Случајеви спорова око канонизације, који се дешавају данас, постаће јаснији ако се осврнемо на историју Цркве. Када су мошти преподобног Серафима биле пронађене као кости скоро цео Синод је био против његовог прослављања. Потребно је било богословско истраживање и грешку су исправили.

1883. године први пут је постављено питање канонизације преподобног Серафима Саровског: начелник московских женских гимназија Викторов је, у писму главном тужиоцу Светог Синода РПЦ, Константину Петровичу Победоносцеву предлагао „објављивање почетка царевања императора (Александра трећег, прим. ред.) откривањем моштију благочестивог, од целе Русије поштованог угодника“. До тога времена, приче о животу Саровског старца већ су се појављивале у штампи.

 19. јула 1903. године: Свечана прослава преподобног Серафима у Сарову

Историја нам не саопштава о одговору Константина Победоносцева.

1891. године на иницијативу игумана Рафаила (Трухина), настојатеља Саровске обитељи (1889-1894), у тамбовској епархији је започето посебно прикупљање података о животу, подвизима и чудесној помоћи Серафима Саровског за подношење Синоду.

1894 резултати су послати Светом синоду.

1895. године стиже Одговор Синода тамбовске епархије, у коме је наређено да се настави са прикупљањем података о саровском подвижнику, али се отказало прихватање случаја на разматрање због недостатка „одлучности да се започне дело прослављања“.

1896. године Летопис Серафимско-Дивејевског манастира објавио је арх. Серафим Чичагов (будући митрополит лењинградски, свештеномученик).

Арх. Серафим на личној аудијенцији предаје летопис цару Николају Другом.

   Цар позива главног тужиоца Константина Победоносцева и позива га да, у што скорије време, поднесе указ о канонизацији Серафима Саровског. Познато нам је скептично мишљење Константина Победоносцева, које је он лично изнео цару, о потреби да се поступа тако брзоплето.

1902. године издат је декрет Синода о припреми канонизације Серафима Саровског.

11. јануара 1903. Комисија на челу са митрополитом московским Владимиром Богојављенским (будућим свештеномучеником) одлази у Саров да прегледа мошти светог Серафима. Мошти су пронађене у облику костију. У Синоду је забуна. Готово сви њени чланови су против канонизације. Позната је фраза коју монахиња Серафима (Булгакова) наводи у својим мемоарима: „Зашто ићи негде у шуму, пронађене су само кости.

   29. јануара 1903. Објављено је саопштење челног члана Светог синода, митрополита Санкт-петербуршког, Антонија (Вадковског) са богословским оправдањем зашто су остаци Серафима Саровског пронађени у костима свете мошти.

Зашто питање моштију постаје један од главних проблема канонизације Св. Серафима? У традицији православне цркве, моштима светитеља давало се посебно значење. Честице моштију биле су ушиване у антиминс без којег је немогуће служити литургију; пре појаве антиминса, Црква је служила литургију на гробовима са моштима мученика који су служили као престо. Многа чуда исцељења дешавала су се управо код њихових гробова и моштију. Обретеније моштију прослављаног светитеља био је најважнији богослужбени чин прослављања.

   Међутим, у древној Цркви поштоване су мошти светаца без обзира на стање (земних) остатака. (На Атону се и данас кости подвижника сматрају моштима). Али, и у Русији у средњем веку мошти светитеља су поштоване без обзира у каквом су стању: када су мошти московских архијереја преношене приликом реконструкције Успенског сабора, митрополит Јона је пронађен „у целом телу“, митрополит Фотије – у моштима и делимично разложеном телу, а митрополит Кипријан – у моштима, односно сачуване су само кости. Основа за канонизацију светих није била трулежност моштију подвижника, већ пројава Духа у светости њиховог живота и у чудима од њихових моштију.

   Стога је Православна Црква прославила угоднике, чије мошти још нису откривене. Такви су, на пример, Антоније Печерски, Кирил Белозерски, Јосиф Волоколамски, Пафнутиј Боровски и други. Било је и подвижника који су канонизовани за свете и пре проналаска моштију јер су се и пре открића, на њиховим гробовима, дешавала бројна чудеса; такви су свети Теодосије Печерски, митрополит московски Петар, свети Нил Столбенски, свети Гермоген, Патријарх московски, и други. Напротив, било је случајева да су пронађена нетрулежна тела умрлих, али се молитвама према њима нису чинила чуда, и нису се прослављали.

У синодалном периоду, како у народној свести тако и међу свештенством, укоренила су се погрешна мишљења о суштини и значењу моштију светих, од којих се најчешће сматрало да су нетљене мошти тј. нетрулежно тело - показатељ светости светитеља.

Била је потребна богословска студија, чији је резултат објављен у саопштењу митрополита Антонија, у којем је он и скептичне чланове Синода и црквену јавност подсетио на учење Православне Цркве о моштима: „Нетљене мошти нису знак за прослављање светих угодника... нетљене мошти, када оне постоје - јесу чудо, али само додатно уз она чуда која се кроз њих стварају. А светост старца Серафима није одређена својствима његових остатака, већ вером народа и бројним чудесима која, према њиховим истраживањима, нису представљала никакву сумњу у њихову аутентичност и односе се на догађаје који пројављују чудодејствену силу Божију прозбама и заступништвом оца Серафима... Према томе, нема никаквих разлога за смућење православних верника“.

Мишљење Митрополита Антонија делили су и они који су сматрани за „стубове богословља“ 19. века: свети Филарет (Дроздов) као и ауторитативни црквени историчар професор Јевгениј Голубински (нап. ред. - у оригиналном тексту употребљен је израз „камертони богословља“ а камертон је, на руском, звучна виљушка која одаје звук једне, еталонске учестаности и служи за подешавање осталих инструмената).

На основу овог закључка, Синод је резултате прегледа моштију признао као задовољавајуће и сачинио извештај цару, у коме је изражена одлука „да се Преподобни старац Серафим, који почива у Саровској пустињи, призна у лику светих, прослављених благодаћу Божијом, а пречасни остаци његови као свете мошти.” Спомен светог Серафима треба да се празнује како на дан упокојења, 2. јануара (15 јануара по новом календару), тако и на дан обретенија-проналаска његових светих моштију, 19. јула (2. августа)“.

После разматрања извештаја Синода, цар Николај Други донео је следећу резолуцију: „Прочитао сам га са осећањем истинске радости и дубоке нежности“.

19. јул (2. август), 1903. Свечана прослава Светог Серафима у Сарову. Документарни докази говоре да су мошти Светог Серафима, приликом премештања у нови ћивот, испуштале миомирис. Током прославе било је бројних случајева исцељења, које је, између осталог, потврдио и сам митрополит Антоније (Вадковски).

Извор: "Москва трећи Рим"

Превод и приређивање: "Борба за веру"