header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow СВЕТА ЛИТУРГИЈА arrow Реформа римске мисе: проблеми и последице
Реформа римске мисе: проблеми и последице Штампај Е-пошта
среда, 14 март 2012

 РЕЧ ПРИРЕЂИВАЧА

У последње време, у нашој Цркви, у оквиру тзв. „литургијске обнове“, све се више намеће прича о томе како је, тобож, у ранохришћанско доба свештеник служио Свету Литургију лицем окренут народу. И ова, као и многе друге приче, преузете су из репертоара протестантских и римокатоличких литургичара – модерниста. На основу те претпоставке, извршене су и реформе римске мисе после Другог ватиканског концила: миса је упрошћена, укинут је латински језик њеног служења, а свештеник се лицем окренуо народу, при чему су сви позвани да примају хостију (римокатоличко причешће), без обзира да ли су се за то спремали или не.

Циљ је био да се људи привуку на службе, и да се римокатолицизам ојача. Последице су, међутим, биле страховите: број верника је нагло опао, а широм Европе и света бивши римокатолички храмови се продају и издају за световне послове. Дотле је довела лажна наука и погрешно читање ранохришћанских литургијских докумената. Наравно,и међу римокатолицима било је разумних људи и озбиљних научника, који су тврдили да није тако,и да су свештеници сулужили лицем окренути литургијском истоку. Један од њих је и Клаус Гамбер, оснивач Института за литургику у Регенсбургу и аутор студије „Реформа римске мисе: проблеми и последице“, за коју је предговор написао његов ученик, кардинал Јозеф Рацингер, садашњи папа римски. Делови те студије су преведени и објављени у зборнику који је приредио потписник ових редова:“Вечно подне/ Огледи о Светој Литургији и тајни спасења“, Образ светачки, Београд, 2007. Сада их доносимо за читаоце „Борбе за веру“ који желе да се озбиљно упознају са проблемима литургичког модернизма, који је, на несрећу, захватио и нашу помесну Цркву. Наравно, римокатолицизам јесте јерес; али, јерес која има порекло у изворном хришћанском учењу и погледу на свет, тако да су проблеми римокатолицизма однедавно постали присутни и на православном Истоку (сасвим у складу с увидом Георгија Флоровског, који је тврдио да православни понављају грешке Запада са 50 до 100 година закашњења.) Зато и овај прилог разумевању збивања у римокатолицизму.

ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ

+++

ОЛТАР (ЖРТВЕНИК) ОКРЕНУТ ПРЕМА НАРОДУ: ПИТАЊА И ОДГОВОРИ

И други ангео дође, и стаде пред жртвеником држећи кадионицу златну, и бијаше му дано много тамјана да принесе са молитвама свих светих на златни жртвеник пред престолом (Откр. 8; 3).

Према Посланици Јеврејима, јерусалимски храм је био Божији храм на земљи, и храм је са својим олтаром (жртвеником) представљао небеско светилиште, светињу у коју је Христос ушао као вечни Првосвештеник (Јевр. 9; 24).

Небеска и земаљска литургија спајају се у једно. Цитат из Апокалипсе каже нам да ангео стоји испред златног жртвеника (олтара) на небесима, држећи у рукама златну кадионицу да би, заједно са тамјаном, пред Самога Бога принео и молитве верних (светих) који су на земљи. Посматрано у том контексту, могли бисмо чак да кажемо да ће жртву коју ми Богу приносимо овде на земљи Он прихватити само уколико је ''твој свети ангео принесе на твој жртвеник (олтар) на висини'', како се молимо у Римском канону.

Схватање да олтар који је овде на земљи представља стварни олтар испред престола Божијег на небесима одувек је одређивао његов положај у нашим црквама, као и положај свештеника који стоји испред њега: ангео са златном кадионицом стоји испред олтара. Сасвим је јасно да се ова идеја заснива и на упутствима која је Бог дао Мојсеју (в. Изл. 30; 1-8).

Ова уводна запажања су неопходна да би илустровала у ком су се степену модерна размишљања о олтару променила и колико се разликују од традиционалног гледишта. Ова промена није се догодила изненада; она се постепено развијала и њено порекло досеже до година које су претходиле Другом Ватиканском концилу.

Теодор Клаузер, у свом Водичу за план дома Божијег сагласно са духом римске литургије (1949) каже:

''Постоје извесни наговештаји да ће у цркви будућности свештеник опет стајати иза жртвеника и да ће мису служити лицем окренут према народу, као што се и сада чини у староримским базиликама. Очигледно је да жеља да се што више нагласи идеја заједничког обеда чини овакав приступ неопходним.''

Оно што је Клаузер описао као пожељну промену, сада је постало уобичајена пракса. Многи имају утисак да ова промена једноставно представља оживљавање ранохришћанске праксе. Ми, међутим, можемо да покажемо да ни на Истоку ни на Западу никада није постојало служење versus populum (лица окренутог према народу) него да је, супротно томе, молитва свагда била управљена према истоку, conversi ad Dominum (окренута ка Господу).

Идеја да свештеник током мисе буде лицем окренут према народу потиче од Мартнна Лутера, из његове књижице ''Немачка миса и поредак богослужења'' (1526). На почетку главе под називом ''Субота ради народа'', он пише:

''Нека остану све одежде, жртвеник и свеће док не престаре за употребу или док их не заменимо. Ако пак неко жели да поступи другачије, нека тако и учини. Међутим, за праву мису, међу правим хришћанима, жртвеник не би требало да остане у свом уобичајеном облику, и требало би да свештеник увек буде окренут лицем према народу – као што је, како ми несумњиво сматрамо, Христос учинио током Тајне вечере. Најзад, све ће се то правовремено догодити...'''

И то се, уистину, и догодило...

Пишући о положају служитеља код олтара и о томе како би он требало да се промени, Мартин Лутер, реформатор, позива се на Христово понашање током Тајне вечере. Чини се да је Лутер замислио призор Тајне вечере у оквирима свог сопственог времена: Исус Који стоји или седи у средишту дугачког стола, са апостолима распоређеним са Његове леве и десне стране.

Да ли бисмо сасвим поуздано могли да кажемо да је управо тако Исус седео за столом?

Оно што можемо да кажемо јесте – да вероватно није, једноставно зато што би то противуречило обичајима понашања за столом какве примећујемо у античко доба. У Исусово време и током неколико следећих векова, нису коришћени кружни или полукружни столови. Она страна стола која је била окренута ка посматрачу остајала је празна: била је то она страна са које је служена храна. Људи који су учествовали у обеду седели су или су били наслоњени иза стола, полукружно распоређени, почивајући на софама или на полукружним клупама. Почасно место није се налазило, као што би се могло очекивати, на средини стола, него на његовој десној страни. Друго место по почасти био је супротни крај стола. Овакав распоред за столом изображаван је на свим најстаријим представама Тајне вечере, све до средњег века: Господ је увек наслоњен или седи на десној страни стола (в. илустрацију из цркве Сан Аполинаре Нуово у Равени, мозаичку представу која је настала око 500. г. н. е).

Нови тип иконографске представе појављује се тек у 13. веку: Исус сада седи иза стола, на средишњем месту, окружен Својим апостолима. То је слика коју је Лутер имао на уму.

Истина је да оваква иконографска представа у великој мери подсећа на служење versus populum, а ипак је утисак који оставља погрешан јер, као што знамо, ''људи'' којима је Господ наводно окренут лицем нису ни били присутни у одаји у којој је одржана Тајна вечера. Узгред речено, сам Лутер никада није инсистирао на служењу при којем би лице било окренуто ка народу: оваква пракса развила се тек касније, па и тада само у парохијама реформисаних протестантских цркава.

 

Прво питање

Све би то могло да буде истина. Међутим, каква је била ситуација у раној Цркви? Зар нису сви верни, заједно са својим вођом, седели око ''трпезе Господње?''

Да бисмо одговорили на ово питање, морамо да подвучемо разлику између прослављања агапе, заједничког обеда љубави и служења Евхаристије, која је у ранохришћанским временима следила за обедом агапе, да би јој касније претходила. Ово питање сам детаљно разматрао у мојој књизи Beracha.

Током првих векова, када је број верујућих у заједници још увек био мали, распоред седења који је коришћен током обеда агапе брижљиво је следио распоред какав је коришћен током Тајне вечере, што не би требало да нас изненади, уколико узмемо у обзир да је у то време такво понашање за столом било уобичајено. На овакав распоред за столом указују и темељи једног броја хришћанских капела (домаћих цркава) ископаних у руралним алпским областима: ту постоји релативно мала просторија смештена у средиште грађевине, чије су просечне димензије 5 х 12, 5 метара. На средини ове одаје налазила се камена клупа полукружног облика, намењена да послужи за 15 до 20 особа. Ова открића су презентована у исцрпној и обимнојстудији која се појавила под насловом Патријаршија у Аквилеји и Баварска црква.

У градовима, где се током богослужења требало побринути за већи број верника, било је постављано по неколико столова. Епископ и свештеници би седели за једним столом, док су верници, раздвојени по половима, седели за другим столовима. Постоје стихови у Посланици Галатима (2; 11-21) у којима апостол Павле прекорева свог брата, апостола Петра, зато што је у Антиохији седео за столом са хришћанима јеврејског порекла, што је подразумевало да избегава столове за којима су били хришћани незнабожачког порекла.

И док су за време заједничког обеда или агапе људи седели за столом, током служења Евхаристије људи су устајали и стајали иза служитеља у олтару, као што је исцрпно прописано у Didascalia Apostolorum, црквеном богослужбеном приручнику II и III века који је, поред тога, такође поучавао вернике да се окрену према истоку (II 57, 2-58, 6 у Funk-овом издању).

Током следећих фаза развоја, заједнички обед је укинут (отприлике од четвртог века) и столови су ишчезли. Од тог тренутка, верници су седели на клупама распоређеним дуж зидова црквене одаје док је дрвени олтар сада постао олтар од камена.

 

Друго питање

Како би било ко могао да буде против олтара окренутог ка народу, будући да је Концил прописао такав његов положај и да је као такав свугде установљен?

Човек би у Уставу свете Литургије Другог Ватиканског концила узалудно тражио тврдњу која каже да би свету мису требало служити лица окренутог ка народу. Ако се вратимо у 1947. годину, видећемо да папа Пије XII у својој енциклици Mediator Dei истиче да ''онај који би желео да олтар промени у стари облик mensa (трпеза, сто) корача лошим путем''. Служење мисе versus populum није било допуштено пре Другог Ватиканског концила, али су многи бискупи толерисали ову праксу, посебно током миса које су служене за млађе људе.

У Немачкој, ново место свештеника иза олтара има своје почетке у Jugendbewegungу, омладинском покрету из 20-тих година ХХ века, када је било популарно да се евхаристија служи међу малим групама. Зачетник ове праксе био је Романо Гвардини (Romano Guardini) са мисама које је служио у Бург Ротенфелсу. Покрет за реформу литургије, на челу са Пијем Паршом (Pius Parsch), такође је дао свој допринос популаризацији ове праксе. У Клостернојбургу поред Беча Парш је опремио малу романичку цркву (Света Гертруда) управо са овим циљем и за своју сопствену ''литургијску заједницу''.

Поступци као овај коначно су одобрени у Упутстима за одговарајуће извршење устава (правила) за свету литургију у документу Inter Oecumenici, који је издала Конгрегација светих обреда 1964. године. Ова нова упутства нашла су пут и до новог Мисала. Тако се за цркве које тек треба да буду подигнуте прописује следеће:

''Разумљиво је да црква треба да има утврђен (фиксиран, непомичан) и освећен олтар који стоји слободно и независно од било ког зида, тако да свештеник може да се креће око њега и да служи лицем окренут ка народу'' (Општа упутства у Римском мисалу).

На жалост, истина је да су нови олтари, лицем окренути према народу, установљени широм света, односно, у оним областима у којима се утврдила Римокатоличка црква. Међутим, истина је и да овакви олтари нису уистину прописани.

Православне источне цркве којима, најзад, припадају стотине милиона верујућих, настављају ранохришћанску праксу у којој су током служења свете Литургије свештеник и народ окренути лицем ка апсиди. То се односи како на цркве које следе византијски обред (Грчка, Руска, Бугарска, Српска, итд), тако и на старе источне цркве (Јерменска, Сиријска, Коптска).

Сасвим је друго питање да ли би олтар требало да стоји слободно, тако да ''свештеник може да се креће око њега''.  Овај посебни део ''упутстава'' Литургијске комисије свакако је сагласан са црквеном традицијом.

Током више од десет векова, олтар на Западу – као што се све до данас сачувало у источним црквама – није имао reredos или ''надоградњу''·. Ова промена је дошла касније, током периода готике, када су почели да се појављују олтари у виду триптиха са бочним паноима. Овај тип олтара показује слике које су се налазиле на апсиди и на осталим зидовима цркве, као и илустрације које представљају догађаје из историје спасења и обухватају целокупан циклус, од Благовести до Вазнесења нашег Господа.

Већ смо приметили да су све до готичког периода и током њега олтари у мањим црквама често били припојени уз зид апсиде, док су у већим црквама били постављени у средину светилишта. На тај начин, свештеник је уистину могао да корача око олтара и да, на пример, окади олтар, као што је и речено у Пс. 25; 6: Обићи ћу олтар (жртвеник) Твој, Господе, да чујем глас хвале Твоје и да казујем сва чуда Твоја.

Да би се нагласила светост олтара, посебно у већим црквама, постављају се прекрасно израђени циборијуми који почивају на четири стуба. На четири стране овог циборијума обешене су завесе а што је свакако уобличено по узору на завесе у јерусалимском храму које су Светињу над светињама (Sancta sanctorum) одвајале од преосталог дела светилишта, per se, сагласно са упутствима која је Бог дао Мојсеју у Књизи Изласка, 26; 31-33.

У византијском обреду, ово раздвајање је означено иконостасом украшеним иконама које, сагласно са Православљем, изображавају Небеску цркву (Ecclesia caelestis), јединство верујућих са Небеском црквом, због чега он не представља само зид који раздваја, него и фокус за оне који учествују у служењу.

Иконостас не постоји у другим, не-византијским обредима Источне цркве. Код Јермена, на пример, на његовом месту се налазе две завесе: мања испред жртвеника и већа која од очију верника заклања целокупан хорски део. Ове завесе се користе током извесних делова служења мисе. Према светом Јовану Златоустом, ''када видиш да се завесе повлаче, помисли на небеса која се отварају на висинама и на ангеле који одатле силазе''.

Према извештајима Дурандуса (Durandus) у његовим Rationale divinorum officiorum, овакве завесе коришћене су и на Западу све до средњег века. Он помиње три ''завесе'' или три ''вела'': један који прекрива приношење, други око олтара и трећи испред хора.

И док је у раној цркви олтар намерно био заклоњен од погледа, заједно са скупоценом одећом и антепендијом (antependia·), у данашњим црквама олтар је постављен у средиште простора и изложен било чијем погледу. Да ли то уистину представља олтар као свето место где ће бити принета жртва? Свакако да не представља! Напротив, супротно свим традицијама, оно што се сада истиче јесте олтар као сто за обед.

У том случају, истински циљ мисе није да у наш привремени свет унесе оно што је вечно, него се у већој мери односи на човека и на његов свет сада и овде. Свет Бога и Његових ангела и светитеља постао је од периферног значаја и није много важан. Осим тога, постоји интересовање за Исуса као за људско биће, као и за одабране одломке из Еванђеља!

 

Треће питање

Да ли је истина да је током срењег века, поред високог олтара, постојао и олтар за народ?

Истина је у том смислу што, почевши од познороманичког периода (spätromanik) у катедралама и манастирским црквама обично налазимо ''олтар за народ'', смештен испред хорске или преграде Распећа. Ова преграда је била нека врста клаустра за хор, али нешто вишег од оних који су пронађени на раним црквеним здањима, са улазом са сваке стране олтара за канонике или монахе који су на тај начин били одвојени од осталог дела цркве. Будући да је крст био део ове преграде и да је постављан изнад овог олтара (да се прецизније изразимо, био је смештен на сам врх преграде, на хорску галерију, енгл.  rood loft), овај олтар је обично био познат под именом ''крсни олтар''.

У овим црквама, миса за народ служена је код овог олтара; то је био случај са свим мисама којима је присуствовао велики број верника, као што су свечане погребне мисе или, у катедралама, крунидбене мисе (в. сл. 5). Беседе су изговаране са врха хорске преграде (хорске галерије). Високи олтар у светилишту иза хорске преграде био је резервисан за свечане мисе заједнице.

Сврха хорске преграде није толико била да служи као препрека између свештенства и народа, него да створи простор за канонике или монахе одакле би они могли да управљају учешћем хора у литургији, на пример молитвом током божанске службе исто као и мисама за заједницу. Из тог разлога, не можемо да направимо право поређење између улоге византијског иконостаса са улогом хорске преграде.

Уклањање хорске преграде, заједно са ''крсним олтаром'', које је у Немачкој готово свугде спроведено према заповести световних власти током периода ''просветитељства'', није било добра идеја, нити у литургијском, нити у архитектонском смислу: у вези с тим погледајте мој чланак који се појавио у Катедрали (1985).

Главне архитектонске промене у црквеним ентеријерима током тог периода – чија је намера морала бити да се верницима обезбеди добар поглед на високи олтар – поново су се појавиле у наше време, следећи закључке Другог Ватиканског концила, када готово ниједно од старијих црквених здања није било поштеђено ''иновација''.

Особа која путује и посећује различите цркве сигурно ће се срести са неким прилично необичним приступима код реконструкција светилишта. Једно решење, које је примењено на многим италијанским барокним црквама, оставило је сам reredos нетакнутим, али је уклонило читаву часну трпезу, постављајући на њено место sedilia (седиште) за служитеља и његове помоћнике. Показало се да је ово решење једно од најнепогоднијих, јер је reredos сада изгубио своју везу са евхаристијском жртвом, због које је и био начињен; његов значај је умањен тиме што је једноставно почео да служи само као позадина за sedilia.

У већини случајева, међутим, оно што је некада било високи олтар сада служи само једном циљу или, да будемо прецизнији, његов табернакл служи том циљу: као место где се чувају хостије (честице) светог Причешћа. Чини се да нико не види ништа лоше у томе што свештеник стоји код mensa олтара лицем окренут ка народу а леђима према табернаклу (''светохранилишту'') који је све до недавно био средишња тачка за верника који се моли. Понекад ће црквени хор стајати на степеницама које воде ка високом олтару. И њихова леђа су окренута олтару и могло би се десити да оно што се некада називало ''часном трпезом'' (досл. ''олтарским столом'') они сада користе као погодно место за одлагање нота  и разних сличних ствари.

Осим у оним случајевима где су то историјски обзири учинили немогућим, целокупан високи олтар био је премештен и евхаристија је чувана у табернаклу уграђеном у бочни зид. Међутим, овакав распоред је покренуо питање шта да се учини са свим тим празним простором који се појавио у апсиди. Развио се известан број различитих приступа. У многим случајевима су овде биле постављене оргуље, заједно са пропратним декоративним елеметима, а ту је било место и за чланове црквеног хора. Упоредо с тим, првобитни reredos или уметнички antependiumi коришћени су као декорација и нашли су се на олтарском зиду.

На крају, испоставило се да су сва ова решења незадовољавајућа, једноставно због тога што је место новог олтара, који је обично смишљено имао једноставан нацрт, нарушило осећај равнотеже у просторним односима какве је замислио првобитни архитекта, равнотеже која се ослањала на високи олтар као њено средиште и фокус. А. Лоренцер је у праву када у својој књизи Савет ревизора примећује да је ''за унутрашњи простор цркве положај олтара толико важан... да би његово премештање захтевало потпуно преуређење просторних односа у одаји''.

Ово је посебно очигледно у тако великим црквама као што је Kaiserdom у Шпејеру где је, приликом уласка, око посматрача  најпре привлачио некадашњи високи олтар и његов циборијум. Данас посетилац види празан простор. Упркос његовој релативно значајној величини, нови mensa олтар, смештен у хорски део, тешко је приметан на узвишеном месту црквеног ентеријера. Олтар окренут народу који је смештен на платформи пар корака нижој не представља просторни фокус или средиште.

 

Четврто питање

У свом ''Водичу кроз литургију за проповедаоницу, школу и кућу'' (1926) П. Алфонс Нојгарт каже да је ''у базилици ране Цркве, олтар био смештен у средиште хорске апсиде а да је место свештенослужитеља било иза њега, тако да је лицем био окренут према народу. На часној трпези није било ни крста, ни свећњака. Уз зидове су се налазила седишта за епископа и свештенике. Тек је касније олтар постављен насупрот зиду, као што нам је данас познато.

Истина је да током првих векова седишта за епископе и свештенике нису била постављена уз стране светилишта, него уз зид апсиде. У грчким црквама, седишта су нешто подигнута тако да епископа, када седи на престолу, могу да виде сви присутни, а исто тако народ може боље да га чује када епископ изговара своју беседу са престола. У оваквом распореду, средишње седиште је резервисано за епископа, што је пракса која се још увек може видети у источним црквама.

Истина је, такође, да првобитно није било ни крста, ни свећњака ни мисала на постољу на олтару. Једини предмети на олтару били су пехар (путир) и патена (дискос) у којем се налазило свето приношење. То знамо на основу многих, различитих средњовековних илустрација које представљају служење мисе. Све до наших дана, цвеће је коришћено за украшавање пода, али не и олтара.

Олтари су били сасвим мали, тако да је њихова горња површина била мања од једног квадратног метра. На пример, постоји мали камени олтар из веома раног периода смештен на раскрсници изван катедрале у Регенсбургу. Унутра, на првобитном месту катедрале, постоји релативно велики олтар који отприлике потиче из 5. века, са површином чије су димензије 2,1 м х 1, 4 м. То га идентификује као confesio олтар, односно, олтар који је подигнут изнад гроба мученика, а што објашњава његову величину.

Требало је да мала површина већине старих олтара обезбеди довољно простора искључиво за жртвено приношење хлеба и вина. Ова карактеристика подвлачи јединствени карактер мисе као жртвеног чина, као што су и код Јудејаца и код многобожаца искључиво жртве биле приношене на олтар.

У раној цркви, велики mensa олтари били су неуобичајени. Међутим, чак су и mensa олтари, као и такозвани ''блок-олтари'', увек били прекривени богато декорисаним прекривачима који су се распростирали преко свих страна и досезали до пода, тако да се није лако могло опазити да олтар има облик стола. У познијим временима, украшени antependium начињен од дрвета, метала или неког другог материјала био је придодат предњој страни олтара. У светлу тих чињеница, не постоји ниједан убедљив аргумент да су рани mensa олтари показатељи да је миса имала карактер заједничког обеда.

На питање положаја свештеника код олтара у раној цркви вратићемо се касније и са много више појединости. Међутим, желимо да наведемо речи о. Јозефа А. Јунгмана, писца добро познате књиге Missarim Sollemnia, објављене убрзо после закључења Другог Ватиканског концила у часопису Пастор. Он пише: ''Тврдња да су олтари ране цркве увек били конструисани тако да се служи лицем окренутим ка народу, тврдња која је постала честа и понављана, није ништа друго до бајка''.

Јунгман нас такође упозорава да не дозволимо да се пуко допуштење да користимо такозвани олтар окренут према народу претвори у ''апсолутни захтев и да на крају постане правило које ће сви спремно прихватити без дужног размишљања.'' Он препознаје главни разлог због којег је окренутост лицем ка народу постала један и једини, превасходни начин служења мисе: ''Изнад свега осталог, ово изражава једно пренаглашавање које је постало веома популарно и истовремено веома једнострано и искључиво: схватање Евхаристије као заједничког обеда''. На исти начин, кардинал Јозеф Ратцингер (садашњи папа Бенедикт XVI) наглашавао је током неколико протеклих година све већу опасност од схватања литургије ''само у једном једином аспекту: као братског обеда''.

 

Пето питање             

Зар папа није од памтивека служио мису окренут према народу и зар базилика Светог Петра у Риму нема један ''олтар- острво'' као и већина наших савремених цркава?

Док план барокне базилике Светог Петра сугерише идеју олтара-острва, то није био случај са планом првобитне базилике Светог Петра коју је подигао цар Константин. У њеној садашњој форми, узвишени папски (понтификални) олтар стоји на отвореном простору, управо у центру испод куполе која се уздиже изнад confessio, гробног места кнеза (принца) међу апостолима. Олтар се може видети са сваког места, односно, из главног брода исто као и из бочних бродова.

Сви они који су присуствовали понтификалним (папским) мисама приметили су после неког времена да, за разлику од праксе у осталим хришћанским земљама, папа није стајао испред олтара, него иза њега. Ово запажање је искоришћено као основа на којој су неки литургичари спекулисали и дошли до погрешног закључка да то мора бити траг ранохришћанске праксе – односно, служења мисе лицем окренутим према народу.

Као што ћемо укратко расветлити, стварно објашњење за ову појаву је древни обичај да се током молитве окренемо ка истоку, док је у базилици Светог Петра, за разлику од огромне већине цркава, апсида окренута према западу а не према истоку.

Проучавајући фотографије које показују понтификални (папски) олтар пре него што га је преуредио папа Павле VI, одмах ћемо приметити огроман свећњак и олтарски крст који су готово онемогућавали верницима да виде папу како стоји иза олтара. Ако ово узмемо у обзир, не можемо озбиљно установити да је оно што смо овде имали служење versus populum (лицем окренутим према народу). Исто тако, не ради се ни о посебној привилегији коју ужива папа, као што се понекад тврди: у Риму постоји још неколико цркава чија је апсида окренута ка западу и у тим црквама свештеници такође стоје иза олтара.

У модерним црквама, односно, у црквама подигнутим после Другог Ватиканског концила, често наилазимо на олтар- острво, сличан оном у цркви Светог Петра. Главна разлика је у томе што ове цркве немају табернакл који је требало да буде слава која крунише олтар. Будући као право ''острво'' које плови усред недођије и окружено је са свих страна клупама за вернике, тешко је на њему пронаћи погодно место за олтарски крст. Претходно смо већ описали главну сврху олтарског крста као фокуса, као и то да га нова упутства за литургију захтевају. То је оно што је речено у Institutio generalis новог мисала: ''Изнад олтара или у његовој непосредној близини треба да буде додат крст тако да буде јасно видљив за све вернике''.

Овај услов је свакако био испуњен средњовековним ''крсним олтарима''; међутим, сигурно га не испуњава склоност ка потчињавању упутствима за привремена решења као што је, на пример, постављање малог крста на mensa олтаре, било у усправном положају, било његовим полагањем на олтарску површину, како се понекад чини.

 

Шесто питање

Да ли је заиста правилно да свештеник своје молитве управља ка зиду? Зар није боља идеја да његово лице буде окренуто према народу?

Кад стоји испред олтара, свештеник се не моли зиду; он се, заједно са свим сабраним верницима, моли Господу.

Све до недавно, хришћани су се мање бринули око тога да формирају ''заједницу верних'', него о томе да свештеник као представник верујућих и заједно са њима принесе жртву пред Бога.

У вези са усмереношћу молитве, свети Августин каже:

''Када узнесемо своја срца у молитви, окрећемо се ка истоку (ad orientem convertimur), одакле се небеса уздижу. Ми не кажемо да се Бог налази (једино) тамо, нити да је напустио остале стране света... напротив, ми се окрећемо према истоку да бисмо се подсетили да морамо да се окренемо у правцу вишег природног стања, односно, да се морамо окренути ка Богу.''

Овај исказ нам говори да су у то време верници стајали на молитви након што би била окончана беседа и да су се окретали према истоку. У ствари, када би завршио своје проповеди, блажени Августин је често позивао окупљене да се окрену ка истоку, користећи уобичајену формулу: conversi ad Dominum (окрени се ка Господу). Све то је подсећање на оно што је св. Павле рекао на ту тему: знајући да, док боравимо у телу, удаљени смо од Господа, он жели да оде из тела и настани се код Господа (лат. ad Dominum) (2. Кор. 5; 6-8).

У раној Цркви, ''окренути се лицем ка Господу'' и гледати према истоку значило је једну исту ствар.

У његовој неопходној књизи, Sol Salutis, објављеној 1920. г, Јозеф Долгер (Josef Dölger) изражава своје уверење да одговарање верника: Имамо их ка Господу, које следи за призивом свештеника: Горе имајмо срца, такође подразумева окретање лицем према истоку, односно, лицем ка Господу.

Долгер указује да у неким источним литургијама постоји посебан призив који ђакон изговара непосредно пре евхаристијске молитве (анафора), позивајући верне да се окрену према истоку. То се, на пример, примењује у коптској Basilius-Anaphora, где се на почетку каже: ''Приђите ближе, ви, људи, који са поштовањем стојите и окрените се лицем ка истоку'' или у египатској Marcus-Anaphora, која садржи сличан призив, ''погледајте према истоку!'' То је део евхаристијске молитве, који се изговара пре Sanctus.

Пракса устајања ради молитве и окретање лицем ка истоку током молитве посебно се помиње у оном кратком опису Литургије који је део 2. књиге Апостолских устава, објављених у 4. веку. У 8. поглављу, одговарајући призив који изговара ђакон преводи се као: ''Устаните и окрените се лицем ка Господу!''

Овде, такође, видимо паралелну везу између чина окретања лица ка истоку и окретања лица ка Господу. Долгер такође указује да је обичај да се људи моле окренувши се ка истоку веома стар и да су га подједнако практиковали и Јудејци и незнабошци.

Римски писац Витрувије пише следеће у свом трактату о архитектури (1, 4, 5):

''Правац у којем би требало да буду лицем окренути храмови бесмртних богова требало би да буде такав да... лик (божанства) који је постављен тамо где је храмовна cella (светиња над светињама) гледа према залазећем сунцу, тако да они што стоје испред жртвеника да би принели жртву или извршили (неки други) свети чин, буду лицем окренути према источном небу и да истовремено буду лицем окренути према лику божанства унутар храма.''

Окретање лица према истоку било је уобичајена пракса и за Тертулијана, око 200. г. н. е. У својој расправи Apologeticum он говори о хришћанима ''који се моле (окренути) у правцу излазећег сунца''. На одговарајући правац у којем се током молитве треба окренути указао је веома рано крст који се налази на зиду уобичајене куће. Такав крст пронађен је у горњој одаји куће затрпане приликом ерупције Везува 79. г. н. е, у граду Херкулануму.

 

Седмо питање

Зар нису била вршена истраживања, на пример она која је спроводио проф. Ото Нусбаум, на пример, која су научно доказала да је пракса служења мисе лицем окренутим према народу упражњавана у првим данима хришћанства и да је, у ствар, та пракса била изворни начин служења мисе?

У свом обимном раду ''Положај свештеника код хришћанског олтара'' (1965), Нусбаум каже: ''Од времена кад су грађевине конструисане тако да буду посебно намењене литургијском богослужењу, нису постојала чврста правила везано за то са које ће стране олтара стајати свештеник. Повремено је могао да стоји испред олтара, док је у другим приликама могао да стоји иза њега.'' Нусбаум тада износи мишљење да је до VI века служење мисе тако да је свештеник лицем окренут према народу била пракса којој се уопштено давала предност.

Нажалост, Нусбаум је пропустио да направи довољно јасну разлику међу оним црквеним здањима чије су апсиде биле окренуте према истоку и оним чије су апсиде биле окренуте према западу тако да је, у овом другом случају, улаз окренут према истоку. Цркве са апсидом окренутом према западу и са улазом окренутим према истоку готово су искључиво базилике IV века и међу њима преовладавају оне које су подигли цар Константин и његова мајка, св. Јелена. Таква је, на пример, базилика Светог Петра у Риму.

Међутим, већ почетком V века, св. Паулинус, епископ Ноле, извештава да је апсида окренута према истоку уобичајени начин подизања цркава. Према томе, цркве чији је улаз окренут према истоку налазимо углавном у Риму и у северној Африци, док су на истоку биле прилично неуобичајене, на пример у Тиру и у Антиохији.

Пракса да је улаз на оним црквама које су подигнуте у време цара Константина окренут према истоку следи план Јерусалимског храма (Језек. 8; 16), као и планове неких античких храмова који су омогућавали да светлост излазећег сунца допире у храмовну одају и да обасјава лик божанства који се налазио унутар ње.

У хришћанским базиликама чији је улаз окренут према истоку свештенослужитељ је морао да стоји ''иза'' олтара како би свету жртву принео окренут према истоку; међутим, у црквама чија је апсида окренута према истоку, свештеник је увек стајао испред олтара (ante altare), леђима окренут према храму.

Чињеница да је у многим базиликама које смо поменули олтар остављао довољно простора да свештеник стоји иза њега често је коришћена као аргумент да је уистину то и било место где је стајао, лица окренутог према народу, посебно уколико су sedilia за свештенике и епископски престо били постављени уз зид апсиде. Овај аргумент није исправан, мада га, нажалост, користи и Нусбаум. Постоји неколико посебних студија (the case study) и све су чврсто утемељене на открићима археолошких истраживања; управо оне доказују да је то погрешно.И заиста, кад би тај аргумент био истинит, зашто би онда била подигнута ма која од цркава која има прецизну оријентацију ка истоку?

 

Осмо питање

Ако је у црквама са апсидом окренутом према западу (Св. Петар у Риму) свештеник стајао иза олтара, зар то онда, у ствари, није било служење лица окренутог према народу?

Одговор је: Не! Из једноставног разлога што током евхаристијске молитве, Canon Missae, није само свештеник био окренут лицем према истоку, него и народ. Свети Јован Златоусти је пре много векова приметио да се од античког доба верни придружују свештенику у подизању руку током молитве, кад би се сви окренули да погледају према отвореним вратима кроз која се светлост излазећег сунца распростирала у црквени ентеријер – излазеће сунце било је символ повратка васкрслог Господа.

Са изузетком посебног страхопоштовања које је цар Константин, градитељ ове цркве, према извештајима, осећао према сунцу, постоји такође и казивање пророка Језекиља, које је вероватно одиграло одређену улогу: Потом ме одведе  к вратима која гледају на исток. И гле, слава Бога Израиљева дохођаше са истока (Језек. 43; 1-2).

Као што се Господ после Свог Васкрсења у неколико прилика јавио Својим ученицима кад су се ови окупили ради заједничког обеда (Лк. 24; 36-49, Јн. 21, Дела ап. 1; 4), тако су и људи, који су се сабрали ради служења Литургије, ишчекивали да се Христос врати кроз врата базилике која су се отварала према истоку.

Верници – и то мушкарци одвојени од жена – традиционално нису стајали у средишњем (главном) броду, него у бочним бродовима, а било их је и по шест у неким великим базиликама. Латеранска црква и Свети Петар у Риму имају само четири бочна брода. Обичај да верници стоје у бочним бродовима води своје проекло од седишта која су била сврстана дуж бочних зидова у малим домаћим (породичним, кућним) црквама током првих дана хришћанства, тј. од праксе која је, случајно, још увек у употреби у источним црквама. Главни (средишњи) брод или простор испод главне куполе био је резервисан за литургијске радње. Они међу верујућима који су били старији по годинама седели су на седиштима (stasidia) које су биле распоређене дуж зидова бочних бродова, док су други служби присуствовали стојећи. За разлику од положаја клечања, који је све до недавно био прикладан начин присуствовања служби, на Истоку се стајање током службе сматра одговарајућим и то је, мора се приметити, положај који захтева значајну телесну дисциплину, посебно током дуготрајних богослужења.

На основу археолошких ископавања и релевантних илустрација можемо да видимо да је у базиликама које су у време цара Константина подигнуте у северној Африци олтар био постављен отприлике у средину главног брода. Олтар је био ограђен хорским преградама и обично наткривен балдахином. Хор (scola cantorum) је стајао лицем окренут према свештенослужитељу. У црквама Равене, иако су све оне, без изузетка, оријентисане према истоку, положј олтара и хора у средишту главног брода наставио је да постоји током неког времена, а што се може показати све до 8. века (в. Gamber, Liturgie und Kirchenbau, Литургија и грађење цркава.

Чак ни олтар цркве Светог Петра у Риму, коју је подигао цар Константин, није био смештен, како бисмо могли очекивати, изнад гроба апостола, него, отприлике, у средину главног брода. На месту где је сахрањен ''кнез апостола'' налазила се Memoria крунисана балдахином који је почивао на четири стуба, али не и олтар. То можемо да видимо насликано у једној раној илустрацији на малом Полином ковчежићу од слоноваче. Не постоји доказ којим би била потврђена често изношена тврдња да је покретни високи олтар стајао на месту где су ходочасници долазили да посете гроб апостола.

У базиликама чија је апсида окренута западу пре него истоку и са олтаром који је смештен у средину главног брода, верници који су стајали у бочним бродовима нису били леђима окренути олтару, јер би због светости олтара нешто такво било незамисливо. Уз мали физички напор, верници су били у могућности да своја тела окрену према истоку, односно према улазу у цркву.

Чак и у невероватном случају да сабрани верници нису, током евхаристијске молитве, били окренути према улазу него према олтару, то ипак не зачи да су свештеник и народ били лицем окренути једни према другима јер је, као што смо раније рекли, у првим временима хришћанства олтар био завесама заштићен од погледа. Почетком средњег века, олтари у базиликама које смо поменули померени су више ка апсидама. Знамо да се то у цркви Светог Петра догодило у време папе светог Григорија Великог који је око 600. г. н. е. такође заповедио да се реконструише хорски простор и узроковао да се кружн крипта сагради тако да ходочасници лакше посете гроб апостола а да при том не морају да улазе у светилиште. Током времена, верници су постепено почели да се померају према главном броду. Најзад, верници у базиликама подигнутим у време цара Константина нису више били окренути према истоку, него према олтару. Не можемо са сигурношћу да кажемо када се тачно то догодило, а ово протекло време створило је утисак да су свештеници мису служили лицем окренути према народу.

 

Девето питање

У црквама чија је апсида окренута према истоку (а таква је, као што знамо, била огромна већина раних црквених здања), какав је био положај народа и положај верника?

У базиликама које имају апсиду окренуту ка истоку а такође и неколико бочних бродова, верници су, макар првобитно, стајали у бочним бродовима, а такође и у задњем делу главног брода. На тај начин, формирали су полукруг отворен према истоку, са свештенослужитељем који је стајао у средишту (имагинарног) круга.

Поређења ради, у базиликама које су имале апсиду окренуту према западу, свештеник се, окружен присутним клирицима и члановима хора, налазио у темену овог имагинарног полукруга. Касније, како су се верници све више кретали према средишту брода, подсећали су на војну формацију и створен је извесни динамизам, нешто слично поворци народа Божијег који се кроз пустињу креће ка Обећаниј земљи. Окретање према истоку требало је да укаже на правац у којем треба да се крећемо: према рају који је изгубљен  и који поново треба пронаћи на истоку (в. Пост. 2; 8). Свештенослужитељ и његови помоћници били су на челу ове поворке.

Напротив, ранија формација верника у отвореном полукругу изражавала је статично начело: чекање на Господа Који ће, након што се вазнео са истока (в. Пс. 67; 34, Зах. 14; 4), са истока поново и доћи (в. Мт. 24; 27, Дела ап, 1; 11). Када очекујемо неку важну особу, група људи који је дочекују образоваће полукруг, како би очекивану особу примила у своју средину.

У свом делу De fide orthodoxa (О православној вери), IV, 12, свети Јован Дамаскин каже:

''Када се вазносио на небеса, уздигао се према истоку и тако су Му се апостоли поклонили, и Он ће се вратити управо онако као што су Га и видели да се вазноси на небеса, као што је и Господ рекао: Као што муња излази од истока и сине до запада, тако ће бити и долазак Сина Човечијег (Мт. 24; 27). Док Га очекујемо, ми Му се клањамо лицем окренути према истоку. То је незабележено предање, које се од апостола пренело на нас'' (PG 94; 136).

Почев отприлике од VI века, налазимо да ово гледиште бива изражено у теми изабраној за осликавање калоте главне апсиде у многим црквама: Вазнесења Господњег. Посебно добар пример за ово су слике из тог периода у Бавиту у Египту. У горњој зони слике видимо Христа у слави Којега носе два ангела; у доњој зони изображена је Пресвета Богородица, представљајући Цркву која се моли. Њене руке су подигнуте ка небу, док су са Њене леве и десне стране распоређени апостоли. Требало је да ова илустрација истовремено представља и Христово прослављење на небесима и Његов Други долазак (parousia), који су апостолима обзнанила два ангела приликом Његовог Вазнесења на небеса: Овај Исус Који се од вас узнесе на небо, тако ће исто доћи као пто га видесте да одлази на небо (Дела ап. 1; 11, в. такође Gamber, Sancta Sanctorum, стр. 31 и даље).

У апсидама које су осликаване на Западу изображење Христа на престолу Који се појављује у мандорли касније је унето у нову композицију Majestas Domini. Христа Који седи окружују четири жива бића која се помињу у Откривењу (4; 8), што је постало уобичајен начин за осликавање апсида у романичким црквама. У византијским црквама на истоку, Христос је изображен као Господ Који се вазноси на небеса или као Пантократор (Сведржитељ), насликан у главној куполи или пак у композицији која на закривљеном зиду иза олтара показује целокупну сцену Вазнесења. Међутим, биће интересантно да приметимо да је у готово свим композицијама које су се прошириле на закривљени зид испод калоте Пресвета Богородица остала део главне сцене у апсиди.

Средишњи положај који Богородица заузима у апсидалним композицијама можда је заснован на тексту из Апокалипсе: И отвори се храм Божији на небу и показа се ковчег завета Господњег у храму Његовом  (као што смо раније описали, тај ковчег је стајао на олтару као сасуд у којем се налази св. евхаристија) ...И знак велики показа се на небу: Жена обучена у сунце, и месец под ногама њезиним, и на глави њезиној венац од дванаест звезда (Откр. 11; 19, 12; 1).

У вези с тим, вредан је помена однос између фигуре Марије-Еклезије и ковчега завета, као и чињеница да је храмовна завеса, односно Светиња над светињама, требало да буде виђена само у посебним приликама. Изгледа да је оно што је данас сасвим лако запостављено и заборављено чињеница да тајна – tremendum – да би била тајна, мора да буде скривена, како бисмо ми чезнули да буде откривена.

Апостол Павле пише: Сад видимо као у огледалу, у загонетки, а онда ћемо лицем у лице (1. Кор. 13; 12). Наша усмереност ка истоку не значи само наше ишчекивање да се прослављени Господ појави на небесима и да нам се врати на крају времена; то је такође и наша чежња за откривењем свих ствари на крају времена и коначно достизање будуће славе.

 

Десето питање

Насупрот расправи о томе да се током молитве увек окрећемо према истоку и да је то разлог због којег су и цркве грађене тако да су такође окренуте према истоку, остаје чињеница да се на најстаријим римским базиликама може открити да су олтар и апсида били окренути у свим могућим правцима. Како се то може објаснити?

Неке цркве су биле саграђене или на постојећим темељима који су преостали још од античких времена или због неких локалних особитости нису могле бити подигнуте тако да буду прецизно постављене уз осовину исток-запад. То, међутим, није спречило свештенике и вернике да следе древну хришћанску традицију и да се током молитве и приношења евхаристијске жртве заједно окрећу према истоку.

На пример, добро позната црква Сан Клементе у Риму саграђена је на античким темељима и њен улаз је окренут ка југоистоку. Из тог разлога, место свештенослужитеља у овој цркви је иза олтара. Служење при којем би се свештеник налазио испред олтара овде би било немогуће због посебног распореда ове цркве. Међутим, да би свештеник, стојећи иза олтара, током приношења св. Жртве могао да се окрене према истоку, потребно је да само мало окрене тело, па да гледа у том правцу. То се односи и на вернике који стоје у бочним бродовима. У главном броду Сан Клементеа постоји одређено место за хор (schola), а такође и два амвона (уздигнуте платфортме), један за читање Посланице (Апостола) а други за читање Еванђеља.

Луј Бује (Louis Bouyer) примећује да ''идеја да римска базилика има облик који је идеалан за хришћанску цркву зато што омогућује да свештеник народ буду лицем окренути једни према другима потпуно је бесмислена. То би могла да буде последња ствар коју су рани хришћани имали на уму''.

У сваком случају, правац размишљања на којем је утемељено ово питање запоставља праксу подизања цркава окренутих према истоку током IV и V века, праксу која се не може објаснити уколико ова оријентација није била повезана с усмереношћу молитве.

Да би било подржано гледиште да је олтар са крстом који стоји на њему фокус који привлачи верујуће и око којега би они требало да се окупе, често се као доказ наводи текст et omnium circumstantium (и сви који су овде прикупљени), који је део Memento vivorum (Сети се живих) молитве у канону.

Обраћајући се филолошком делу овог аргумента, можемо рећи да се за израз circumstantes уопштено може прихватити да значи и ''сви овде окупљени'' или ''сви који овде стоје'', а не нужно ''сви који ту стоје формирајући круг''. У литератури не постоји податак који би некога навео да верује да су током служења мисе верници уистину у виду круга стајали око олтара. Уосталом то не би ни било могуће, јер мирјанима није било дозвољено да уђу у светилиште, и то је забрана која се још увек примењује у источним црквама.

Страхопоштовање може само да нараста у окружењу у којем се сматра да је одговарајуће понашање веома важно, чак и ако такво понашање мора да се достигне забранама и ограничењима намењеним да дисциплинују мирјане. Ако, на пример, црквењак сматра да ништа не смета уколико постави столицу или лествице на олтарску mensu, како би на тај начин ставио свећњак или цвеће у горње нише reredos – а, светост олтара ће бити грубо повређена. Такав поступак је, међутим, сасвим незамислив у Источној цркви!

Напротив, израз et omnium circumstantium може да нас подсети на долично понашање које би верници требало да покажу када се приноси св. жртва – односно, да би требало да стоје са страхопштовањем. У наше време ''стајање'' се претворило у стално ''седење'' на седиштима која су постављена у модерним црквама, а што представља примамљиву погодност. Наравно, било би тешко да се унесу промене у ову устаљену праксу. И поред тога, требало би да увек имамо на уму да је стајање било првобитни литургијски положај, положај који, случајно, стреми да подстакне снажније осећање заједништва, посебно уколико људи заједно стоје у групама, без редова седишта и клупа привезаних за под.

 

Једанаесто питање

Све то је вероватно вредно похвале, али може ли се уистину очекивати од модерног човека да поштује практиковање окретања ка истоку током молитве?Излазеће сунце нема више оно символично значење које је имало за човека античког доба, чак и ако човек живи у условима медитеранске климе и, вероватно, много снажније доживљава живототворне утицаје сунца него житељ северне Европе. За данашње хришћане, идеја ''евхаристијске заједнице око трпезе'' има далеко већи значај.

Чак и ако модерни човек није више много забринут за прецизан правац према којем је окренут током молитве – премда се и данас муслимани током молитве окрећу према Меки а Јевреји према Јерусалиму – ипак би требало да разуме зашто би и свештеник и верујући требало да буду окренути у истом правцу.

Идеја да би сви који учествују у приношењу свете жртве требало да се сједине ''лица окренутог ка Господу'' сасвим је безвремена и има здравог смисла чак и у наше дане и у нашем времену. Поред теолошке нијансе садржане у питању да ли би свештеник током приношења евхаристијске жртве требало да буде лицем окренут према народу, постоје и социолошки проблеми које би требало да размотриомо, а у вези са темом стварања ''евхаристијске заједнице око трпезе''

Професор социологије, В. Зибел (W. Siebel) у свом кратком раду Liturgie als Angebot (Литургија као приношење) изражава своје уверење да свештеник који је лицем окренут према народу ''представља најбољи и превасходни символ новог духа у литургији''.

Он у наставку каже:

''Пракса (да свештеник гледа у другом правцу) која је била присутна раније остављала је утисак да је свештеник вођа и представник верујућих и да служи као њихов говорник, слично као Мојсеј на гори Синај. Верујући је преузео улогу онога који шаље поруку (молитву, поклоњење, жртву); свештеник служи као вођа који ту поруку испоручује а Бог као Онај Који ту поруку прима.''

У својој новој улози, каже даље Зибел, за свештеника би се

''тешко могло рећи да наставља да служи као представник верујућих; напротив, он је сада у већој мери глумац који игра улогу Бога или то чини бар током средишњег дела мисе, слично ономе што је играо у Oberammergau (представе Страдања) или у другим религиозним представама''.

Зибел изводи следећи закључак:

''Овај нови заокрет догађаја претворио је свештеника у глумца од којег се очекује да улогу Христа игра на позорници, у поновној поставци Тајне вечере, чини да се личност Христа и личност свештеника сједињују на начин који је до сада био недопустив.''

Зибел објашњава спремност са којом су готово сви свештеници прихватили служење versus populum:

''Чињеница да свештеници у великој мери осећају несигурност и усамљеност природно узрокује трагање за структурама нове емотивне подршке. Део те емотивне подршке је она подршка коју он добија од верника. Међутинм, ова подршка води ка новим облицима зависности: зависности глумца од његове публике''.

У свом чланку ''Pubertätserscheinungen in der Katolischen Kirche'' (''Знаци пубертета у Католичкој цркви'') К. Г. Реј (K. G. Rey) запажа нешто сасвим слично:

''И док је у старини свештеник служио само као анонимни посредник, први међу вернима, окренут према Богу а не према људима, представник свих који је заједно са њима приносио жртву, изговарајући молитве које су му биле прописане – он је данас посебна личност, са својим личним обележјима и личним животним стилом, а његово лице је окренуто према народу. За многе свештенике, ова промена је искушење са којим не могу да се изборе, проституисање њихове личности. Неки свешптеници су потпуно спремни - а неки су то у мањој мери – да задобију личну корист од ситуације. Њихови гестови, изрази њихових лица, њихови покрети, њихово целокупно понашање - све служи да субјективно привуче пажњу на њихову личност. Неки на себе привлаче пажњу понављајући запажања, објављујући поуке и, у последње време, изговарањем личних добродошлица и опроштаја... за њих је ниво успеха у њиховим представама мера њихове личне снаге и на тај начин показатељ њиховог осећања сигурности и самопоуздања''.

У ''Литургији као жртви'' Зибел схвата гледиште које излаже Клаусер а које смо претходно навели, тј. гледиште да служење versus populum ''доприноси да се јасније изрази евхаристијска заједница око трпезе'', говорећи:

''Планирано ближе окупљање народа око трпезе вечере Господње тешко да доприноси јачању осећања заједништва. Свештеник је једини који је уистину код трпезе и стоји код њега, приликом вечере. Други учесници у вечери седе, више или мање удаљени, у аудиторијуму.''

Зибел додаје овоме још једно запажање:

''Уобичајено је да часна трпеза буде на извесном растојању и да је издигнута, што значи да осећање заједништва које је постојало у оној одаји у којој је одржана Тајна вечера, једноставно не може поново да се створи. Уколико нам је окренут лицем, свештенику је тешко да не остави утисак да с напором покушава да нам нешто прода. Да би се поправио овај утисак, учињени су покушаји да се олтар помери усред оног места где су верници. На тај начин, појединац не мора да гледа само на свештеника, него и на особу која је до њега или особу која седи насупрот њему. Померање олтара усред оног места где су верници, међутим, значи такође да се простор између сакралног средишта и верника изгубио. Страх Божији који би нас обично обузимао када уђемо у цркву, где је Бог реално присутан, замењен је неким млаким осећањем, одговором на нешто што је тек незнатно другачије од уобичајеног''.

Са социолошког гледишта, смештање свештеника иза олтара тако де је лицем окренут ка народу, претвара га у глумца потпуно завосног од његове публике, а такође и у продавца који своју робу нуди присутнима.

У својој књизи  Das Konzil der Buchhalter (Савет књиговођа) Алфред Лоренцер износи нека друга питања која се, у извесној мери, баве естетским проблемиа.

''Микрофон не 'хвата' само сваки удисај, заједно са свим шумовима у позадини. Читава сцена много више подсећа на студијску поставку за телевизијске 'кухињске чаролије'; чак су и литургијски облици који се запажају код реформисаних протестантских цркава формалнији; у реформисаним црквама, обред је постао маргиналан, свесно доведен до нивоа упрошћености и краткоће. Литургијска реформа (у нашој, католичкој цркви) задржала је свети обред као средишњи део своје литургије, уклонивши при том ризницу символичних радњи које су њен интегрални део. Та реформа наставља да незграпно представља обред као суштински процес промишљених поступака; она истрајава у изазивању лажног осећања трансценденције која меша физички чин извођења неке радње са стварном транценденталном природом мита. На пример, она је склона да смишљено изложи чин који нам приказује сваку појединост обреда једења: ви седите и посматрате човека како неспретно и на комадиће ломи крхку хостију и посматрате како те комадиће халапљиво ставља у уста. Било да вам се то допада или не, приморани сте да гледате како неко жваће, а што није увек естетски угодан чин за гледање; имате прилику да посматрате особит начин на који неко конзумира свето Причешће... посматрате начин на који он крпом суши и брише путир...''

То је, укратко, друштвени аспект свештеничког служења лицем окренутим према народу. Наравно, читање речи Божије већ је друга прича. Овде је положај свештеника лицем окренутог према народу већ унапред дат, као што је увек било схваћено и прихваћено да свештеник своју беседу изговара лицем окренут према народу, као што чини и ђакон, читајући Еванђеље.

Већ смо приметили да је права литургија евхаристије (право служење евхаристије) потпуно другачије. За разлику од литургије речи (служења речи) која је ако хоћете, представљање људима, литургија свете жртве је свети чин у којем се сједињују небо и земља и на нас се излива божанска благодат. Овде правац учесника и свештенослужитеља мора бити усредсређен у молитви Господу. Тек током причешћивања верујућих, које је евхаристијски обед у истинском смислу, свештеник и причасник су поново лицем у лице окренути један према другом.

Ова наизменична промена у положају свештеника код олтара током служења мисе има важан символични и друштвени значај. Током молитве и приношења жртве, свештеник би, заједно са народом, требало да буде окренут лицем према Богу; међутим, када оглашава реч Божију и када даје св. Причешће, он је лицем окренут према народу.

Као што смо видели, обичај да се током молитве окренемо лицем према истоку стар је колико и Црква. То је традиција која се не може мењати. Она символише непрестано ''гледање у правцу Господа'' (J. Kunstmann) или, као што Ориген каже у својој расправи о молитви (с. 32), то је алегорија душе која гледа ка почетку истинске светлости, очекујући блажену наду и јављање славе великога Бога и Спаса нашега Исуса Христа (Тит. 2; 13).

 

Дванаесто питање

 Зашто је природа мисе као жртве мање очигледна када је свештеник лицем окренут према народу?

Против-питање: Будући да стручњаци признају да се данашња употреба олтара који је лицем окренут према народу не може оправдати никаквим позивањем на древни обичај (тј. тврдњом да су управо такав олтар користили рани хришћани), зашто онда ми не бисмо могли да прихватимо неизбежан закључак који следи из овог увида и да уклонимо све олтаре као трпезе за обед (досл. са енгл. ''meal-table'') олтаре који су са изненађујућом једнообразношћу били постављани широм света?

Одговор на ово друго питање веома је јасан: новостворено схватање природе мисе и евхаристије јесте оно што се значајно разликује од традиционалног.

Постоји свесна намера да се избегне утисак да је ''часна трпеза'', како називају олтар у источним црквама, заправо жртвени олтар, олтар на којем треба да се принесе Света Жртва. То је вероватно и разлог због којег се савремени олтар обично опрема тако да подсећа на сто постављен за званичну породичну вечеру: ставља се једна ваза са цвећем и две или три свеће. Свеће су углавном груписане на ''левој страни'' стола, док се букет цвећа поставља на супротни крај.

Овако асиметричан аранжман је смишљен: оно што би овде требало да се избегне јесте стварање фокуса који су у прошлости стварали крст у средишту олтара и свећњаци са његове десне и леве стране; најзад, актуелни циљ је да се олтар претвори у трпезу за обедовање.

Ви стојите испред олтара на којем би требало да се принесе жртва. Ви не стојите иза њега. Ова једноставна идеја била је јасна чак и свештеницима који су приносили жртве у паганским временима. Свештеник је у унутрашњем светилишту храма био лицем окренут ка лику божанства којем су жртве приношене. Овај основни приступ је био сасвим сличан ономе што се дешавало у јерусалимском храму. Свештеник чији је задатак био да принесе жртвовану животињу стајао је испред стола Господњег (Малах. 1;12), како се називао велики олтар у средишту храмовног дворишта, лицем окренут према унутрашњем храму где је у Светињи над светињама чуван Ковчег завета, према месту које је било пребивалиште Свевишњег ( в. Пс. 17).

Обед се одвија тако што глава породице седи између осталих чланова, или, да употребимо други израз, у кругу породице. Жртва се, пак, приноси уз  службу која је уобличена управо за ту сврху; она се приноси на посвећеном месту или испред њега (које може бити и посвећено дрво). И опет се ова основна замисао примењује у свим религијама. Литургија се издиже изнад људи; њено право место је испред људи, испред олтара, пред лицем Божијим.

Кроз читаву историју, људи су се окретали у правцу онога коме су жртве биле намењене. Они се нису окретали у правцу својих ближњих. Ориген у својим објашњењима Књиге бројева (10:2) описује став Цркве о овом питању: ''Особа која стоји испред олтара својим положајем показује да она обавља свештеничку улогу. Посао свештеника је да се моли за опроштај људских грехова''. Нажалост, ово запажање има мало значаја у данашњем свету када се чини да смо углавном изгубили свест о сопственом греху и грешности.

Углавном се зна да Лутер није прихватао природу мисе као жртве. Он је мислио да се главна сврха мисе састоји у проповедању речи Божије, уз Abendmahl, тј. обед сећања (помена) који је прати. То нам објашњава зашто је он захтевао већ наведено окретање служитеља лицем према пастви.

Иако је истина да католички теолози, уопштено говорећи, не побијају директно природу мисе као приношења жртве, један број њих инсистира на томе да жртва не би требало да буде њен главни циљ и да, уместо тога, током служења мисе треба нагласити идеју о заједничком обеду. Они ово чине углавном из екуменских разлога, како не би увредили протестанте; при том очигледно не брину хоће ли повредити осетљивост источних Православних цркава, које верују да природа божанске Литургије и не може да буде ништа друго до приношење жртве.

До праве промене у савременом схватању сврхе мисе и причешћа доћи ће тек када олтари-столови (table altars) буду уклоњени и када се миса буде поново служила за високим олтаром; када се поново буде схватило да је сврха мисе да буде чин поклоњења и прослављења Господа и приношења благодарности за Његове благослове, за наше спасење и за обећање небеског живота који ће доћи, као и тајанствено понављање жртве Господње на крсту.

Већ смо указали да ово не значи да служење речи (литургија речи, Liturgy of the word) не може или не би требало да се обавља изван олтара, са sedilia или током читања лекционара, управо онако како се то радило за време понтификалних (папских) миса. Међутим, све молитве би требало изрећи лицем окренутим ка истоку, то јест, у правцу лика Христовог у апсиди и крста у олтару.

Пошто за време нашег странствовања овде на земљи  не можемо да схватимо истинско величанство тајне која се врши, а још мање да видимо Самог Христа и ''небеску обитељ'', није довољно да се једноставно говори о узвишеном карактеру литургијске жртве; поред свега тога, ми морамо да учинимо све што можемо како бисмо народу приказали величанство догађаја - кроз само служење и кроз уметничко украшавање цркве, а изнад свега њеног олтара.

Ми можемо да применимо оно што је Дионисије Ареопагит у својој књизи, О светим именима (1, 4) рекао о ''светим веловима'' и о томе како се они примењују на сам култ и на ликове. Он каже да ''свети велови''

''скривају од нас оно што је духовно и оно што је од будућег света присутно у овом. Они дају лик и обличје ономе што није ни лик ни обличје... али касније, када постанемо вечни и бесмртни и када нађемо свој починак у Христу, ми можемо заувек бити, као што каже Свето Писмо, са Господом, (1 Сол. 4; 17), потпуно обузети созерцањем Његовог правог лика.''

Требало би да наша расправа установи да пракса да се свештеник за време приношења Свете Жртве лицем окреће према народу не може да се документује ниједним извором – тачније, све до Мартина Лутера - а такође да не постоје ни археолошки докази који би је подржали.

Сам израз versus populum (лицем окренут према народу) најпре се појављује у једном службеном тексту у ''Обреду који треба упражњавати приликом служења мисе'' (''The Rite to be Used When Celebrating the Mass'') а који је део Missale Romanum, прегледаног према налогу Трентског сабора за време папе Пија V и штампаног 1570. године Део V/3 овог текста односи се на околност ''да  је олтар окренут лицем према Истоку, не према апсиди цркве, него према народу'' (altare sit ad orientem, versus populum) а што представља околност која се, као што смо већ поменули, примењује на један број старих цркава у Риму.

У овом одломку нагласак је на изразу ad orientem, тј. на чињеници која се данас практично не узима у обзир. У том тексту фраза versus populum не представља ништа друго до атрибут повезан са упутством које непосредно следи и које говори да у овом посебном случају свештенослужитељ, док приноси свој Dominus vobiscum не треба да се окрене (non vertit humeros ad altare), пошто је већ окренут лицем према народу којем се обраћа. Овај положај свештеника када стоји “иза олтара” а што је био случај у неким римским базиликама, довео је, као што смо већ поменули, током 20-тих година ХХ века свештенике немачког католичког омладинског покрета до погрешног закључка да је то била пракса које су се придржавали рани хришћани, пракса која се на неки начин одржала у Риму.

Баш као и у Западној цркви, служење versus populum никада није постојало у Источној цркви, па чак не постоји ни израз који би могао да се употреби да то опише. У вези с тим важно је напоменути да у току саслужења (које, као што знамо, има дугу традицију у Православној цркви), главни свештенослужитељ стоји, као и увек, леђима окренут народу, док свештеници који му саслужују стоје са његове леве и десне стране. Ни у ком случају, пак, они не стоје на задњој страни олтара, односно на његовој источној страни.

Не смемо, међутим, прикрити чињеницу да су чак и у источним црквама постојали покрети, а неки су се неки одржали и до данас, који су хтели да се Литургија служи лицем окренутим према народу или, у најмању руку, да олтар буде постављен испред иконостаса. Московски патријарх Тихон је 1921. год. предочио опасности које прате овакве промене као и њихово деловање на исправно понашање приликом богослужења. Одговарајући на реформе које су заговарали и упражњавали неки свештеници после руске револуције, он је у пастирској посланици коју је упутио свим епископима у земљи написао:

''Све ово је урађено под изговором да Литургија треба да се прилагоди захтевима нашег времена, да поново оживи нашу службу, да на тај начин привуче верујуће и да их врати у наше цркве. Ми не дајемо свој благослов прекршајима ове врсте, самовољним поступцима неколицине појединаца који спроводе свој посебни вид литургијске службе. Ми не дајемо свој благослов, јер не можемо то да урадимо мирне савести. Божанска лепота наше Литургије, онакве какву је Црква установила у својим обредним приручницима, у својим обичајима и у својим поукама мора остати нетакнута и неокрњена у Руској православној цркви, јер су оне наше највеће и најсветије богатство''.

Време је показало да је патријарх био у праву. То што Руска Православна црква још увек постоји и што заправо јача, превасходно се дугује чињеници да је она савесно одржавала и неговала своју традиционалну (светопредањску) Литургију.

Као што смо рекли, питање од пресудног значаја које се односи на положај свештеника у олтару јесте природа мисе као жртвеног приношења. Особа која приноси жртву стоји лицем окренута ка ономе ко прима жртву; према томе, он стоји испред олтара, стоји ad Dominum, лицем окренут ка Господу.

Ако је данас циљ да се током ''евхаристијског празника'' нагласи аспект заједничког обеда тиме што ће се служба вршити versus populum, онда се тај циљ не постиже или се не постиже на начин како су се, можда, неки надали. По новом распореду, ''руководитељ обеда'' (''челник обеда'', ''meal leader'' сам стоји за столом. Остали “учесници у обеду” стоје у главном броду или у “аудиторијуму” и нису у директном додиру са ''трпезом (столом) за обед'' (''meal table'').

Постало је веома популарно међу малим групама да сви учесници кружно распоређени стоје око олтара, а што представља обичај који служи само да потпуно поништи значење мисе као жртвеног приношења. Најбољи начин да се ово исправи јесте да се поступа онако као што се поступало од памтивека: да се (присутни народ) придружи свештенику док се он “лицем окреће ка Господу”, то јест, да се сви окрену лицем у истом правцу.

Наша вера се придржава чињенице да миса представља много више од обичног обеда који се врши у спомен на Исуса Назарећанина. Главни моменат није окупљање заједнице и доживљавање осећања заједништва - мада не треба потценити ни важност тог осећања (в. 1. Кор. 10; 17), него литургијско поклоњење Господу .

У фокусу заувек мора бити Бог а не човек. Ово је увек значило да се свако у молитви мора окренути према Њему, много више него да се свештеник окреће лицем ка народу. Из овог увида, морамо извести нужан закључак и признати да је служба versus populum заправо грешка. У коначној анализи, служба versus populum представља окретање према човеку и одвраћање од Бога.


XV

МИСА СВЕТОГ ЕРХАРДА

- једна  минијатура из XI века из Регенсбурга

 

Својим телом Он храни у вери Цркву овде на земљи, Он Који такође Својим лицем храни и ангеле на небесима.

(натпис на минијатури)

Минијатура репродукована на слици 10 преузета је из регенсбуршког рукописа из XI века, а сада се налази у Минхену. Она приказује (средишње) светилиште цркве чија је конструкција током средњег века била уобичајена за западну Европу. Овде видимо св. Ерхарта, једног од регенсбуршких бискупа из времена пре св. Бонифација, како служи мису. Минијатура је део рукописа и појављује се на листу 4; наспрам ње, са (леве) стране, на страни 3в, налази се илустрација символичног Распећа које приказује Христа распетог на крсту, одевеног у албу и са штолом. Представљање слике Распећа на једној страни и слике мисе на супротној страни било је промишљено (в. Beissel, Geschichte der Evangelienbucher (Историја Еванђелистара), стр. 258 и даље).

На овој минијатури, бискуп Ерхарт стоји испред mensa олтара прекривеног скупоценом тканином и испод балдахина који почива на четири стуба. На mensi, одвојено од путира и дискоса, видимо само један evangelarium и циборијум за евхаристију. На балдахин је окачена једна лампа која је служила и као украс на олтару и као извор светлости. У позадини видимо завесу украшену крстовима.

Уверени смо да је минијатура била део ornatus palatii, дворске ризнице цара Арнулфа, и да ју је он поклонио манастиру св. Емерама у Регенсбургу крајем IX века. Оно шта је остало од ове ризнице јесте непроценњиви evangelarium, чувени codex aureus, и олтар-циборијум; оба предмета се сада налазе у Минхену.

Минијатура садржи верну репродукцију правог циборијума и одатле можемо да видимо да кутија која је окачена на његовом врху и која се користила за чување евхаристије сада недостаје; в. Gamber, Ecclesia Reginensis, стр. 176 и даље.

У то време је evangelarium био део неопходне опреме за Литургију - као што је све до данас остао у источним црквама. Управо би из те књиге ђакон читао Еванђеље, а пошто је она садржавала речи самог Господа, намера је била да се учини онолико драгоценом колико то само један предмет може да буде, тј. да добије величанствене повезе и минијатуре у тексту. Још увек, заправо, постоје рукописи са сребрним и златним словима која су исписана на пурпурном пергаменту.

На основу циборијума који још постоји можемо рећи да није био намењен за преношење, него је то по свему судећи био сасуд намењен за чување евхаристије; то можемо рећи када прочитамо текст који се појављује непосредно изнад ликовне представе на овој минијатури и који је исписан са унутрашње стране олтарског балдахина:

Sancta sanctorum (Светиња над светињама)

Iesus Christus, verus panis, veniens de caelis (Исус Христос, истинити Хлеб који долази са небеса)

Hic pascit ecclesiam corpore suo per fidem in terris, qui per speciem suam angelos pascit in caelis (Својим телом Он храни у вери Цркву овде на земљи, Он Који такође Својим лицем храни и ангеле на небесима).

На овом месту би такође требало да наведемо упутство које је дао папа Лав IV (847-855), рекавши: ''Ништа се не може ставити на олтар осим кутије са моштима, evangelariuma и дарохранилнице (енгл. ''pyx'') у којој је Тело нашег Господа'' (PL 115:667).

Свети Ерхард је насликан у комплетној епископској свечаној одежди (regalia). Поред амикта или наглавника који се не види, он је одевен у албу, у свештеничке штоле и манипул (наручник на левој руци); преко ове одеће он носи и ђаконску далматику са ђаконском штолом, чији се крајеви виде са леве стране. Он носи казулу (мисницу) у облику звона, и поврх тога rationale, врсту палијума који су од памтивека носили бискупи Регенсбурга и коју носе и данас (Gamber, Ecclesia Reginensis, стр. 184 и даље.) Бискуп Ерхарт на глави носи (једну рану врсту) митре са две траке (фанон) које су закачене за њу и спуштају се низ његова рамена.

Ђакон који му помаже носи одежду која је уобичајена за његов чин, укључујући и наручник. Штола је испод његове далматике. Тада је било уобичајено да ђакон помаже свештенику током мисе. Св. Исидор из Севиље пише да

''Левити приносе жртве на олтар; они припремају сто Господњи; они закључавају заветни ковчег (што значи, дарохранилницу са евхаристијом) а такође дају и путир верницима'' (De eccl. Off. II 8; PL 83:789).

Да се укратко осврнемо на то како су у то време мисе обично представљане на илустрацијама: као што можемо да видимо на овој илустрацији, уметници су, поготово они на Истоку, били склони да фронтално приказују свештенослужитеља. На тај начин су ризиковали да створе утисак да свештеник стоји лицем окренут ка народу; ово запажање се може применити и на чувене франкфуртске плочице од слоноваче. Као што можемо да видимо на илустрацији IX или на насловној страни књиге, на Западу је у раним временима био омиљенији поглед са стране; није било уобичајено да се свештеник који служи мису приказује леђима окренут народу.

 

ДОДАТАК

ИДЕЈА О МИСИ КАО ЖРТВИ У РАНОЈ ЦРКВИ - или зашто је превод ''за вас'' и ''за све'' нетачан 

Ово је крв Моја Новога Завета која се пролива за многе ради отпуштења грехова (Мт. 26; 28)

Чаша благослова коју благосиљамо није ли заједница крви Христове? Хлеб који ломимо није ли заједница тела Христовог (1. Кор. 10; 16)?

Да ли је превод са латинског, ''pro vobis'' и ''pro multis'' у речима освештавања - а који се појављује у готово сваком Новом мисалу на савременим језицима - као ''за вас'' и ''за све'', исправан превод? О том питању се још увек расправља. Неки инсистирају на томе да, првенствено из филолошких разлога, превод неизоставно мора да гласи ''за све'', док остали сматрају да је тај превод очигледан фалсификат и истински напад на веру. Они упорно тврде да је ''за све'' јерес која потиче од Оригена, будући да је он тврдио да ће на крају сви бити спасени (apokatastasis panton). У ствари, овим аргументом се тврди да, уколико се погрешно употребе речи самог Господа, речи које треба да доведу до претварања светог приношења у Његово Тело и Крв, то значи да се Христовим устима приписује оно што је очигледна јерес и самим тим миса постаје неприхватљива.

Да бисмо истражили ово питање, морамо најпре дефинисати два различита елемента. Први је јасна намера Господа да искупи човечанство, на шта указује св. Павле у 2. Кор. 5;15, рекавши: Он за све умре. У свом тумачењу Еванђеља, Јевсевије Кесаријски (I, 10) каже: ''(Крв Христова) представља велики и потпун откуп који се плаћа за грехе Јевреја, као и за грехе незнабожаца; она представља искупљење за читав свет, залог живота за читаво човечанство'' (PG 22:87).

Други елемент се односи на питање да ли ће читаво човечанство, у ствари, бити спасено, то јест, на суштинску разлику која постоји између Божије намере за искупљење и прихватања искупитељске благодати Христове од стране појединца. У свом тумачењу Посланице Јеврејима св. Јован Златоусти каже следеће:

''Премда је (Христ) умро зато да би, колико од Њега зависи спасао све и да би Његова смрт поништила пад читавог човачанства, Он ипак није уклонио грехе свих, јер они сами нису то од Њега тражили'' (PG 63:129).

Уз ова два главна питања - то јест, питање да ли је Исус умро за читаво човечанство, и да ли ће читаво човечанство бити спасено - морамо додати и треће: право значење текста који се према мисалу користи за освећење, то јест завршне стихове 26. главе Матејевог Еванђеља: Ово је крв Моја Новога Завета која се пролива за многе ради отпуштења грехова (Мт. 26; 28), лат. qui pro vobis et pro multis effundetur in remissionem peccatorum. Управо ће овај трећи елемент бити једина основа за дискусију која следи. Проблем ћемо анализирати  искључиво као питање литургијске науке.

Пре него што се упустимо у ову расправу, коментарисаћемо допринос филолошког аргумента који је употребљен да би се оправдао превод израза ''за све''. Изнета је тврдња да је наведени део из Мт. 26:28 у ствари семитски идиом, према којем се текст може схватити као “многи” или као “сви”. Оно што овде недостаје јесте члан испред “многи”, који је од суштинске важности за право значење израза. Међутим, чак и да је овде стајао члан, грчки израз ''oi polloi'' би се само у неким случајевима могао превести као ''већина њих'', али ни у ком случају као ''сви'' - тако каже Blass-Debrunner у својој Grammatik des neutestamenlichen Griechisch (Граматика новозаветног грчког језика) (245). Да би подржао овај став, Blass-Debrunner наводи Мт. 24:12: Охладнеће љубав многих (= већине).

Подједнако је важно приметити да не постоји ни један једини стари превод пасуса Мт. 26:28, као ни један једини стари литургијски текст који се користио у многим и различитим литургијама на истоку а у којима би био коришћен превод ''за све''. Још један значајан чинилац: ''за све'' се чак и не појављује у стандардном немачком преводу. Једини случај где можемо да пронађемо овај израз јесте један прилично слободан превод Новог Завета који се назива Die gute Nachricht (Блага вест)  издат 1967, а где се на страни 75 каже: Ово је крв Моја, која се излива за све људе за отпуштење грехова. Ово је вероватно могло да послужи као извор израза ''за вас'' и ''за све'' који је одатле нашао пут до новог немачког мисала.

Можемо да закључимо да на филолошкој основи не постоји ваљан аргумент који би оправдао превод ''за све''. То значи да би требало да испитамо значење речи које је у ствари Христос изговорио. У том случају, морамо да запазимо важну чињеницу да, насупрот Матејевом тексту (в. такође и Мк. 14; 24 – Ово је крв Моја Новога Завета која се пролива за многе), текст из Лк. 22; 20, каже: Ова је чаша Нови Завет у крви Мојој која се за вас пролива. Као што видимо, у пасусима од Матеја и Марка имамо израз ''за многе'', а код Луке израз ''за вас''. У Првој посланици Коринћанима, 11; 25, говорећи: Ова је чаша Нови Завет у Мојој крви, св. Павле потпуно изоставља други део речи освећења у којем се и садржи спорни навод.

Заснивајући се на верзијама речи освећења у Матејевом и Лукином Еванђељу, текст који следи постепено је ушао у римокатолички обред и на сличан начин се развио и у другим обредима: ''Ово је чаша Моје крви, новог и вечног завета, тајна вере, која ће се пролити за вас и за многе за отпуштење грехова''.

Питање које нас у овом тренутку занима јесте следеће: зашто Матеј каже ''за многе'', а Лука ''за вас?'' Шта је Христос у ствари рекао када је понудио чашу Својим ученицима?

На основу здравог разума можемо да претпоставимо да се Господ, када је рекао ''за вас'', обраћао само апостолима. Ово тумачење би такође одговарало цитату из Лк. 22; 19 ( или из 1. Кор. 11; 23), Ово је тело Моје које се даје за вас, што нас доводи до закључка да је у оба случаја, у одаји где је одржана Тајна вечера, Исус предао Своје тело (као жртву) и пролио Своју крв ''за отпуштење грехова''. Отуда би следило да су Исусове речи: која се за вас пролива биле непосредно упућене апостолима, док се речи ''за многе'' односе на оне причаснике који ће током наредних година приступити евхаристијској чаши ''ради отпуштања грехова” и тако  примити благодат спасења.

Господ, међутим, није пролио своју крв само ради апостола и причасника, него, како је речено у установљењу првобитног обреда освећења на Велики четвртак, за спасење васцелог човечанства (pro omnium salute); отуда следи да речи: које се за вас ломи а које се односе на освећење хлеба, и за вас пролива, које се односе на освећење крви, нису директно повезане са смрћу Господа на Крсту.

Христова крв у чаши, коју су апостоли пили, била је уистину крв (мада у промењеном облику) која ће сутрадан бити проливена на Крсту; она им је у то време дата као света тајна, проливена ради отпуштења грехова. На исти начин је и Његово тело које ће бити предато као жртва на Голготи (а затим бити преображено Његовим Васкрсењем), и њима било ''предато'' и дато у виду евхаристијског хлеба као храна; оно је, како изражава већина превода 1. Кор. 11; 24, уистину ''ломљено''.

У овом контексту морамо се присетити да је Исусова смрт на Крсту била жртва коју је принео Богочовек и да је она извршена једном у пуноћи времена (Еф. 1;10), али да је истовремено и вечни чин Сина Који се предаје Богу Оцу, Богу за Којега нема изменљивости нити сенке промене (Јак. 1; 17), за Којега време не постоји, јер је све присутно. Према томе, Христос је Јагње предвиђено још пре постања света (1. Петр. 1; 20) да буде заклано ради нас. Из тог разлога је Христос могао да позове апостоле да пију Његову крв као свету тајну још док је говорио о Својој жртви на Крсту, мада тај догађај, у терминима земаљског времена, није требало да се деси све до наредног дана. Како је Сиријац Афрахат рекао (Festscrift Maria Höfner, стр. 12), у одаји где је одржана Тајна вечера, ''наш Господ нам је, и пре него што је био распет, Својим рукама дао Своје тело као храну и Своју крв као пиће''.

То што су речи које су употребљене код освећења вина протумачене једноставно као оне које користе нашем спасењу и да првобитно по својој природи нису биле света тајна, долази отуда што нису биле повезане са речима којима се освећује хлеб, то јест, са речима којима се говори да се оно ''за нас предаје'' и ''ломи''.

Рани литургијски текстови показују много јасније схватање свега овога. На пример, у чувеним папирусима Der Balaisa, у којима су се сачували велики делови евхаристијске молитве и који се вероватно датују у III или IV век, обе изреке о освећењу, када се упореде са традиционалним библијским текстовима, савршено су симетричне у форми: ''Узмите и једите, сви ви; ово је тело Моје, које се због вас предаје ради отпуштења грехова'', ''Узмите и пијте од ње, сви ви; ово је крв Моја, која се због вас пролива ради отпуштења грехова''. (Hänggi-pahl, стр.126). Студија коју је објавио о. Hamm 1928, Die liturgischen Einsetzungsberichte (Речи освећења и установљења), тврди да је ово тачно и за већину анафора Источне цркве, али да се усавршавање оригиналних текстова појавило касније.

Можемо да претпоставимо да је фраза ''за многе'' коју користе Матеј и Марко а касније и евхаристијске молитве Источне и Западне цркве, уместо или као претпостављени оригинални одломак ''за вас'' из Лукиног Еванђеља који се такође појављује и у Balaisa папирусима, заснована на навођењу Господњих речи освећења, коришћених приликом евхаристијског ломљења хлеба у првобитној цркви. Оно што ми овде имамо јесте литургијска адаптација, пример различитих лингвистичких и идиоматских формулација речи освећења и установљења које се налазе у Новом Завету, формулација које указују на њихову рану употребу као дела литургијског богослужења међу верујућима.

Коришћењем фразе “за многе” уместо “за вас”, циљ је био обраћање “многим” верницима који сада учествују у Литургији, као што се Исус непосредно обратио “свим” апостолима који су тада били окупљени у одаји у којој се одржавала Тајна Вечера, да би пили из евхаристијске чаше.

У Првој посланици Коринћанима, 10;17, св. Павле такође користи реч ''многи”, када говори о примању литургијског хлеба то јест, каже да смо ми (тј. они који примају литургијски хлеб), иако ''многи'', једно тело у Христу. И у овом одломку је тема благодат која се даје онима што примају Тело Христово и само се индиректно говори о искупљењу на Крсту.

Један и при том веома битан разлог - због којег преовлађује став да се речи ''отпуштење грехова'' односе директно на искупљење на крсту, у већој мери него на чин благодати која се излива на оне који примају драгоцену Крв, став који је учинио неопходним да се текст промени у ''за све'' - може се наћи у чињеници да је грчка реч ''ekhynomenon'' (''пролива се'') у већини издања латинске Vulgatе, премда не и у већини Vetus-Latina кодекса, преведена у будућем времену, тј. као effendetur (''биће проливена'') уместо effenditur (''пролива се''). Употреба будућег времена, свакако, наглашава жртвовање на Крсту и истовремено потискује у други план чин благодати која се излива испијањем евхаристијске Крви ''за отпуштење грехова''. Верзија effendetur (''биће проливена'') која се појављује у првобитном преводу са грчког, касније је нашла свој пут у Misale Romanum – који је, наравно, први и створио овај проблем.

У свом  Liturgisches Jahrbuch no. 10 (Литургијском годишњаку бр.10), издатом 1960, Ј. Пашер (J. Pascher) такође указује (стр. 99 и даље) на чињеницу да грчка реч ''ekhynomenon'' нема значење ''истицања крви из ране'', него да у већој мери означава ''изливање'', као што смо и  превели ову реч. Током светог Причешћа, драгоцена крв Господња ''излива'' се из путира у уста (многих) верника, у истом смислу у којем су и жртвену крв у Старом Завету окушали само кроз чин ''изливања из чаша''.

У овом контексту морамо да наведемо одломак из проповеди из De sacramentis: “Кад год се крв (Христова) излива (effenditur), она тече (funditur) ради опроштаја грехова.” На исти начин св. Јован Златоусти описује дејство испијања из евхаристијске чаше: ''Ова крв значи спасење наше душе, она очишћује нашу душу; она улепшава нашу душу... и чини да она сија јаче од злата. Кроз изливање ове крви, постаје нам могуће да ходамо путем за небо'' (PG 59:261).

Папа Григорије Велики такође  доводи у непосредну  везу одломке који прате речи о освећењу хлеба и вина са служењем евхаристије, пишући у Dial. IV, 58 следеће:

''Мада Он (Христос) Који је устао из мртвих више не може да умре јер смрт над њим више нема власт, и мада је Он бесмртан а Његов живи лик непропадљив, Он је ради нас заклан у овој тајни свете жртве (pro nobis iterumimmolatur).

Шта заправо мисли св. Григорије када говори о ''заклању'' Господа? Извесно је да овде можемо претпоставити да св. Григорије не мисли на “обнављање” жртвовања на Крсту, јер наставља: ''Пошто Његово тело даје храну, Његово тело се дели (partitur), и Његова крв се излива, али не више на руке неверника, већ у уста верника''.

Према св. Григорију, ''заклање'' Христа се дешава у виду свете тајне, када се освећени хлеб ''дели'' а освећено вино ''излива'' у уста верних. Директан, дослован превод речи о освећењу хлеба које су се користиле у раним облицима римског канона и које су забележене у De sacramentis  (IV, 21) гласи: ''Ово је тело Моје, које се за вас ломи''.

Слично овоме и св. Јован Златоусти каже: ''Зашто апостол говори: Хлеб који ломимо (1. Кор. 10; 17)? Ово можемо да видимо током евхаристије, али не и на Крсту. А опет, оне патње које Он подноси на крсту, Он подноси због вас у овој Жртви. Он дозвољава да буде подељен да би нахранио све (учеснике у жртви мисе)''.

Закључак је, дакле, да су речи о освећењу хлеба и вина превасходно повезане с примањем евхаристијских дарова - а то значи са примањем овде и сада - и са благодатима које се дају као резултат личног примања ових дарова; ове речи се не односе првенствено на жртвовање на Крсту. Немогуће је употребу фразе ''confringetur'' (''који се ломи'') повезати са Исусовом смрћу на крсту, баш због тога што се у Еванђељу по Јовану (19; 32-33), каже да војници нису поломили кости Господње, мада су то учинили са оном двојицом разбојника који су били распети са Господом. На тај начин фраза confringetur може да се односи само на ломљење евхаристијског хлеба, чак и ако је овај чин - као и изливање чаше (путира) у уста причасника - символ Исусове насилне смрти на Крсту.

_________

· ''Reredos'' или ''retabl'' од лат. ''retro'' (иза, позади) и ''tabula'' (даска, табла плоча) – надоградња постављена иза и изнад олтарске менсе, тако да истовремено представља и оквир и постоље за олтарску слику. (Прим. прев., према ''Лексикону иконографије, литургике и симболике западног кршћанства'', Загреб 1979.

· Antependium: тканина (или плоча) која се налази испред олтара, обично може имати различите боје, сагласно са променом црквених периода.

    превод са енглеског:Антонина Пантелић

 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 19 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

СА СВЕТИМ ВЛАДИКОМ НИКОЛАЈЕМ ИЗ ДАНА У ДАН -

ПОУКЕ:

 

 "О Српче моје златно, вредност твоја у вери је твојој. Ако би, не дај Боже, неки злокобни ишчупао веру из душе твоје, бићеш јефтинији од замуклог славуја и чудовишнији од очупаног пауна!"

"Брани, дакле, веру своју, јер она брани тебе. Вера ти је извор живота, вера - храна, вера - одело душе твоје, вера - здравље твоје, вера - песма твоја и радост и весеље, вера - вредност твоја, вера - цена бића твога, вера - пламен Божанства у теби, Србине брате мој."

 "Борба за веру борба је за душу; борба за душу борба за прави живот; борба за прави живот борба је за једну вредност већу и вишу од свега света и свега у свету. Јер Христова су уста изрекла ону велику реч: шта користи човјеку да цео свет задобије а душу своју изгуби? Заиста велика и света реч, изречена од најсветијих уста."

"Због тога ти говорим: бори се и не клони! Тајанствени сат времена, навијен руком Створитеља, сваки минут избија и откуцава земни рок земнородним. На сваки откуцај анђели изводе из овог живота чете Божје, и пресељавају их у други свет. Кад избије твој минут, ти ћеш морати оставити све и поћи једино са душом својом. Бори се за душу, да би имао с чим поћи у онај свет. А борба за душу, борба је за веру. Јер је речено и потврђено, да само душа са вером има намену и сврху. Душа без вере нема ни намене ни сврхе. Тако је речено и тако потврђено."

"Кад очуваш веру своју, очувао си душу своју. Кад очуваш душу своју, лако ћеш се растати са овим светом, и лако ћеш ући у живот вечни, који обећа Створитељ благословеним Србима Својим."

 

 


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.