Сваке године, недуго пре почетка Великог поста слушате благодатну причу Господа нашег Исуса Христа, која нас учи томе, како се треба молити Богу и како Му се не треба молити. Ова је прича веома важна, да је сваке године треба опет освежавати у нашем уму и све дубље и дубље проницати у њу. Много сам већ пута покушао, по мери свога разумевања, да у ваша срца и умове усадим тумачење ове велике Христове приче.

Али ево ми је и ове године дошла од Бога мисао да вам још нисам рекао све што је потребно. Дакле, проникнимо још једном у благодатну поуку Господа Исуса Христа , какве су наше молитве угодне Богу, а какве Га оптерећују. Опет вас дакле подсећам на благодатну причу о царинику и фарисеју.

„Два човјека уђоше у храм да се моле Богу, један фарисеј а други цариник. Фарисеј стаде и мољаше се у себи овако: Боже, хвала ти што нисам као остали људи: грабљивци, неправедници, прељубници или као овај цариник. Постим двапут у седмици; дајем десетак од свега што стекнем“ (Лк. 18: 10-12).

Да ли је Богу угодна оваква молитва? Да ли Му је пријатно да слуша горде речи и самохвалисање човека, макар се овај и трудио да буде непорочан по правди закона, али сматрајући своју праведност плодом својих сопствених заслуга, а не Божије благодати?

Окренимо свој поглед од његових високо и самозадовољно ка небу подигнутих руку и усмеримо га на цариника, који стоји са погнутом главом, бијући се у прса, који је неправедно, ради своје користи, тражио више новаца при сакупљању законом одређеног пореза, и због чега су га сви мрзели.

Ова свеопшта мржња је гушила и мучила цариника, и савест га је тешко прекоревала.

Сви ми, слаби људи, више или мање смо подложни телесним или духовним страстима: стомакоугађању и блуду, среброљубљу, самоумишљености и гордости, унинију и гневу.

Овим страстима нас подучава и поробљује непријатељ нашег спасења – ђаво. Страст среброљубља свети апостол Павле назива кореном свих зала, а несрећни митар је био управо роб ове страсти среброљубља, и зато су га људи мрзели.

Али милосрдни Бог нас не оставља у ропству страсти и гласом савести, којим нам тихо говори наш Анђео-чувар, помаже нам да се боримо са страстима које нам ђаво нашаптава и да се кајемо због њих.

Ето зашто је ударао себе у прса, погнувши главу, грешни цариник. У њему је горео благодатни жар покајања, молио је Бога за помоћ у борби са својим среброљубљем. И ова се покајна молитва, као чисти тамјан, узносила до престола Божијег. Због ње је задобио опроштај грехова. Моћно је пред Богом дубоко смирење и покајање за своје грехе, па чак и страшним разбојницима Варвару, Патермутију, Мојсију Мурину, Бог не само да је опростио, због безмерно дубоког покајања, већ су од Њега задобили и дар чудотворства.

Горди и самоумишљени фарисеј, приписујући све своје врлине својим сопственим заслугама, отишао је из храма мање оправдан него цариник. Он је исто добио награду за своје заслуге, јер правда Божија захтева уздарје и за мало добро, премда и оскврњено самомњењем и гордошћу.

А из душе покајани цариник због свог смирења и самоосуђивања задобио је од Бога сву пуноћу опроштаја и оправдања.

Молимо се и сви ми, грешни и подвргнути страстима, тако како се молио грешни цариник, бијући себе у груди: „Боже, милостив буди мени грешноме“ (Лк. 18:13)! Господ Бог наш Исус Христос, да нам опрости и да нас помилује, ако се будемо молили тако, како нас је научио Он у својој великој и благодатној причи о царинику и фарисеју.

Амин.

Беседе