header image
НАСЛОВНА СТРАНА
О. Антоније: Беседа на протесту испред Патријаршије 5. јуна 2010. Штампај Е-пошта
понедељак, 07 јун 2010

 ПРОТЕСТ ИСПРЕД ПАТРИЈАРШИЈЕ, СУБОТА 5. ЈУН 2010.

         Господ Бог Вам браћо помогао и помагао свагда тако да би се завршно и на Дан Страшног Јединоправедног Суда обрели заједно у збору покајаних боготражитеља а никако не у мору лакомислених самовољних себељубаца.

Рече нам се свима: „Сачуваћу Цркву своју и врата пакла неће је надвладати“. И сачувава је Једини Господ, и на небу - већ вечно, а и на земљи све до самог краја њеног, тј. до саморазрушења њеног нагомиланим грехом људским. Да ли ће Цркву сачувати зборови људи, какве институције, анђели – не, једино сами Господ кроз Своје све ређе и ређе слуге међ родом људским. Испит је живот човеков на зељи, испит између разумне послушности и свесне или несвесне непослушности Јединоме Господу. Стога нека би сваки од нас појединачно, нека би дао Господ такво смирење свима, сачувао до краја у душама својим веру отаца православних. То истинито учење Духа Светог је темељ вере наше и крв тела Цркве Христове, крв која се испумпава силом Светих Тајни преко срца, тј. епископа Цркве, а протиче заштићена венама светих канона све до последњег здравог ткива које је жедно ишчекује.

Стога и ми сами, браћо, нека би до краја били сви ткиво које у себе радо и са смирењем прима  ту једину храну душа људских, ван тога све су отрови, смртни отрови. Докле примамо то учење вером га целивајући дотле смо и прикључени на крвоток Цркве Вечне, ваистину Тела Христовог. Не Христа било каквога искривљено описаног лика, већ јединог Православно верованог и Правоживљем исповеданог Богочовека Христа. „Ко вам овакву храну не доноси“, јеванђеље громогласи, „с таквим се не поздрављајте и у кућу га не примајте“, јер у Псалтиру стоји још и „да су сви богови других вера – демони“.

   А ови наши садањи чувари вере светосавске, додуше иако исповедају на устима православно „Вјерују во Јединаго Бога...“, али на делу Га веома саблазно срамоте, и то увек, у име свих нас, јер проповедају да се и у другим верама назире Његов Лик, да и друге вере поседују могућност спасења, да и у њима има нешто истине. А Истина Једина не трпи прелазне форме, она је савршена и неокрњива, или је Истина или многоглава лаж, или је вера или невера. Истина то је расуђивање о Богу и свој Божијој творевини  једино са и у  Духу Светом, Истина која је притом онолико уочљива појединцу сразмерно количини његове искрене вере у Њу и чистоте живљења у Њој.

Ови наши пастири данас и саму реч јеретик, реч која указује на лукавог и притајеног непријатеља Цркве, готово да више и неупотребљавају, као да нема више лукавих непријатеља већ само атеисти и незнабошци једино преостадоше насупрот Истини.  Још и горе, са овим древним јеретицима ови наши су данас чак још и најбољи пријатељи и другови. Заборавише пастири данас речи светог цара Давида (скраћено): „с ким си такав си“. Такође, заборавише да проповедање јеванђеља се не врши самопоузданим тактикама и методикама телесног мудровања, већ, по речима Спасовим проповедање врши „Дух Свети и Ви“. Није нам речено само „Ви“ ћете проповедати свету. Очигледно опијени световним чарима и мудровањима пастири наши још притом умишљају и своју многоучену књижну „непогрешивост по питањима вере“. Ово задње вам је однекуд познато, зар не?

Када се врлински живот хришћана, после гоњења, дакле у 4 веку, почео кварити, Божијим указањем настало је монаштво, као благодатни молитвени живот удаљен од саблазни света. Из молитвене осаме је Господ по нарочитим указањима Својим слао достојне на проповед јеванђеља а не са школа и факултета. Богослов је онај који се непрестано моли, кажу свети оци, а не онај који је много прочитао и набубао јер се све то схвата једино праксом личне тајне молитве и подвига. Овде говорим само о проповеди јеванђеља на које су увек само ретки Богом избиравани, а не о потреби исповедања угрожене вере, као сада овде, за шта смо сви позвани, јер сви смо бескрајно дужни Истини Љубави Господње, јер се у Њој незаслужено и родисмо на овај грешни свет. Дакле, сведоци смо данас да се старешине наше, очигледно без послања од Духа Светога отиснуше у јеретички и незнабожачки свет мислећи га придобити за себе личном мудрошћу и речитошћу; за себе можда и да, али за Христа на тај начин засигурно не. Речено је „седите у Јерусалиму докле не примите силу свише“, силу за проповед као и указања где проповедати а где не, где је воља Божија да ходите, коме је Бог Отац отворио уши да чује, јер „Нико не може доћи к Мени ако га не призове Отац мој Небески“ вели Сам Господ Христос.

Рукополагањем се добија сила свише за вршење светих тајни у Цркви Правоверних, али, да би лечили болне, пророковали, мисионарили, е, зато морате имати чист скривено подвижнички живот и призив свише. А како сачувати такав подвижнички живот у пустињи, како у манастиру, како у породици, како међу сабраћом хришћанима, о томе има мноштво књига светих отаца. Али, како сачувати такав живот и дарове који му следују живећи и дружећи се са упорно иновернима, - е, ту нема ниједне књиге од Отаца нам светих, нема ниједан случај такве светости. Јер је човек на земљи, страсти личних ради, склонији злу него ли добру. За добродушије треба вазда истрајавати у трудовима поста и молитвене повучености у себе Бога ради, а за зло је довољно само опустити се пажњом са добрих мисли. Изгледа да, пастири наши кренувши да спасавају туђе бродове који већ вековима бродоломе, заборавише поверене им душе домашње, али и душе себе самих, те, нити препуштајући смиренијима крму брода свога нити пак туђим потапајућим се бродовима шта помогоше, још притом све успут бусајући се како све могу, све знају, све ће стићи, и како је све у сигурним рукама. У самој природи духовних и душевних покрета бића људског је поуздавати се у суд смиренога човека, а не поверавати се онима који сами самопоуздани. Самопоузданима ако је још и велика власт на дохват, тада охолост и погибао су им наредни. Што Преблаги Господ никоме нека не би допустио, па чак ако би ми то и сами пожелели.

Зато смо данима браћо овде, да ишчекујемо уразумљење и спасење свима јер се погибао греха нашега свеукупног већ „осећа у ваздуху“. Овде смо да са душа својих све изнова и изнова покушавамо скинути неизбежну одговорност пред Господом за сва крива учења, екуменизме и папизме која се из епископата изливају на братство целе Цркве, јер у томе је Њена саборност – што смо сабрани у једно тело и све се кроз њега међусобно прожима, а нарочито болови и болести кључних органа тела црквеног какви су управо епископи. Када врлинује пастир он богоугоднијим молитвама окриљује и стадо своје, а, пак, ако јавно пастир спава, или криво умује, или чак свесно отвара врата непријатељима, е тада је стадо услед братске љубави дужно, свако појединачно и то увек свих ради ближњих, будити и опомињати пастира, звонити на узбуну јер већ древни духовни непријатељ улази у тор и вечна погибија душа прети сада свима.

Дакле, овде смо да мирним молитвеним присуством увек опомињемо пастире када се удаљују од стада својих, иначе, обузети све чешћим, готово непрестаним пословима по туђинским стадима иноверних пастира дружећи се с њима и празнословећи затиснутим ушима које не желе да чују. Овде смо да пастирима укажемо да тамо далеко, у туђини духовној, не привиђају боље пријатеље и боље вернике од домашњих им Богомданих слугу. Да се сете да је Србија њихова духовно веома болесна и да спасење света није превасходно у опису њиховог духовног позива. Овде смо да посведочимо очима њиховим да ми нисмо никакви неуравнотежени псеудозилоти, већ истински верни народ дубоко забринут над тренутним православљем српским. Овде ми, нити ревнујемо неразумно – јер, ево већ 45г. их чекасмо да сами иступе из саблазног чланства у Светској Секти званој ССц, док нам они из године у годину све приљежнији активисти те секте постају, нити се, такође, ниуколико не повинујемо да и у наше име зову римског архијеретика папу. Нисмо, пак, ни секташи и расколници јер се такви, по природи им, одвајају и сепаришу а не стоје овако дуготрпељиво и смирено подно ових глувих прозора својих строгих и нервозних господара. Господара који су слуге целом свету, а једино према своме рођеном стаду преке су судије.

Стога, само истрајност, храброст и смирење могу уистину показати да овде једино Господа ради и православља ради стојимо. Да, стојимо овде и ради нас самих и ближње браће своје јер тога ради и исповедамо овде сва ова гажења закона Господњег од стране црквених судија постављених над српског рода домашњим слугама Христовим, а, такође упорно стојимо и ради њих самих унутра ушушканих иако нас свакодневно делима својим они упорно одгоне одавде. Верујем да нема богоугоднијег места данас у Србији од овог нашег садашњег „парчета тротоара синовске молитве“ подно ових прозора отаца патријаршијских чије нам речи озго веома тешко по главама падају а чији нас погледи прелећу губећи се негде у илузијама лепота западних предела, предела западнутих вредности. Не, ми, наравно, не чекамо умилне погледе и пристојне речи са прозора ових да нам се ниспошљу, већ жедно ишчекујемо њихова дела праве вере. Прво, и основно њихово дело вере које ће нам сузе радоснице натерати на очи и на колена благодарности нас спустити, биће ово: иступање из екумено-јеретичког ССц и уклањање од осталих унијатско-папских им склоности и делања. О, епископи СПЦ, пустите на крају крајева и самог папу и све његове, да види у својим немирима шта му је чинити са личним властољубљем и гордом јересју, те, не уливајте му лажну наду зовући их прелестно некаквом „сестринском црквом“. А нама лично сузе су духовно корисне и оне нам сигурно и не гину, само да се никако и никада не деси да буду она штетна и непреболна врста суза које се лију због пропасти ближњег свога. Не било их таквих никада и никоме, нека тако буде. Да, управо такве сузе покушавамо предупредити овим малецним молитвеним делом, - зато стојимо и стајаћемо овде пред Господом искајући Му да нам такве могуће сузе, због молитава светих Његових, којима смо и ношени сада у овом маленом труду сведочења нам пред ближњима својима, унапред обрише нам по великој Милости Својој на спасење свима. Господе приђи с Небеса и Погледај спасавајући нас грешне и неразумне Премудрошћу Својом, Христом нашим. Амин.

Позивамо Вас ваистину побожна у Христу браћо, нарочито вас који нисте жалили жртве данас доћи издалека, да нам молитвено и делатно припомогнете овом својеврсном заједничком вероисповедању, да нам припомогнете и сваке наредне прве суботе у месецу од којих је наредна, потсетимо се, 3. јула, наравно у 13 часoва, како би нас који смо свакодневно овде од 17-19 (сем дан уочи црвеног слова и на сам дан црвеног слова) унеколико ободрили да истрајемо на делу Господњем, јер рак рана екуменизма је метастазирала у православљу српском ево већ 45г. и, треба желети, али не и очекивати њено преконоћно инстант излечење. Такође, наравно, не треба никако ни малодушно одустајати јер нема јаме на кугли земаљској која би нас могла скрити и сачувати од овог колективног нам душепогубног греха свих нас крштених православаца у земљи овој, греха који се саборним ћутањем невидљиво шири и јача. Увек се при сваком, а нарочито при овом, делању сећајмо светопавловских речи да све што није из љубави учињено на земљи, на Суду Страшном изгореће и ниушта се рачунати неће. Стога, само и једино по Милости  Твојој Господе погледај на све нас грешне али ипак Твоје. Амин

монах Антоније Давидовић

Последњи пут ажурирано ( понедељак, 07 јун 2010 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 27 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.