Пре него што почнеш да зидаш кућу, прво ископаш, удубиш и утврдиш темељ, па онда зидаш и завршаваш кућу. Основа човековог духа и основа човечанства и основа Цркве утврђена је још у почетку – у Рају, то је страх Божији и стид, и ми Срби то знамо из многовековног искуства.

То основно васпитање стиче се у породици и српске мајке, иако су рађале децу, чувале су страх Божији и стид до смрти и училе су своју децу да чувају страх Божији и стид до смрти. Тако су остале старе грдње и прекори до данашњег дана: „Срам те било! Срам да те буде! Како те није срамота“? То чујемо и данас, мада ретко, јер садашњи народ је изгубио страх Божији и стид – и то није српски народ. Ми знамо основу српског духа и Српске Цркве, то је уз Крсну Славу страх Божији и стид, па ко је то изгубио, тај је изгубио српско порекло и тај није Србин. Исто и у Цркви, епископи, свештеници и мирјани, који су изгубили страх Божији и стид, они су изгубили српско порекло и они нису Срби и не припадају Српској Цркви.

Испитај и види, због чега су пропали стари народи и градови па и старе Цркве, и видећеш да су изгубили основу човечијег духа – страх Божији и стид, и зато су из основа срушени и погубљени. Јер ако се сачува темељ – страх Божији и стид, може да се обнавља и зида кућа, а ако пропадне темељ, пропада и кућа. Испитај и види, како се чувала и обнављала српска кућа кроз векове, и после петвековног ропства и многих ратова и страдања, и видећеш да је сачувана основа српског духа – страх Божији и стид, и на тој основи се зида и обнавља српска кућа кроз векове. И данас, ако се сачува темељ, сачуваће се и српска кућа, а ако пропадне темељ, пропада и српска кућа. А темељ је – страх Божији и стид.

Види и у свету, у данашње време комунисти, социјалисти демократи и сва демонска сила напада на основу човечијег духа – на страх Божији и стид – да би срушили човечанство из основа.

Основно васпитање

Основа човечијег духа и спасења указана је још у почетку – у Рају и држана је током целе историје Цркве и у Старом и у Новом Завету, а у Јеванђељу је указана у причи о удовици и неправедном судији, где Господ каже: „У једном граду беше неки неправедни судија, који се Бога не бојаше и људи се не стиђаше“ (Лк.18:2). Тиме је речено, да сваки неправедни судија Бога се не боји и људи се не стиди, и обратно, сваки праведни судија Бога се боји и људи се стиди. И даље у Причи Господ каже: „И у том граду беше једна удовица, и прихођаше к њему, говорећи: освети ме од супарника мога. И не хтеде задуго времена да је заштити од супарника“ (Лк.18:3). У истој Причи указано је и, како човек да обнови у себи изгубљени страх Божији и стид, где Господ каже: „А напослетку рече неправедни судија у себи: иако се Бога не бојим и људи не стидим, али пошто ми досађује ова удовица, осветићу је, да не би до краја долазила и досађивала мени. Тада рече Господ: слушајте, шта говори неправедни судија? А Бог зар неће учинити освету избраника Својих, који вапију к Њему дан и ноћ, иако је дуготрпељив“? (Лк.18:4-7) То значи, да упорном молитвом човек може да обнови у себи изгубљени страх Божији и стид.

Ова прича има дубоко духовно тумачење. Неправедни судија је ум човеков, који је изгубио страх Божији и стид, и сваки човек без страха Божијег и стида јесте неправедни судија; а удовица је душа човекова, коју ум не штити од супарника – од демона; али упорном молитвом ум обнавља страх Божији и стид, и тада ум штити душу од супарника – од демона.

Још на почетку у Рају Бог је дао људима страх Божији да их штити од демона, а то је страх од вечне смрти као што је речено у Јеванђељу. Па пошто су људи изгубили страх Божији и згрешили, одмах затим Бог је дао људима стид да их штити од демона. И види, кад је настао потоп и погубио сваку живу душу, осим живих бића у Нојевом кивоту, о томе Библија говори овако: „А кад се људи почеше множити на земљи, и кћери им се народише, видећи синови Божији кћери човечије, како су лепе, узимаше себи жене од свијех, које изабраше. А Господ Бог рече: неће дух Мој до века пребивати у овим људима, јер су плот (тело); нека им још сто и двадесет година. А дивови (крупни људи) беху на земљи у дане оне; а и после, кад се синови Божији састајаху са кћерима човечијим, и рађаху себи (децу); то беху дивови, од старине људи на гласу“ (1Мојс.6:1-3).

Овде није јасно речено, да ли су тада рађали децу у браку или ван брака, и да ли је тада био блуд или није, али једно је сигурно, да су тада људи изгубили стид и да је због губљења стида погубљена цела земља Потопом. Јер на губитак стида указује ово: „Видећи синови Божији кћери човечије, како су лепе, узимаше себи жене од свијех, које изабраше". И на губитак стида указује Сам Бог и говори: „неће дух Мој до века пребивати у овим људима, јер су плот (тело)“. Није Господ рекао јер су људи као животиње, зато што је срамота људима да буду као животиње, па ако су већ изгубили срамоту они више и нису људи, него су гори од животиња. Зато је Господ рекао: "јер су људи – тело", зато што људи треба да се стиде свог тела, па ако се не стиде свог тела они више и нису људи, него су гори од животиња. Јер где људи гледају жене како су лепе, ту нема стида, и због губитка стида дошао је потоп и погубио све, а због данашњег губитка стида по пророчанствима – изгореће све на земљи.

Стока неваспитана

Страх Божији и стид, то је темељно васпитање православних, па ако нема тог темеља, онда се руши цела духовна зграда и сво васпитање. Данас су људи изгубили то основно васпитање православних и сви су полудели, и по градовима и селима без страха Божијег и стида, све је то лудо. За многе данашње људе стари Срби би рекли то је стока неваспитана, и о њима Господ говори у Јеванђељу: „Не дајте светиње псима, нити бацајте бисере своје пред свиње, да их не погазе ногама својим, и окренувши се не растргну вас“ (Мт.7:6). Због тога се пред свето Причешће позива: „Са страхом Божијим и вером приступите“, јер без страха Божијег и стида тако приступају као пси и свиње. И не само мирјани, него и црквене старешине данас немају основно васпитање. О њима је имао виђење преп. Антоније Велики, и мада се то односило тада на аријанце, опет и данашњи епископи и свештеници и многи лажни хришћани ништа не заостају за аријанцима, јер немају страха Божијег и стида.

Ужасна визија Светог Антонија о јеретицима. Приглупе звери око Светог Олтара Протојереј Теодор Зисис

 Децо моја, боље би било да умрем, него да својим очима видим оно што ће се десити, а што сам видео у својој визији. Гнев Господњи ће се обрушити на Цркву, и она ће бити предата људима који су (као) безумне звери. Видео сам Свети Олтар цркве у главном скиту и Свети Престо окружен са свих страна мазгама, које су се ритале, скакале горе-доле, као што је и природно за те приглупе животиње. Видели сте и разумели због чега сам уздисао. То је зато што сам чуо глас како говори – Мој олтар ће се оскрнавити.

 Исто виђење од Авве Јустина из Житија Светих:

Једном седећи међу братијом и радећи, преподобни Антоније дође ван себе, и пажљиво гледајући у небо уздисаше, и са умилењем преклањаше колена на земљу и плакаше дуго. Сви око њега беху уплашени, и свесрдно га мољаху да им каже шта то види. А он, уздахнувши дубоко, рече: Боље је, децо, умрети пре но што настане ово зло. - Пошто га опет мољаху, он заплака и рече: Неисказано страдање постићи ће Цркву Христову. Вера васељенска даће се људима који ће бити као неразумне животиње. Јер видех олтар храма Господња препун мазги, које опколише свети престо и све што беше на њему свирепо пообараше, разбацаше и згазише. И чух глас који говори: Опустеће олтар Мој! - Ето, то је разлог мога уздисања и плача.

Које су то мазге у олтару? Нико други него епископи и свештеници, који су без страха Божијег и стида, и они су као мазге у олтару. И сви црквени учитељи и васпитачи, који не уче народ страху Божијем и стиду, они прећутно подржавају "мазге" и сами постају "мазге", јер они прећутно подржавају безакоње и блуд и содомију и они сами руше своју цркву из основа. Узалуд је сва њихова служба и теологија кад нема страха Божијег и стида, кад нема те основе човечијег духа и народа и Цркве, а без те основе сва црквена проповед и теологија руши се као зграда без темеља.