Шта нас очекује? Шта угрожава јединство Православне Цркве? Можемо ли се, и како, припремити за могуће тешкоће? То су теме на које смо водили разговор с јеромонахом Петром (Семеновим).

На празник Обрезања Господњег и Светог Василија Великог, 1./14. јануара 2013. године, били смо на служби у манастиру Тихонова Пустиња (Калужска епархија). По завршетку Свете Литургије и молебана за Нову годину, настојатељ обитељи, архимандрит Тихон, одржао је запажену проповед.

Честитавши окупљенима Нову годину, и истакавши важност очувања у Цркви Јулијанског светоотачког календара, говорио је о неопходности истинског покајања, тј. промене начина живота, и о томе да ми, савремени хришћани – и монаштво и мирјани - такав живот углавном не водимо. Такође је било речи и о последњим временима, о нестајању побожности и о пророчанствима Светих Отаца Православне Цркве.

Отац Тихон се осврнуо и на Божићну посланицу Свјатјејшег Патријарха Кирила, која је читана у свим храмовима Руске Православне Цркве. Он је цитирао речи из Посланице да је савремено „друштво, засновано на принципима стицања, сведозвољености, неограничене слободе, занемаривања вечних истина, негирања ауторитета – морално болесно и прете му многе опасности“.  Осим тога, у Посланици је речено да „у току читаве своје историје, Црква није имала дугих периода процвата: после времена мира и спокојства, наступала су времена невоља и искушења“. На крају своје проповеди, отац ахримандрит је пожелео пастви да стоји у истинитој вери, а такође и чврстину и храброст пред лицем искушења која долазе на Цркву и на сав свет. 

+ + +

 Шта нас очекује? Шта угрожава јединство Православне Цркве? Можемо ли се, и како, припремити за могуће тешкоће? То су теме разговора који смо водили с јеромонахом Петром (Семеновим).

Баћушка, недавно је интензивиран процес припреме такозваног Светог и Великог Сабора Православне Цркве, чији је иницијатор Константинопољски патријарх Вартоломеј, предани учесник екуменистичког покрета. Да ли одржавање тог Сабора угрожава јединство Православне Цркве?

У садашње време сведоци смо корака напред, односно другог таласа процеса обновљенства, названог „Свети и Велики Свеправославни Сабор“. Уколико се он одржи, за очекивати је да губитници првенствено буду Руска, Јерусалимска, Грузијска и Српска Православна Црква, чија паства чини 90% од укупног броја православних хришћана. У случају успеха овог подухвата, наведеним Црквама ће вероватно бити наметнут тзв. Новојулијански календар, односно нови календар, пошто је једна званично најваљених тачака дневног реда Сабора – „успостављање заједничког календара празника“. Крајње је сумњиво то што Константинопољска Патријаршија и друге новокалендарске Цркве желе да се тобоже врате на светоотачки Јулијански календар, имајући у виду опредељеност њихових предстојатеља за екуменистички дијалог с римокатолицима и протестантима. Уколико се то догоди (усвоји се Новојулијански календар – нап. „Борба за веру“), милиони верујућих Руске, Јерусалимске, Грузијске и Српске Православне Цркве биће гурнути у спољашњу и унутрашњу смутњу. С једне стране, унутрашње, људи који усвоје календарску реформу, потпашће под анатеме Источних патрајараха и Помесних Сабора. С друге стране, умножиће се расколи којих је и онако много. Ако се у маленој Грчкој старокалендарски покрет поделио на преко двадесет фракција, просудите сами на колико се група могу поделити верујући у Руској Православној Цркви, који се саблазне том прокатоличком реформом и прекину општење с Црквом! Сетимо се последица старообредничког раскола у XVII веку и раскола у првој половини XX века, испровоцираних декларацијом митрополита Сергија и његовом политиком компромиса с богоборцима.

Поменули сте други талас обновљенства. А када је био први?

Све реформе, укључене у дневни ред будућег Сабора, већ су на почетку прошлог века биле спроведене од стране патријарха-масона Мелетија Метаксакиса, најпре у Константинопољу, а затим у Александријској Патријаршији. То су, рецимо, увођење Григоријанског календара, уз очување јулијанске Пасхалије (тзв. „Новојулијански календар“), међуконфесионални и међурелигијски екуменизам, и друге.

Затим су, под утицајем Константинопоља, у замену за давање аутокефалности и статуса Патријаршије, нови календар примиле Бугарска и Румунска Црква. И ето, узгред, у чему је суштина питања аутокефалија, такође стављеног на листу за разматрање на Сабору. Константинопољ жели  да за себе „зацементира“ право на признавање аутокефалности, како би, шпекулишући њиме, ширио модернизам, обновљенство и екуменизма у свим Помесним Црквама.  

Ситуација у Русији у почетку се одвијала на сличан начин. После преузимања власти од стране бољшевика, који су отпочели жестоко гоњење Цркве, руководеће позиције у Цркви покушали су да заузму представници обновљенске Највише Црквене Управе, коју су основали епископ Антонин (Грановскиј), свештеник Александар Веденскиј и низ других црквених обновљенаца и реформатора. Реформе које су они предложили, „марширале су заједно“ са онима које је у Константинопољу спроводио Мелетије. Осетивши сродство са „живоцрквеницима“, Метаксакис је иступио с јавном подршком ВЦУ и дозволом за уклањање законитог Предстојатеља Руске Цркве, Свјатјејшег Патријарха Тихона, сада унетог у календар као светог.

 Међутим, народ Божији није пошао за „живоцрквеницима“. До 1941. године, они су практично остали без пастве, а на крају рата, после смрти жењеног лажног митрополита Александра Веденског, потпуно су нестали. Улог на обновљенце није се исплатио, - како на комунисте, тако и на екуменисте. Ценом жртава милиона новомученика и исповедника, Руска Православна Црква је за скоро сто година одложила увођење обновљенских новотарија.

Заиста, запажају се директне паралеле с почетком XX века, када су се на нашу Цркви обрушила гоњења комунистичких богобораца. Можете ли се подробније осврнути на особености те ситуације и њене сличности са нашим временом?

-Почетак XX века је време револуције. Ми такође живимо у револуционарној епохи. О томе је говорио познати русофоб и хришћанофоб Збигњев Бжежински. У једној својој књизи он пише да ће се на прелазу XX у XXI век, човечанство суочити с таквим променама, према којима ће Хитлер и Лењин изгледати као благи реформатори.

И ми сада видимо да се за последњих двадесет година у Русији и свету десило толико догађаја, колико није за претходник неколико столећа. Ту је још један распад наше домовине: као што се на почетку  XX века распала Руска Империја, од које су се одвојиле Пољска, Финска, Прибалтик и Грузија, тако се и на крају XX века распао Совјетски Савез. И тада и сада то је праћено масовним крвопролићем.

Свест људи сада је такође подвргнута променама, упоредивим са оним које је наметала совјетска власт. Историја се понавља. Господин А. Т. Фоменко, академик РАН, створио је читаву псеудонаучну теорију радикалне ревизије историје, у којој се тврди да се Велики Новгород налазио на месту Јарославља, а Господ Исус Христос (Боже, опрости!) – то је римски папа Григорије VII. Појавио се нови правац у филозофији – трансхуманизам, који стављаћи на себе привлачну маску - масовно претвара људе у биообјекте са уграђеним чипом – у киборге.

Ове и друге револуционарне тендениције у друштву, служе се драмском позадином за револуционарне процесе како унутра Руске Православне Цркве, тако и других Помесних Цркава. Особеношћу нашег времена може се назвати удвостручавање негативних последица претходних револуција, како црквених, тако и социјалних.

Да ли је могуће на било који начин одупрети се овим процесима?

-Иако су савремени услови постојања Православне Цркве тешки, ни у њима Христова Црква неће нестати. О томе, да ће благодат Божија пребивати у њој до краја времена, сведоче нам и следеће речи Господа нашега Исуса Христа и Његових Апостола: „Сазидаћу Цркву Своју, ни врата пакла неће јој одолети“ (Мт. 16,18); „Ја сам с вама до свршетка века. Амин“ (Мт. 28,20); „Ономе [Богу Отцу] слава у цркви по Христу Исусу у све нараштаје ва век века. Амин“ (Еф 3, 21).

Очигледно, долази време поновног прогона Православља. Много тога смо већ претрпели, но очекују нас још већа искушења. У вези с тим, сетимо се поука руских новомученика и исповедника. У време беспоштедних гоњења Цркве, када је огромна већина свештенства била утамничена, и када су обновљенство и расколи раздирали црквено тело, постављено је питање: како сачувати Православље у СССР? Одговор на њега дао је Свети Тихон, Патријарх Московски, још на самом почетку гоњења: „Не губите време, - говорио је он свештенству, - окупљајте око себе стадо, по једног, по двојицу, сабирајте их на пастирске проповеди. Бирајте најпре најбоље људе. Не занемарујте разговоре с благочестивим женама, које често умеју да одврате своје мужеве и браћу од безумних поступака и заштите Цркву Божију. Од добронамерних парохијана оснивајте братства, савете – оно што сматрате корисним у локалним условима.“ Свети Тихон је и касније указивао на велики значај православних заједница у одбрани истините вере.

Такође, сетимо се веома поучног примера из житија Свештеномученика Тадеја (Успенског), архиепископа Тверског. Владика је дошао на Астраханску катедру усред обновљенства, када су лукавством и преваром од православних одузимани храмови, људи су престајали да их посећују, и цркве Божије затваране су „због недостатка људи“. Светитељ је благословио свог духовног сина да отпутује са жалбом у Москву и преда је властима. Пре сусрета с властима, овај човек, Аркадиј Иљич Кузњецов, отишао је к Свјатјејшем Патријарху Тихону. Велики Светитељ му је рекао значајне речи: „Ја одобравам вашу жалбу за ВЦИК. Наравно, не треба се заваравати, наде је мало, може се рећи скоро никакве, али то не би требало да нас заустави и разочара... Обновљенци су се осилили, и све оно што се догађа код вас, догађа се у свим градовима и у Москви. Наравно, то је несрећа само по себи,  но ми смо дужни да се непрестано молимо Господу, како би нам ниспослао Своју милост и избавио нас од ове невоље у Цркви.“  Дакле, из историје Цркве ми видимо да је таква тактика довела до победе – обновљенски покрет је нестао.

У данашње време Господ је због наших грехова допустио да се суочимо с новим таласом обновљенства. Стога, непрестано треба да се молимо Господу, како би Он ниспослао на нас Своју милост и избавио нас од ове страшне невоље која прети јединству Свете Православне Цркве.

Разговор водио: Виктор Заречниј

Извор: Часопис „Православни крст“

Превод са руског: „Борба за веру“