НЕКОЛИКО ПИТАЊА И КАНОНСКИХ ОПАСКИ

Пошто је СА Синод “утврдио канонску одговорност” епископа рашко – призренског Артемија, драго ми је видети да СА Синод не “качи каноне мачку о реп” као што чини привремени администратор ЕРП. Верујући у приврженост СА Синода канонском поретку Цркве, исти желим подсетити на догађаје од пре готово две године који су резултовали вишеструким тешким кршењем канона.

Не презајући ни од надлежног епископа, ни од завета које су дали и пред Богом и пред својим епископом, ни од каљања угледа епархије и Српске Православне Цркве уопште, ни од поста који је тада био у току (очигледно да је пост постао минорна ствар за неке монахе), монаси манастира Дечани су на најгрубљи начин прекршили низ правила и канона који регулишу како понашање свештенства, тако и понашање монаштва.

1. Дечански монаси су прекршили завет послушности надлежном епископу, а овај преступ санкционише 8. канон IV васељенског сабора. Санкција за овај преступ је одлучење тј. изопштење из Цркве за монахе и лаике, а за клирике свргнуће. По 2. канону Софијског сабора, суштина монаштва је послушност и учеништво што подразумева безусловну послушност старијим монасима, а да не говоримо о послушности надлежном епископу.

2. Дечански монаси су направили и преступ против црквеног поретка по члану 47 Правила и прописа СПЦ (свако отказивање послушности својој јерархијској власти и свака буна и завера...).

3. Дечански монаси су својом побуном и анархијом покушали да наметну начин одлучивања који је апсолутно стран Цркви и противан устројству Цркве. Овим поступком су довели у питање одлуке надлежног епископа као и спречили спровођење истих. Тако су починили преступ претресања и критиковања закона и наредби надлежних власти и њихових поступака. Овај преступ санкционише 4. канон IV васељенског сабора, 55. правило светих Апостола, 13. правило Прво-другог цариградског помесног сабора, 17, 19, и 45. члан Правила и прописа СПЦ. Иначе, санкција за монахе и лаике је одлучење од Цркве, а за клирике свргнуће (рашчињење и лишавање сваког свештеничког достојанства).

4. Својим смишљеним одвајањем надлежног епископа Артемија од његове пратње, избацивањем исте из круга манастира и покушаја да епископа без пратње уведу у просторије, дечански монаси су показали планско завереничко деловање. Преступ завере санкционише 18. канон IV васељенског сабора, 34. канон VI васељенског сабора као и члан 47 Правила и прописа СПЦ. У сва три случаја казна за клирике и монахе је свргнуће односно одлучење.

5. Физичким насртајем на клирика о. Симеона Виловског и наношењем физичких повреда истом, дечански монаси су прекршили 27. правило светих апостола и 9. правило Прво-другог цариградског сабора. Санкција за овакав преступ је свргнуће клирика.

6. Својим понашањем, монаси манастира Дечани су извршили низ преступа против владања које доликује свештеничком чину и положају као и низ преступа против хришћанског морала и црквене дисциплине. Обе групе преступа канонски су санкционисане.

7. Ако знамо да се  “викарни епископ налази у потпуној зависности од епархијског епископа” (Никодим Милаш: Црквено право; II део, Устројство цркве, стр. 354.) онда је викарни епископ липљански Теодосије својим одлукама и понашањем такође извршио преступе кршећи каноне Цркве. Прво је свакако кршење канона везаних за послушност надлежном архијереју што је санкционисано за клирике свргнућем.

8. Својим понашањем викарни епископ Теодосије је узурпирао и самовољно отео део епархије рашко-призренске чиме је учинио преступ против црквеног поретка: самовољно и насилно отимање туђе епархије или парохије. Овај преступ је санкционисан 18. правилом Анкирског сабора, 16. правилом Антиохијског сабора као и 18. чланом Правила и прописа СПЦ. Санкција за овај преступ је свргнуће епископа.

9. Следећи из групе преступа против црквеног поретка је злоупотреба и прецењивање свог јерархијског положаја.  Овај преступ санкционисан је 10. правилом Антиохијског сабора, а санкција је свргавање и лишавање части хорепископа (аналогно викарном епископу). Сви преступи наведени за монаштво односе се и на викарног епископа Теодосија.

Овде су побројана само нека од најгрубљих кршења канона која су починили дечански монаси предвођени викарним епископом липљанским Теодосијем Шибалићем.  Због тежине и броја учињених преступа од стране дела монаштва манастира Дечани и викарног епископа Теодосија, епископ Рашко-призренски Артемије је тада поступио у складу са правима и овлашћењима надлежног архијереја и ничим није нарушио канонски поредак Цркве.

После свих немилих дешавања у нашој Цркви искрено се надам да ће СА Синод моћи нама лаицима да разјасни неке недоумице у вези са канонским устројством Цркве:

1. Зашто викарни епископ Теодосије и дечански монаси нису сносили никакве санкције и поред евидентног вишеструког и грубог кршења и нарушавања канонског устројства Цркве? Да ли то значи да канони за некога важе а за некога не? Како се канонски одређује то “важење” канона и ко је њима подређен а ко не?

2. Зашто је наводна непослушност владике Артемија СА Синоду већи канонски преступ од евидентне непослушности викарног епископа Теодосија надлежном архијереју? Који канони регулишу и одређују степен кршења истих у ова два случаја? Да ли је послушност надлежном архијереју мање важна од послушности СА Синоду?

3. Зашто је СА Синод поништио све канонски исправне и јасне одлуке владике Артемија? Да ли то значи да епископ нема аутономију у администрирању својом епархијом? Чудно, а био сам убеђен да по канонима епископ има потпуну самосталност у уређивању своје епархије.  

4. Зашто су наводне финансијске малверзације о. Симеона Виловског већи канонски и правни преступ од политичких малверзација о. Саве Јањића који је својим тајним преговорима са шиптарским представницима још 2006. грубо прекршио низ канона против устројства Цркве јер је у свему игнорисао ауторитет и канонске ингеренције надлежног архијереја? Зашто су финансијске малверзације биле повод за тужбу пред државним судом, а отворена сарадња са сепаратистичким представницима, заговарање и прихватање одвајања дела територије од републике Србије нису? Да ли ће о. Сава Јањић сносити одговорност за отворени рад против своје Цркве и државе и да ли ће СА Синод поднети тужбу против Саве Јањића пред државним судом? Ко је Сави Јањићу дао право да са шиптарским представницима преговара у име државе и у име Цркве?

5. Да ли ће СА Синод (или Иринеј Буловић) захтевати рашчињење Саве Јањића због тешког кршења и државних и Црквених закона пошто је господин Иринеј Буловић најавио рашчињење и одлучење монаха, извесног о. Антонија, из манастира Црна Река зато што се усудио да износи у јавности своја мишљења о  разрешењу владике Артемија? Да ли је већи канонски преступ неслагање са одлукама СА Синода или заверенички рад Саве Јањића против државе, народа и Цркве?

6. Зашто привремени администратор ЕРП не борави у “обновљеном” епархијском двору у Призрену? Зар владика Артемије није добио опомену и упозорења зато што није боравио у Призрену по “обновљењу” епархијског двора, већ је боравио у манастиру Грачаница?

7. Ко је овластио привременог администратора ЕРП умировљеног епископа Атанасија Јевтића да јавно понижава сабрата владику Артемија циркузантском представом продавања епархијског аутомобила који је користио владика Артемије? Да ли ће СА Синод и у будуће користити таленат процењивања вредности који поседује привремени администратор и дозволити му да изврши процену вредности возила свих архијереја у СПЦ? Да ли ће привремени администратор ЕРП имати ингеренције да по процени вредности возила која користе архијереји СПЦ прода сва она возила за која процени да су одвећ луксузна за лик и углед православног владике?

8. Који канони одређују да је поштовање владике Артемија и онога што је учинио за нашу Цркву у својој епархији култ личности и парасинагога, а поштовање привременог администратора ЕРП, његовог каубојског и гестаповског понашања у ствари поштовање саме Цркве? Ах, да, заборавих: каноне мачку о реп!

9.  Ко је овластио привременог администратора ЕРП да у име Цркве вређа, блати и пљује свештенство, монаштво и верни народ ЕРП? Ко га је овластио да води медијске хајке речником и понашањем који не доликују иоле васпитаном човеку а камо ли једном архијереју (додуше, умировљеном)? Да ли је СА Синод свестан да је понашање привременог администратора изазвало огромну саблазан у народу и нанело непоправљиву штету угледу Цркве?

10. Ко је овластио Теодосија Шибалића да у току проваљивања у просторије епископа рашко-призренског Артемија, дан пре заказане примопредаје управљања над ЕРП, изиграва супервизора?

Мноштво питања остаје неизречено, али је још горе ако наш СА Сабор не буде дао јасне одговоре на њих. Међутим, најгоре ће бити ако речи и одлуке СА Синода по ко зна који пут надвладају речи и одлуке СА Сабора.

Григорије Војводић