Какви су били фанариоти, среброљупци и безбожници, види се из анегдота нашег народа у Босни и Херцеговини. Тако се прича за неког попа да није знао да богослужи, па се народ жалио епископу Грку на њега. Овај га звао на одговорност и наредио му да служи пред њим. Српски незналица почео, али, пре било чега другог, из олтара повиче: „Имам сто дуката, пола мени, пола теби, влааадико!“ Па онда: „Имам сто оваца – пола мени, полааа теееби, владико“. Кад је чуо шта ће добити од незналице, владика Грк изгрди његове парохијане, и поручи им: „Проклети били! Како цете тузити оваквог попу! Он зна боље од мене да служи!“

+++

Познати историчар СПЦ, Ђоко Слијепчевић, пише у својој историји ово: „У оним крајевима нашим, који су остали под турском влашћу, грчке владике су учвршћивале своју власт са којом, видели смо, нису могли бити задовољни ни свештенство ни народ. Несигурни у то колико ће дуго моћи остати на својим епархијама Грци епископи су, стварно, били грамзиви. Да би дошли до новца многи од њих нису бирали средства.

За њих је писао Вук Стефановић Караџић, да су „дотле доћерали свештенство, да је тешко наћи попа, који зна добро читати. Они никада не питају, зна ли шта онај, који хоће да се запопи, него само гледају може ли платити“. О овим Грцима владикама и Доситеј Обрадовић оставио је веома неповољан суд. У писму владици Јосифу Шакабенти из 1784. године хвали га што је „великога числа народа, о коме је беседа, пастир и отац: и какав пастир? Не као туђин и најамник, не као они, који у бедну Србију, Босну и Ерцеговину од некуда из Караманије и татарске долазе да им предудречене и измужене овце живе деру, и ако је јошт гди у костима мозга остало, с благосиљањем и проклињањем, с молитвама и анатемама да испију, исисају и прождеру“. И Боа ле Конт, француски дипломата, забележио је 1834. године, да ове владике, слате нашем народу из Цариграда, „нису нимало мариле за земљу. Очекујући све од Цариграда, они су с пашама и кадијама експлоатисали земљу, која је за њих била туђа, у свему су се слагали са осталим чиновницима Портиним“. Јастребов додаје: „Митрополити још више почеше тлачити православне, и (без тога оштећене од харача и сваког несрећног насиља, порезима и наметима), старали су се само о скупљању мирије ... На тај начин, митрополити су постали управо господари, а не пастири. Хиљаде кућа хришћанских осташе без попова по неколико година: а митрополити нису марили, што су хришћани због тих зулума превртали вером“. На путовањима по Босни и Херцеговини слушао је Павле Швабић од многих архимандрита и игумана „како су Грци владике скидали сребрне окове са појединих икона и других црквених утвари те односили. Тако је учињено са сребрним сасудима у сарајевској цркви, у манастиру Житомислићу, Горажду, у манастиру Св. Тројице на реци Брезници више Плеваља“. Једна од трагичних последица укидања Пећке патријаршије било је и појачано прелажење на ислам. Насиље грчких владика, несташица свештенства, појачан притисак државних власти и насиља локалних паша, учинили су да су многи прелазили на ислам. „Жупа Гора (код Призрена) мухамеданизирала се потпуно тек онда када је, са укидањем Пећке патријаршије 1766, изгубљена свака нада у долазак бољега времена за српску рају“. За Горане је писао и Јастребов, да „пошто изгубише народну патријаршију, као средиште њихове вере, којему су тежили по старом обичају, сасвим клонуше духом“. Грци епископи односили су се непријатељски и према словенском језику и богослужењу. Сасвим у духу панјелинистичких намера патријарх Самуило је наредио, одмах после укидања Пећке патријаршије, митрополиту босанском Данилу, да се словенски језик у богослужењу замени грчким. Све до 1850. године певало се у сарајевској цркви на десној певници грчки а на левој словенски. Сличних случајева је било по свим већим градовима где је било грчких трговаца. У Београду такође. Панта Срећковић бележи, да је призренски митрополит Партеније, човек развратан и сујетан, напустио у приштинској цркви литургију и изашао напоље. Када су га упитали зашто је то урадио одговорио је: „Ја не могу у цркви да седим, јер не могу да слушам то варварско појање.“ Овако исто су се, према К. Јиречеку, фанариотски епископи односили према словенском језику у Бугарској. Само код нас нису били успели да словенски језик потисну из богослужбене употребе као у Бугарској. Руђер Бошковић је забележио, на пропутовању кроз Бугарску, да је у селу Канати наишао на једнога свештеника, који је литургију служио на грчком језику. Код нас није било таквих случајева, јер смо били и даље од Цариграда, а и притисак на шире народне слојеве био је слабији. Вероватно је, да је и отпор српског свештенства био јачи. Отреситији свештеници, нарочито они са села и из јаких братстава, нису се много ни држали владика Грка. Тежи положај био је оних свештеника, који су били по варошима: они су увек били на дохвату власти на чију су се подршку ослањале грчке владике. Из једнога царског фермана од 1773. године дознајемо, да је нишки митрополит Гаврило, свакако Грк, оптужио код државних власти некога попа Мирчу, да је бунтовник и да нарушава мир и ред у народу, да се буни против црквених и државних закона и да се меша у послове митрополитове. На молбу Гаврилову поп Мирча је био ухваћен, везан и под стражом послат на заточење у Егрипаланку. Случај попа Мирче показује како су се владике Грци обрачунавали са непокорним свештеницима.“

   Какви су били фанариоти, среброљупци и безбожници, види се из анегдота нашег народа у Босни и Херцеговини. Тако се прича за неког попа да није знао да богослужи, па се народ жалио епископу Грку на њега. Овај га звао на одговорност и наредио му да служи пред њим. Српски незналица почео, али, пре било чега другог, из олтара повиче: „Имам сто дуката, пола мени, пола теби, влааадико!“ Па онда: „Имам сто оваца – пола мени, полааа теееби, владико“. Кад је чуо шта ће добити од незналице, владика Грк изгрди његове парохијане, и поручи им: „Проклети били! Како цете тузити оваквог попу! Он зна боље од мене да служи!“

   Друга прича из Херцеговине – из неке руге, хтели Херцеговци неког села да запопе магарца. Одвели га код владике фанариота, и он их изгрди, и каже да се не може магарац рукополагати. Онда их један чича научи да магарцу о врат вежу кесу са петсто гроша, и кад су га одвели код фанариоте Грка, и он види кесу, каже:“Може, може! Ако не зна да пева, зна барем да њаче!“

   Пошто се домаћим фанариотима и лажним агиоритима много свиђају откровења која добијају грчки епископи – новокалендарци (ми не осуђујемо грчки православни народ, јер су то наша браћа у Христу, него осуђујемо срамни и јеретички Фанар и грчке владике који се клањају архинепријатељу православља у Истамбулу), имамо једно питање: КАД ЋЕ НЕКО ОТКРОВЕЊЕ СА НЕБА ДА СЕ ВАРТОЛОМЕЈ БЕЗБОЖНИК И НАТО СЛУГА ПОКАЈЕ И УРАЗУМИ? КАД ЋЕ ОТКРОВЕЊЕ ДА СЕ ГРЦИ ВРАТЕ НА ПРАВОСЛАВНИ КАЛЕНДАР? КАД ЋЕ ОТКРОВЕЊЕ ДА ГРЧКЕ ВЛАДИКЕ НЕ ТЕРАЈУ НАРОД ДА СЕ ВАКЦИНИШЕ И ДА ЉУДЕ ПУСТЕ У ЦРКВЕ БЕЗ МАСКИ? КАД ЋЕ ОТКРОВЕЊЕ ДА НЕ САСЛУЖУЈУ СА ПРОКЛЕТИМА И НЕРУКОПОЛОЖЕНИМА?“

   Тек кад стигну та откровења, можемо да озбиљно разговарамо.