Џими Пејџ, оснивач групе „Лед Цепелин“ (име које не би смело да се помене осим у контексту сатанизма),  рекао је за највећег сатанисту 20. века, Алистера Кроулија, да је „несхваћени геније“. А младима у Србији, који то треба да забораве или да не знају ту причу, него да даље ка обнови вере и националног духа и фоклора, „српски“ (читај: хрватски) патријарх им препоручује „Лед Цепелин“ и гура их у сатанизам! Морамо да подсетимо наше читаоце на наше кратко саопштење које смо дали после избора Порфирија за патријарха: „У лику Порфирија, на трон Светог Саве засео је сав ад“. За многе је то било претеривање, као што су сматрали и за неке друге наше далекосежне изјаве, али догађаји нас – на жалост - потврђују.

Патријарх није приватно лице, и никога се не тичу његови приватни укуси. Порука данашњим младима треба да се тиче вечнога спасења, а не сентименталних успомена једног старца, који је, узгред буди речено, неупућен у смисао онога што је слушао.

Топ листу песама које су му обележиле младост патријарх Порфирије отворио је чувеном нумером Лед цепелина „Immigrant Song“, која је 1970. објављена на албуму „Led Zepelin III“. Образлажући избор ове песме његова светост објаснио је стиховима из пера Џимија Пејџа и Роберта Планта цитирао је стихове „замахујемо снажно веслима, стићи обале запада“ и сугерисао да су те речи пророчке:

Ах ах ах!

Ах ах ах!

Долазимо из земље леда и снега

Од поноћног сунца где извиру врела

Чекић богова

Одвешће наше бродове у нове земље

За борбу против хорде, певајте и плачите

Валхалла, долазим

Даље метемо веслом

Једини циљ биће нам западна обала

Од поноћног сунца где извиру врела
Како су мека твоја поља тако зелена
How soft your fields so green

Може да шапуће приче о крви
О томе како смо смиривали плиму рата
Ми смо ваши господари
Даље замахујемо веслом
Једини циљ биће нам западна обала

Зато је боље да престанеш и поново изградиш све своје рушевине
Јер мир и поверење могу победити данас упркос свим вашим губицима
Оох-оох, оох-оох, оох-оох
Оох-оох, оох-оох, оох-оох

   Патријарх Порфирије је слушао Цепелине. Ма браво, браво! Препорука омладини! То је једна од најпознатијих сатанистичких група 20. века, чија је песма „Степенице ка небу“ посвећена непосредно Алистеру Кроулију, а Џими Пејџ је следбеник Алистера Кроулија (https://rockcelebrities.net/the-creepy-). Друго, ова песма нема никакве везе са трегедијом миграната,  драгих папи Фрањи, Порфиријевом духовном оцу: реч је о походу Викинга који освајају западне земље, а песма је настала као иронисање након посете Цепелина Исланду, викиншкој земљи 1970. године. Роберт Плант је тако и описује (https://www.songfacts.com), али га је несрећни „Рок – патријарх“ Порфирије прогласио за неког пророка, који је чак видео и трагедију данашњих Суданаца. Наравно, Порфирије, слуга Хрвата, који и даље воли свој Загреб јавно, није поменуо трагедију 250 хиљада прогнаних Срба током „Бљеска“ и „Олује“, када су његови мили Хрвати протерали толике Србе са вековних огњишта. Да и не говоримо што се у песми као алтернатива хришћанском рају нуди нордијска Валхала.

Не можемо да не поменемо да су "Цепелини" у песми Stairway To Heaven,  слали сатанистичке поруке, када се песма слуша уназад. Погледајте и послушајте: 

>>Следеће што се нашло на плејлисти патријарха јесте нумера Леонарда Коена „Dance me to the End of Love“ из 1984. године. Подсетивши да многи мисле да је то сентиментална балада о растанку двоје људи, неког пара, указао је на супротно: “Коенови стихови о плесу до краја љубави деци која се нису родила, с виолином у пламену, надахнути су страдањем у Холокаусту током Другог светског рата. Тада је била пракса, како каже Коен, да гудачки квартет састављен од логораша свира док њихове другове или рођаке стрељају и гуше у гасним коморама. Ову песму доживљавам као својеврсну молитву за све оне који су страдали током Другог светског рата, али је и данас молитва за све оне који су пострадали у било којем другом рату и страдају и сада – објаснио је Порфирије“<<

ЗАПЛЕШИ МЕ ДО КРАЈА ЉУБАВИ

Заплеши ме до своје лепоте уз горућу виолину

Проиграј ме кроз панику док се не саберем безбедно
Подигни ме као маслинову гранчицу и буди мој домаћи голуб

Заплеши ме до краја љубави
Заплеши ме до краја љубави

Ох, дај да видим твоју лепоту када сведоци нестану
Дозволите ми да осетим како се крећете као они у Вавилону
Покажи ми полако оно чему знам само границе

Заплеши ме до краја љубави
Заплеши ме до краја љубави

Играј ме на свадби сада, плеши ме и даље
Плеши ме веома нежно и играј ме веома дуго
Обоје смо испод наше љубави, обоје смо изнад

Заплеши ме до краја љубави
Заплеши ме до краја љубави

Заплеши ме деци која траже да се роде
Заплеши ме кроз завесе које су наши пољупци превазишли
Подигните сада шатор заклона, иако је сваки конац поцепан

Заплеши ме до краја љубави
Заплеши ме до своје лепоте уз горућу виолину

Проиграј ме кроз панику док се не саберем безбедно
Додирни ме својом голом руком или ме додирни својом рукавицом

Заплеши ме до краја љубави
Заплеши ме до краја љубави
Заплеши ме до краја љубави

   Коенова песма има двоструко значење – то јесте песма о мушко – женској страсти, али и о страдању Јевреја у Другом светском рату. (https://www.songfacts.com/; https://songmeanings.com/ ). У њој нема никакве молитве – то је песма о страсти која треба да победи смрт, ако може. Патријарх кога су нам наметнули Ватикан и Хрвати није се сетио ниједне српске песме о страдању Срба – рецимо, песме Ђурђевдан, које су певали Срби на путу за Јасеновац (http://borbazaveru.info/).

ШУМАДИЈСКИ БЛУЗ

О, како сте људи моји

једна соба, други свет

ја сам сам у својој чоји

гледам туђи труо цвет

Поклонио бих живот

да пређем стари плот

Сањао сам жуту дуњу

земљу моју, зелен гај

видео сам сјајну муњу

драг и далек завичај

Неко ми тад приђе и рече

странче, добро вече

О, имаш лепа кола, странче

сигурно си срећан ти

а ја уплакан рекох јадан

дајем је за твој само један дан

А онда поче блуз

моја Шумадија пева о срећи

   О овој песми рок патријарх каже:

„Нарочито је слушам кад се не осећам добро, кад се налазим у ћорсокаку, кад у себи не налазим потенцијала да се ишчупам из лавиринта. Постоје различите духовне методе како би се човек подигао када пада, али парадоксално кад год бих улазио у безизлазе, слушајући упорно ову песму, лагано бих се подизао. Звуци те музике изводе ме на зелену грану!“

   За србијанске рокере, ова песма је химна седамдесетих -  туга гастарбајтера, жал за домовином. Симпатично! Али, од патријарха нико не очекује будалаштину да се овом песмом извлачи из чамотиње. Уместо да нам објасни духовне начине ослобађања од унинија - на пример читањем Псалтира - он прича како се, као да је у хипијевском пубертету, од депресије извлачи слушањем групе „Смак“. После хиљада и хиљада страна духовне литературе о борби против душевног мрака, младим људима, због којих је наводно ишао на „Двестадвојку“, објашњава метод извлачења из чамотиње слушањем блуза. Никад ниједан поглавар неке Помесне Цркве није изговорио овакву срамотну будалаштину са трона на коме седи.

   БОБ ДИЛАН: КУЦАЈУЋИ НА НЕБЕСКА ВРАТА

>>Волео је, како се присетио, да слуша и „Knockin on the Heavens Door“ из филма Сема Пекинпоа „Pat Geret i Bili Kid“. Та песма Боба Дилана из овог вестерна из 1973. Буди му, како је истакао, та нумера сећање на сате и сате које је проводио у сали Југословенске кинотеке у младости. Но, желео је да ода и почаст Дилану, којег је назвао „гласом његове генерације“:

– Ово је песма за коју мислим да нема рок трајања – био је одсечан Порфирије<<.

   „Борба за веру“ је о овој песми писала у фебруару 2022.

   ДИЛАН ИЛИ ДАМАСКИН

Новинар Веља Павловић био је човек који је, својом емисијом „Духовници“, забележио приче многих значајних лица новије историје СПЦ. Био је, на свој начин, православни хришћанин. Он је за "Новости" 2019. године говорио о свом стваралаштву, узорима, емисији "Духовници", потрази за Богом. Он је рекао да му је узор и "сарадник" у стварању "Нивоа 23", био часопис "Ролингстоун", који се појавио крајем шездесетих, у златном добу рокенрола:

“Тај концепт је да читав свет, па и културу у њему осећам рокенрол срцем. За 27 година, колико траје емисија, готово све се променило око нас - од телефона и рачунања времена до јеловника и моралних принципа. Променили смо и неколико држава у којима живимо не мењајући место боравка, од СФРЈ до Републике Србије. А рокенрол је остао једна од ретких духовних дисциплина које нису компромитоване хиперматеријализмом.....Сада сарађујем са ТВ продукцијом Епархије бачке и њиховим "Верским програмом Србије", који годинама производи "Верски мозаик", "Верски календар" и "Верски недељник". Са њима сам за Студио Б радио емисије 2012. Сарадња се наставља на новом, вишем нивоу.”

Није необично ни да патријарх српски поводом смрти једног таквог човека изјави саучешће, нарочито ако је био пријатељ с покојником. Да занемаримо коришћење твитера од стране патријарха (као, баш сам „кул“, имам твитер налог, као и папа Фрањо), али треба видети како је патријарх Порфирије то саучешће изразио:

„Са болом у срцу, али са чврстом надом на Господа Васкрслог примио сам вест да је вечерас уснуо култни телевизијски новинар и мој дугогодишњи пријатељ Веља Павловић. Уистину необична и ни мало једноставна животна прича овог културног прегаоца није му била препрека да поимање културе у нашем медијском простору подигне до ”нивоа 23” и да попут високог светионика пружи светлост многима који су у такође тешким временима тражили пут ка луци смисла.  Нарочит допринос овог ретко обавештеног познаваоца модерних књижевних, уметничких и богословских токова било је стварање и неговање култне емисије ”Духовници”, која је од заборава сачувала светитеље нашег времена и тако читаве ризнице праславне духовности учинила приступачним многим богочежњивим људима. Својом препознатљивом појавом и тихим гласом, Веља је свакоме од нас омогућио да радосно заузме место саговорника бројних подвижника и тако не устукне пред крстоносним хришћанским путем. Зато верујем да га управо ти свети људи прихватају док сада тихо ”куца на небеска врата”, радујући се вечном блистању љубави и смисла којим је целим бићем живео.“

Изјава патријараха Порфирија прожета је световношћу – покојник је „култни телевизијски новинар“, који је имао „култну емисију“. Ако тај израз користе полуписмени новинари, који култ праве од празноглавих и лажних величина, патријарх српски и професор теолошког факултета, ваљда зна да реч култ значи богослужење. У целом саопштењу, осим помена Господа Васкрслога, све остало о одласку у вечност дато је у стилу секуларних прича о томе како је „тамо супер“, и како је лако ући у рај. Све блиста, све сија, врата су отворена. А митарстава нема, јер патријарх Порфирије каже да их нема. (?)                                                        

Као да за покојника, па макар био и светац, није најважнија молитва, о којој се пева на опелу, које је већим делом из пера преподобног Јована Дамаскина. Прва од његових стихира је: „Која то сладост живота остаје нетакнута тугом?..“ Оне изображавају брзину којом живот протиче, пропадљивост и ништавност свих земаљских добара. Као супротност пролазном и пропадљивом, у заповестима блаженства са тропарима набрајају се духовна блага и блаженство оних који су та блага стекли. Затим се, после прокимена: „Блажен је пут којим данас идеш, душо, јер ти је припремљено место покоја“, читају Апостол – Посланица Солуњанима, зачало 270 (1. Сол. 4, 13-17), и Јеванђеље по Јовану, зачало 16 (Јн. 5, 25-30), који објављују о васкрсењу мртвих.

Авај, патријарх српски нам није поменуо Дамаскина, него песму Боба Дилана из 1973, јер наводно Веља Павловић „куца на небеска врата“  (Кnockin’ on heaven’s door). Ево целе песме:

Mama, take this badge off of me
I can’t use it anymore
It’s gettin’ dark, too dark for me to see
I feel like I’m knockin’ on heaven’s door

Knock, knock, knockin’ on heaven’s door
Knock, knock, knockin’ on heaven’s door
Knock, knock, knockin’ on heaven’s door
Knock, knock, knockin’ on heaven’s door

Mama, put my guns in the ground
I can’t shoot them anymore
That long black cloud is comin’ down
I feel like I’m knockin’ on heaven’s door

Knock, knock, knockin’ on heaven’s door
Knock, knock, knockin’ on heaven’s door
Knock, knock, knockin’ on heaven’s door
Knock, knock, knockin’ on heaven’s door

Ево шта каже Боб Дилан: „Мама, узми ми ову значку, не могу више да је носим, постаје превише мрачно да бих нешто могао да видим, као да куцам на небеска врата. Куцам, куцам на врата раја. Мама, закопај ми пушке, не могу више из њих да пуцам, велики црни облак се спушта, чини ми се да куцам на небеска врата“.

Какве ово везе има са православним опелом, изјавом саучешћа, учењем о смрти и вечном животу?

Српска Црква живи у доба рок-архијереја, попут патријарха Порфирија и владике Ћулибрка. А рокенрол значи „треси се и љуљај“. Док се свет тресе и љуља, нама би били неопходни стабилни духовни вођи. Нема их, па нема. Слушаћемо све више рок цитата у њиховим обраћањима. Ваљда им је досадио Јован Дамаскин, па су бољи Штулић и Боб Дилан.

ДУШАН МАКАВЕЈЕВ: МИСТЕРИЈА ОРГАНИЗМА

Уследила је још једна песма из филма, овога пута домаћег. У питању је својеврсна химна совјетског песника и композитора Булата Окуџаве „Молитва Франсоа Вилона“ (Francois Villon’s Prayer), која се нашла у филму, како је рекао нашег великог редитеља Душана Макавејева „Мистерија организма“ из 1971. године.

МОЛИТВА ФРАНСОА ВИЈОНА

Док се још земља окреће,

док је још јарко свјетло,

Господе, дај ти свакоме

оно чега нема:

Мудрацу дај главу,

плашљивцу коња,

дај сретном новац…

И не заборави на мене.

Док се још Земља окреће, –

Господе – твоја је власт! –

Дај частохлепном

да се наужива власти,

дај предах дарежљивом

до краја дана,

Каину дај покајање…

И не заборави на мене.

Ја знам: ти све можеш

и вјерујем у твоју мудрост,

ко што вјерује мртав војник

да ће живјети у рају,

као што вјерује свако ухо

твојим тихим ријечима,

као што вјерујемо и ми сами

без обзира што чинили!

Господе, мој Боже,

зеленооки мој!

Док се још земља окреће,

а чудно је то и њој,

док је још

времена и ватре,

дај сваком по мало…

И не заборави на мене.

Ово је лепа песма Булата Окуџаве, руског кантаутора. Али филм у коме се пева је одвратна пропаганда Вилхелма Рајха и Хереберта Маркуза, и њихових теорија о сексуалној револуцији. Млада југословенска комунисткиња Милена, следећи идеје психоаналитичара, сексолога и бившег марксисте Вилхелма Рајха, покушава освестити своју околину објашњавајући да класна револуција истовремено мора бити и сексуална. Док њена пријатељица Јагода поставке о слободној љубави примењује у пракси, Милена се заљубљује у совјетског уметничког клизача Владимира Илича. Претходећи играном делу филма, односно упоредо с њим, одвијају се документарни сегменти о В. Рајху и савременој америчкој сексуалној (и уметничкој) пракси. http://www.kinoteka.org.rs/

   Да ли се то препручује нашој омладини?

Наставиће се...