header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow СВЕТ ОКО НАС arrow Миломир Степић: Опсесија Запада: Распарчати Русију
Миломир Степић: Опсесија Запада: Распарчати Русију Штампај Е-пошта
петак, 02 јун 2023

 Стварност се променила и Русија, коју нарцисоидни Запад доживљава као архи-супарника, изашла је из нокдауна и показује да је спремна да се бори и победи. А Сједињене Државе, персонификација тог атлантистичког Запада, све жешће и арогантније настоје да је потцене и понизе. Присетимо се само како се Бил Клинтон подругљиво кревељио (адекватна реч!) Јељцину у лице. Или, како је Џон Мекејн надмено тврдио да је, у ствари, Русија бензинска пумпа која се само прави да је држава.

На специфичан начин је веома увредљиво и што бивши „амерички министар спољних послова Руске Федерације” (1990-1996), тај Србима добро познати „мистер ДА” Андреј Козирјев, од 2012. као пензионер живи на Флориди. Истина, Владимир Путин јесте приметио како је тај човек „уместо главе имао само лобању, али празну, без мозга”, мада то не мења чињеницу да је он био велика штеточина. Замислимо како би изгледало да је обрнуто – да неки бивши амерички државни секретар сада живи у Сочију.

Хронична русофобија

Иза ових манифестација крију се прави, геополитички разлози опседнутости Запада „руском опасношћу”. Ту би требало тражити корене и континуитет хроничне русофобије, иако се не могу пренебрегнути и разлози цивилизацијске „другости”. Напротив!

На Русију се из Вашингтона, Лондона, Париза, Берлина и Токија (о Варшави, Талину, Риги, Виљнусу и данашњем Кијеву да се и не говори) гледа као на нешто претерано пространо, компактно, многољудно, духовно недокучиво, културно различито, глобално утицајно, економски снажно, војно моћно, евроазијски појемонтско. И што је нарочито неопростиво: природним ресурсима превише „награђено”! Стога, Запад на Русију гледа са нескривеном завишћу и патолошком љубомором.

Зато Русију увек треба држати одсечену неким „санитарним кордоном”, „међуморјем” и „троморјем”, опкољену Rimland-ом и придављену „анакондом”, „обуздану” у свакој прилици и на сваком месту где то Западу одговара, фрагментирану мноштвом политичко-територијалних јединица и вештачких, „октроисаних нација”, оптерећену бројним „теговима” и „балансерима”.

Нема никаквих идеолошких разлога зашто Запад представља Русију као страшило и проглашава је за сталну претњу, а њен утицај у сваком кутку планете за „малигни”. Нема суштинске разлике да ли је у Русији монархизам, комунизам, (нео)либерализам или путинизам. Исто је, било да је она на евроатлантском или евроазијском путу.

Постоје геополитичке константе каква год да је руска оријентација – више лево или више десно, национална или интернационална, прозападна или происточна. И то нису стереотипи и предрасуде.

Западни став о „превеликој Русији” коју треба „свести на разумне димензије” и „безопасну меру” дубоко је усађен у ставове политичке „класе” и номенклатуре, лидера крупног и ситног бизниса, глобално амбициозних представника „седме силе”, кохорти следбеника „главног тока” у култури и уметности, обичних конзумената информација са ТВ-екрана и рачунарских монитора… Селективним аргументима креира их, поткрепљује, артикулише и објашњава њихову нужност за опстанак и благостање „атлантске заједнице” тамошња ангажована (псеудо)научна мисао.

Натегнуте аналогије и утилитарна поједностављења у служби су њиховог начина размишљања. Овако: када је Русија могла да прода Аљаску, значи да је само питање цене још неког периферног дела; ако је пристала на нестанак источног блока (ВУ и СЕВ) и растакање СССР-а, одрећи ће се и Украјине, Белорусије, Закавказја и Централне Азије као своје интересне сфере; а зашто не би тако ослабљена прихватила отцепљење или стварање „држава у држави” Чеченије, Дагестана, Татарстана, Башкирије, Сахе (Јакутије), Курила, Сахалина…?

Континуитет идеја

Идеје о територијалном редуковању и фрагментацији Русије могу се наћи у делима многих мислилаца и практичном деловању Запада. Поменимо само неке, карактеристичне примере.

Тако, родоначелник модерне поморске геостратегије и таласократске геополитике, амерички адмирал Алфред Мехен, који важи за „првог геополитичара међу војним писцима и првог војног писца међу геополитичарима”, још на размеђу 19. и 20. века констатује руску „апатичну склоност ка дефанзиви” коју сугестивно објашњава малом осетљивошћу на територијалне губитке.

„Цео свет био би спокојнији ако би на територији огромне Русије настала држава Сибир и још четири у европском делу”, навео је неки од помоћника америчког председника Вудроа Вилсона давне 1918. године, а на то подсетио и упозорио читав свет, а нарочито своје сународнике, Владимир Путин приликом једног обраћања крајем 2021. године.

Индикативно је да је аналогну намеру показала и немачка нацистичка геополитика. Наиме, према идеји поделе света на пан-области, поред Проширене источноазијске развојне зоне, Пан-Америке и Евро-Африке, привремено, док Немачка не заврши окупациони посао, формирала би се и четврта – Пан-Русија – али умањена за далекоисточни део и лишена излаза на Пацифик. Европски део СССР-а био би подељен на рајхскомесаријате – Остланд, Украјину, Москву и Кавказ – док би са источне стране Урала настала Сибирија, а у централној Азији Туркестан.

Упоредо, британски географ сер Халфорд Мекиндер, родоначелник геополитике као науке и некадашњи британски „дипломатски представник” у јужној Русији 1919-1920. ангажован на страни западних интервенциониста (!), у другој ревизији (1943.) своје концепције „природног размештаја моћи” предложио је редуковање Heartland-Русије ампутирањем огромног дела Сибира. Ради се о простору од приближно 7,8-8,4 милиона квадратних километара (готово стотину садашњих Србија), који је назвао LenalandRussia, а који располаже великим природним богатствима „практично нетакнутим”, како наглашава.

Ништа другачија судбина Русији није намењена ни у новијим концепцијама Запада.

„Забринут” за њену постсовјетску будућност, Збигњев Бжежински у чланку „Геостратегија за Евроазију” у Форин аферсу из 1997. предлаже незнатно смањење, али зато темељну трансформацију Русије у лабаву конфедерализовану творевину, подељену на Русију (само европски део), Сибир(ију) и Далекоисточну Републику, приказујући и на мапи како би то изгледало.

Сибир третира као „руски територијални посед”, тј. колонију, а природни ресурси којима располаже и код њега, као и код осталих западних аутора, изазивају „лучење пљувачке”. Стога се залаже да се одузме од Русије, те тобоже добронамерно предлаже „транснационални напор на развоју и колонизацији Сибира”.

Западна мантра

Безброј је и актуелних заговорника сличних идеја на Западу. Трн у оку им је, наравно, првенствено Сибир због енормних резерви дрвета и готово свих руда метала и неметала (злата, дијаманата, оплемењивача челика, угља…), а нарочито хидро-потенцијала, нафте и гаса. Баш би им одговарало да то у све алармантнијој глади за енергијом одузму од Русије јер се, ето, управо они, са вишевековним колонијалним искуством, залажу да „његова богатства треба ставити на располагање читавом човечанству”.

А ту су још и огромне количине слатке воде, чија егзистенцијална вредност већ долази до изражаја. Поменимо само „Плаво сибирско око” – Бајкалско језеро – најдубље језеро на свету, у коме се налази чак петина светских резерви кристално чисте пијаће воде. Е, Запад захтева и да „Русија мора да дели воду са свим државама света”. Да дели, не да продаје!

Запад би распарчавањем Русије и одузимањем Сибира истовремено „једним ударцем убио две муве” – једну, приграбио би за себе њена природна богатства и у будућности обезбедио привилеговану позицију какву је њиховим отимањем широм света имао до сада, и другу, као глобалне супарнике би елиминисао не само Русију, него и суседну Кину која брз темпо развоја знатним делом заснива на увозу руских (сибирских и припацифичких) енергената и сировина. Ако би у томе успео, управо то би могао да постане симболички „крај историје”, а не онај Фукујамин.

Јесте Русија, због стратешке дубине, непобедива јер је брани географија, али само ако је нападнута на традиционалан начин и споља. Зато деструктивни изазови долазе са многих страна изнутра.

Тако је недавно у Њузвику наду да ће се Русија у наредних пет година територијално смањити и распасти изразио и Гари Каспаров, некадашњи дугогодишњи шампион света у шаху, а сада политички активиста не само антипутиновске, већ очигледно и антируске оријентације. Велики шахиста није схватио да се глобална геополитичка партија ипак не игра на „великој шаховској табли”, већ да је његов истомишљеник Бжежински то само тако фигуративно представио.

 

Извор: "РТ Балкан"

 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 26 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.