Скит Светог Спиридона и Испосница Благовести и Преподобнога Јустина Ћелијског у Немачкој иступили из епархије немачке

Гајлиау/Унтеруфхаузен, 26.04 (09.05) 2023. године

Званична хитна молба Његовој Светости Патријарху српском господину др Порфирију

Подносиоци молбе:

Скит светога Спиридона, Lahnstraße 31, 56379 Geilnau, СР Немачка

Испосница Благовести и преподобнога Јустина Ћелијског, Marienstraße 27, 36132 Eiterfeld, СР Немачка

Ваша Светости, Патријарше српски господине др Порфирије,

Христос васкрсе! Благословите!

Након дугог молитвеног промишљања, чији је плод непобитна и коначна одлука коју ћемо Вам овде саопштити, обраћамо Вам се као поглавару Српске Православне Цркве и духовном оцу свих њених чланова, као првојерарху, којега дуги низ деценија лично познајемо, и чије манастирско искуство игумана Манастира Ковиља веома поштујемо. Вашега духовнога оца уважавамо и љубимо у Господу као једног од најзнаменитијих јерараха Православне Цркве, у целини, са којим првога потписника ове молбе, схи- архимандрита Василија (Гролимунда), везује вишедеценијско пријатељство у Христу и епитрахиљ заједничкога духовнога оца, светога Јустина Ћелијског. У личном писму, које смо Вам упутили 03.(16.) марта 2023. године, саопштили смо Вам нашу одлуку, коју овде и званично износимо, са молбом да је предате у надлежност Светог Архијерејског Синода и предстојећег Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве.

Немајући ништа лично против нашега надлежнога епископа Григорија (Дурића), за којег се молимо Васкрсломе Господу, донели смо непобитну и коначну одлуку да иступимо из Епархије диселдорфске и немачке, те и да Вас умолимо да Скиту светога Спиридона и Испосници Благовести и преподобнога Јустина Ћелијског, на основу Ваших надлежности и надлежности Светога Архијерејског Синода и Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве, доделите ставропигијални статус. Тако бисмо надаље неометано могли да наставимо православну мисију на духовно опустошеном тлу Средње Европе, за коју је схи-архимандрит Василије (Гролимунд) добио благослов од светога аве Јустина Ћелијског и преподобнога старца Пајсија Светогорца.

Обавештавамо Вас да су наши манастири правно регистровани као самостално јединствено удружење од 1989. године, те да имовином не може да располаже нити о њој да одлучује Епархија диселдорфска и немачка, већ искључиво ми, потписници ове званичне молбе.

Разлози за нашу непобитну и коначну одлуку су многобројни, а у првом реду тичу се изневеравања истина вере од стране нашега архијереја, као и потпуно изостајање бриге и старања према нашим манастирским обитељима, као и његово непоштовање монашког начина живљења. Дозволите да Вам овде изнесемо најважније разлоге:

1. Епископ Григорије је нас, као старешине општежитељних заједница, у целости искључио из живота Епархије диселдорфске и немачке. Ми не добијамо никаква обавештења, нити учествујемо у Савету Епархије диселдорфске и немачке, од ступања на дужност викарног епископа Јована. Као члан Савета, други потписник ове молбе, схи- архимандрит Јустин (Рауер), јавно је на седници поставно питање због чега је неодложно и хитно требало изменити одлуку Епархијске уредбе, која је била на снази више деценија, на основу које је једини наследник имовине у случају правног укидања Епархије била Српска Патријаршија, а није неодложно и хитно променити оне делове Уредбе, који још увек третирају Аустрију и Швајцарску као једно епархијско подручје у оквиру одавно непостојеће Епархије средњоевропске. На ово јавно питање схи-архимандрит Јустин није добио никакав одговор. Неправославна тенденција је очевидна, имајући у виду и деловање саветника епископа Григорија, др Томаса Бремера, састављача неуспешних петиција уперених против Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве, које су биле у служби тобожње одбране аутономије (или, пре, аутархије) Православног богословског факултета у односу на Српску Православну Цркву и врховног покровитеља Факултета, Патријарха српског. Будући да је у канцеларији Епархије диселдорфске и немачке ниво познавања немачког језика веома низак, др Бремеру је поверен задатак да формира и нормира односе Епархије са другим конфесијама и немачким институцијама, добивши велика овлаштења, која, по природи ствари, не би требало да има као римокатолички теолог у Православној Цркви.

2. Епископ Григорије ниподаштава свету Тајну исповести, сводећи је на уобичајено „исповедање" каквој особи од поверења, која, по епископу, уопште не мора да буде у свештеном чину. Идеологија романтичарског, неправославног схватања љубави и слободе, која искључује црквено, освештано филокалијско Предање, задаје нам и конкретне проблеме у духовном раду са нашим верницима, који долазе у наше манастире, а који су погрешно научени од стране епископа да негирају спасоносно свеоружје Божије светих Тајни и светих врлина, по речима светога Јустина Ћелијског.

3. Епископ Григорије, после пет година епископовања Епархијом диселдорфском и немачком, ниједном није посетио нити богослужно у Испосници Благовести и преподобнога Јустина Ћелијског. Само два пута је служио у Скиту светога Спиридона, и то на почетку своје епископске службе у Немачкој. Наглашавамо да су његова друга посета и служење уследили онда када су га неки верници убеђивањем „принудили" да то учини. Тим поводом епископ Григорије није завршио служење свете Литургије, напустивши је одмах после светога Причешћа! Викарни епископ Јован (Станојевић), као монах који је скоро деценију пре избора у епископски чин живео и студирао у СР Немачкој, ниједном као монах није посетно наше манастире, премда му је, као монаху, схи-архимандрит Василије упућивао многобројне позиве. Као викарни епископ, само једампуг је служио у Скиту светога Спиридона, а у Испосници Благовести и преподобнога Јустина Ћелијског ниједном! Ове малобројне посете наших епископа биле су чисто формалне природе, премда наши манастири нису зилотски, нити негују било какву форму изолационистичког фанатизма, већ у духу најбољих традиција Свете Горе негују готово непрестана богослужења. У наше манастире не долази само такозвани "обичан свет" (премда пред Господом такво одређење не постоји), већ у богослужењима наших манастира учествују и највиши интелектуалци, међу њима и дугогодишњи декан Филозофског факултета у Минстеру, др Дитмар Крафт, бивши римокатолик, а данас православни верник. Да споменемо, овде, само њега! О духовном зрачењу наших општежића на духовно буђење у читавој Европи, не нашом заслугом, већ благодаћу Божијом, - не би било умесно ми да говоримо, будући да се трудимо да живимо скромно, вршећи стална богослужења. Вама је то, Ваша Светости, такође познато, као и Вашем уваженом духовном оцу, који познаје и наш богословско-филолошки рад на превођењу богослужбених књига. У нашим манастирима сва сабраћа су полиглоте, а сам први потписник ове молбе, схи-архимандрит Василије, говори девет страних језика и аутор је бројних студија и чланака, а уз то је и иконописац. Други потписник ове молбе, схи- архимандрит Јустин (Рауер), такође је полиглота који говори пет страних језика, а са митрополитом берлинским и немачким господином Марком члан је званичне Комисије за превођење православних богослужбених књига на немачки језик, и преводилац Швајцарског библијског друштва. Званични преводи оца Јустина (Рауера) нису, нажалост, добродошли у епархијским књижарама Епархије диселдорфске и немачке!

4. Раније Вам је већ био предочен чудан, веома сумњив антиминс, на којем служимо, који осим потписа епископа Григорија не садржи ништа. Основано сумњамо да исти није освештан.

5. Изричит благослов светога аве Јустина Ћелијског, дат схи-архимандриту Василију, гласио је да он треба да се врати на подручје свога матерњега језика и да оснује православни манастир, те да проповеда Светосавље на обезбоженом тлу Западне Средње Европе. Исто тако, неколико пута поновљене речи старца Пајсија Светогорца опу Василију указивале су на исто, уз додатак (који овде први пут писмено износимо, будући да је наша молба озбиљна, а наше одлуке коначне) да ће Немачка једнога дана бити православна. Ми то данас не видимо, али верујемо речима старца Пајсија, те се на том послу трудимо, благодаћу Божијом. Међутим, ту врсту мисије озбиљно угрожава епископ Григорије, одвраћајући одређене људе да као римокатолици пређу у православну веру, говорећи им да за конверзијом нема потребе, јер је, по њему, сасвим свеједно бити римокатолик или православан. С тим у вези ми са тугом изјављујемо да епископ Григорије не управља правилно речју Истине Господње и да, нажалост, није православан!

6. Неправославност епископа Григорија очитује се и у крупним, самовољним литургијским интервенцијама, које су блиске идеологији неправославног поимања надконфесионалног екуменизма, потпуно неприхватљивог за Православну Цркву. Овим не негирамо, како би епископ Григорије могао недобронамерно да нам импутира, дијалог и разговор са инославнима, који је у природи Цркве (и сами смо, на том пољу, активни, и негујемо добре односе са представницима других конфесија), али не прихватамо идеолошка начела надконфесионалног екуменизма, којима се негирају православно Предање и православна еклисиологија. У служби мисије, наши манастири били су више пута организатори међународних теолошких конференција, на којима су учествовали реномирани професори, који су били предавачи на многим универзитетима у свету. На њима је узимао учешћа и др Владимир Цветковић из Ниша. Наши манастири биће, ако Бог да, организатори светојустиновске Конференције, на немачком језику, која ће бити усмерена пре свега према верницима из Римокатоличке и Евангеличке Цркве, али и према свим људима добре воље, који желе да се упознају са особеностима православне теологије. У њој ће узети учешће многи значајни православни теолози и интелектуалци. Сам епископ Григорије, поред тога што заступа идеолошка начела надконфесионалног хришћанства, не испуњава, нажалост, нужан услов за православну мисију у СР Немачкој, јер након пет година епископовања Епархијом диселдорфском и немачком није научио немачки језик.

7. Дошли смо до непобитног сведочанства, које нам је предочила једна верница, да се епископ Григорије, у разговорима, освртао на Скит светога Спиридона, и напоменуо да ће он извршити темељне интервенције „кад умре отац Василије". Епископ има намере, - у истинитост овога не сумњамо, што нам је потврђено из више извора, да интервенише - постављањем или наметањем неких монаха, који су по његовом „духовном" укусу, сасвим страном етосу наших свештених обитељи. Наравно, никаква решења нити одлуке епископа Григорија с тим у вези не бисмо могли нити хтели да прихватимо! Све то, пак, уноси велики немир у наше монашке обитељи и међу верним народом, и представља покушај да се доведе у питање наш, благодаћу Божијом, тридесетчетворогодишњи подвиг у Немачкој, као и деценијско живљење схи-архимандрита Василија на Светој Гори.

8. Епископ Григорије је пред схи-архимандритом Јустином Рауером показао одређено непоштовање према светитељској личности аве Јустина Ћелијског, што је недвосмислен показатељ одуства православног, догматског и етичког, двојединог Предања у свести и савести нашега епископа Григорија. Има и других свештеника и личности који могу да посведоче о мишљењу епископа Григорија о светоме владици Николају и светоме оцу Јустину Ћелијском.

9. Имајући у виду Вашу монахољубивост, Вашу богословску репутацију дугогодишњег професора Православног богословског факултета, те Ваше монашко искуство, стицано у послушањима Вашем уваженом духовном оцу, епископу Иринеју (који је сав свој живот посветно искључиво добру Цркве Христове); имајући, такође, на уму и Ваше искуство и дар духовног руковођења монашким општежићем, сматрали смо неопходним да Вам се

вапајно обратимо да, користећи Ваше надлежности које произилазе из Устава Српске Православне Цркве, на предстојећем Светом Архијерејском Сабору доделите ставропигијални статус нашим манастирима. И у богословском, али и у културном и интелектуалном погледу, наши манастири уживају велики углед у читавом Православљу, као и код многобројних инославних хришћана. Будући да се ради о чињеници да су основани на завету светога аве Јустина, наши манатири имају немерљив богословски. културни и историјски значај за читаву Српску Православну Цркву, и природно је да буду под омофором српског Патријарха.

10. Нашу одлуку и молбу прате наше непрестане молитве. Молимо Вас да ово питање решите хитно, на предстојећем Светом Архијерејском Сабору, на добро наше Српске Православне Цркве, и на радост вернога народа. Присуство патријарашких ставропигија У нашој Епархији допринело би великом духовном укрепљењу наших монашких општежића, како бисмо неометано и тихо могли наставити са извршавањем послушања. која смо добили од двојице светитеља Цркве Христове. Подвлачимо да је са свим овим разлозима упознат и митрополит берлински и немачки Руске Заграничне Православне Цркве, Високопреосвештени Марк (Арндт). Наша одлука је коначна и дефинитивна, и стога не можемо чекати на евентуално пролонгирање решавања наше молбе. Са болом и тугом морамо да Вам саопштимо да, уколико Свети Архијерејски Сабор не нађе за сходно да нам додели ставропигијални статус, бићемо принуђени да пређемо У јурисдикцију друге помесне Православне Цркве. Надамо се. Свјатјејши Патријарше српски и наш духовни оче, да до нашег изласка из Српске Православне Цркве неће доћи, јер би то представљало наш невољан али нужан корак, уколико нас молитвено не бисте укрепили светом одлуком Светог Архијерејског Синода и Светог Архијерејског Сабора о додељивању ставропигијалног статуса нашим монашким општежићима.

Молимо Вас да пренесете наше молитвене поздраве епископу бачком господину др Иринеју.

Ваши у Господу Христу одани

схи-архимандрит Василије Гролимунд

схи-архимандрит Јустин Рауер