|
Ранко Гојковић Црквена бирократија чини све да у народу убије живу веру Свети Владика Николај каже да пре стотињак година у српском речнику није постојала реч криза. Народ је доживљене непогоде карактерисао као казну Божију. На почетку небивалог (како ту реч воле да кажу наши црквени либерали) прогона владике Артемија, неки умни Срби су упозоравали да је Србија била поштеђена природних катастрофа, у највећој мери захваљујући богобојажљивом монаштву Рашко-призренске епархије и да се плаше да се разне стихије које су се обрушиле на целу Европу, не обруше и на Србију.
Први ураган у историји Србије, у Војводини, прошао је незапажено. Други ураган у Херцеговини, који је носио читаве кровове са кућа, такође никога није узнемирио. (Мене је узнемирила страховита хладноћа коју сам осетио пре пар дана улазећи у Саборни храм Преображења Господњег у Требињу. Мој деветогодишњи син је улазећи у храм гласно узвикнуо – а где је овде Олтар. Зјапећа празнина великог храма без православног иконостаса сваком православном вернику улива осећај језе тако карактеристичан за неблагодатне католичке или протестантске храмове). Кад споменух своју Херцеговину, која је и у најстрашнијим временима своје историје, налазећи се између чекића и наковња, мухамеданства и католичанства, опстајала и остајала православна, као да у ова времена хвата неки дух комформизма, као да се злодух Ватикана надвио и над овом светом српском земљом. Херцеговина, коју су „болеле све ране рода њеног“, како рече њен песник, у тим страшним временима је рађала духовне дивове попут светог Василија, митрополита херцеговачког и чудотворца Тврдошког и Острошког, или Леонтија, митрополита херцеговачког, који су брод народни водили спасоносној Христовој луци. Питао сам ових дана многе пријатеље (многи од њих редовно посећују богослужења), да ли су чули да је Господ, два дана пред блажену кончину патријарха српског Павла, пројавио нетрулежне мошти митрополита Херцеговачког Леонтија Радуловића, великог борца против католичанства, и редовно сам добијао одговор да први пут чују за то. (http://www.ruskline.ru). Кад је таква ситуација са верним народом, онда не чуди небивало чудо у историји СПЦ, да српски владика (додуше бивши, умировљени, али никоме није јасно од чега се умировио) користи израз дозлабога а да се католички великодостојници шетају по српској Херцеговини док Господ пројављује нетрулежне мошти великог борца против католицизма (који је био и затваран од стране католичке Аустро-Угарске власти), митрополита Леонтија Радуловића. Познато нам је да црквени либерализам и екуменизам није ојачао и дигао главу само у СПЦ, него и у многим православним земљама, па и у Русији. И Господ шаље опомене. Један од најчитанијих аутора на Руској Народној Линији, Владимир Семенко, замолио ме је да преведем овај његов текст на српски језик, као неку врсту упозорења народу, да се и Србија не би суочила са катастрофама са којима се данас суочава Русија и да народ са благочестивим клиром црквеним тражи што више крсних ходова, да би се Господ умолио за опроштај наших силних сагрешења. Превођењем текста „Русија у пламену“ удовољавам жељи Владимира Семенка, једног од најпознатијих и најчитанијих православних црквених аналитичара. |
