header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Уредништво: Осврт на изливе "патриотизма" и "зилотизма" епископа бачког Иринеја Штампај Е-пошта
понедељак, 25 март 2013

 Поводом интервјуа епископа бачког Иринеја Буловића објављеног у "Печату" 29.12.2017. године,, у коме, по ко зна који пут, вођа српских екумениста  глуми патриоту и црквоградитеља, подсећамо наше цењене посетиоце на текст који смо сличним поводом објавили у марту 2013. године.

Уредништво

+ + +

Сајт „Борба за веру“ увек се и свагда радовао сваког гесту правоверја нашег епископата. Радовали бисмо се и најновијој борби владике бачког Иринеја против антицрквених сила и за добро Србије (сад он, наводно, стоји у одбрани СПЦ од неких римокатолика, попут бискупа Немета и хрватске редакције Радио Ватикана), када не бисмо гледали његова дела, која већ две деценије противурече овим његовим речима.

А то значи да смо и ми читали „Горски вијенац“, и сусрет војводе Драшка с млетачким дуждом. За оне који се не сећају, да их подсетимо: војвода Драшко одлази у Венецију, да тражи помоћ за Црногорце у борби против Турака. Дужд разговара с њим и обећава му сваку врсту помоћи, тако да се Драшко радује и верује да ће Црногорци од тада па заувек имати помоћ Млечана. Сутрадан, кад се опет виде, дужд се прави да се не сећа никаквих обећања, као да са Драшком није никада ни разговарао. И кад прича својој браћи Црногорцима, Драшко каже да дужду више не би веровао ни када би рекао да је млеко бело.

Шта је епископ Иринеј до сада радио, писали су многи и многи. Народ његове и других епархија више пута је слао  петиције СА Сабору СПЦ која су се бавиле „ликом и делом“ кључног играча папистичког глобализма у нас. Његова улога у  наметању литургијских новотарија свима је добро позната (његови су пулени – реформатори, какав је Владимир Вукашиновић, а под његовом заштитом су владике које служе по новом, без обзира на морал, попут владике Пахомија). Његова улога у разарању некада православног Богословског факултета СПЦ, с кога је избачена Јустинова догматика, а уведена зизјуласовска папистика (не патристика, папистика) такође је добро позната. Он је довео Хрвата Јуру Зечевића да предаје на Богословском факултету – екуменизам. Његова улога у прављењу екуменистичких ТВ програма, попут „верског календара“ на РТС-у, више је него јасна. Он је био главни вођа разарања мира у Епархији рашко-призренској. Овај властољубац, некрунисани патријарх СПЦ, сада је, по свему судећи, проценио да је дошло доба да поправи свој имиџ међу „патриотским снагама“, које су устале против његовог папољубија, и почео је на време, још у првој половини 2011: много дана пошто се папа вратио из Хрватске, где се, пред њен улазак у ЕУ, клањао Степинцу, Иринеј бачки, маскиран стотинама маски, издао је једно „запаљиво“ саопштење, показујући себе у другом и другачијем светлу, критикујући себи драгог папу, чији га је духовни претходник прстеновао. (Радио је он то и раније, када је критиковао папу Јована Павла Другог зато што се није оградио од хрватских злочина у „Бљеску“ и „Олуји“; увек је радио неискрено, да би остао у игри). Па се онда окомио на Чеду Јовановића и неке из Тадићевих владајућих структура – тобож, бранио је СПЦ. Онда је одбацио Тадића и постао „николићевац“ (да је у лошим односима с властима, зар би његов човек, владика Порфирије, и даље био на челу Радио-дифузне агенције, чега нема ни у Ирану?) Зато ми уопште нисмо спремни да еуфорично дочекујемо саопштења некога чија је принципијелност већ годинама под знаком питања. Поготово кад знамо (и то из поузданих извора) шта се дешавало на  Архијејерском Сабору СПЦ у мају 2011 и 2012.

На Сабору 2011, наиме, епископ Иринеј је потпуно преузео кормило брода СПЦ, тако што је из игре истиснуо митрополита Амфилохија, одредивши му Јужну Америку да тамо прави нову епархију СПЦ, а за себе задржавши право да нову епархију прави у Бечу (да би био што ближи фамозном фонду ПРО ОРИЈЕНТЕ). Свађе између њега и митрополита биле су жестоке (наравно, не начелне, него око власти, као и увек), али утицај владике бачког порастао је енормно - он је у Патријаршију, као викарног епископа, убацио Андреја Ћилерџића, који је био његова десна рука у последњој деценији двадесетог века и нешто касније, када је водио спољне послове  Патријаршије и када нико није могао да путује у иностранство без његовог посредовања. Тај Ћилерџић је пре неку годину отишао у Немачку (отац му је Србин, мајка Немица), и то без  мантије – живео је, најблаже речено,  цивилним животом,  и сада  га је епископ бачки поставио за владику. Успео је да митрополиту Николају, живом и здравом, наметне свог милог саборца, Григорија захумско-херцеговачког (то је онај што је својим писмом епископима из 2008. најавио „петогодишњи план“ епископа бачког за „чишћење Цркве“ од  „неподобних елеменатаhttp://borbazaveru.info/content/view/547/37). Ипак, како је Иринеј Буловић вешт политикант, он се на време одвојио од Бориса Тадића, при коме је остао владика Григорије, наш трагични Епиметеј („онај који споро схвата“), па му је Буловић, на сабору 2012, изјављивао саучешће због изборног пораза Борисовог. Једном речју, Буловићева кадровска политика се наставља: доводи и одводи владике (сви знају да је он Јована шумадијског довео из Америке, под условом да служи по новом, и да је, са истим намерама, у Крушевац довео „љубвеобилног“ Давида), поставља своје људе на кључна места (владика Порфирије), добро је са свим политичким опцијама (од Мире Марковић до данас), и одрађује своје послове... А његов главни посао је да нашу помесну Цркву потчини Цариграду, коме одано служи од своје младости, и што су на својој кожи нарочито осетили  Македонци (спречио је Руску Цркву да посредује у помирењу Београда и Скопља, и довео свог човека, владику без пастве, Јована охридског,  спремног да верно служи Фанару - при чему је, наравно, јасно до Јован охридски страда без разлога, то јест по зловољи американизоване македонске власти, што, опет, не значи да тај човек не служи „источном папи“ у Цариграду.)

 Пошто је видео да је гнев српске јавности према посети папе Нишу 2013. огроман, а и да се поглавари осталих Помесних Цркава не слажу с том посетом (кажу да му је то у лице рекао не само руски, него и јерусалимски патријарх), епископ Иринеј је, по свему судећи, решио да мало глуми „зилота“, и да кори папу због Степинца (као он не зна да је његов омиљени папа, Јован Павле Други, који му је поклонио бискупски крст и прстен, Степинца прогласио блаженим, а да га је садашњи папа, Бенедикт, и раније окивао у звезде). Тог зилота глуми и сада (мада, кад се његови текстови пажљиво читају, види се да он јасно каже да је екумениста, и да жали што му се екуменизам који исповеда недовољно признаје од стране домаћих паписта). Јер, владика бачки мора да остане у игри. Када би се нешто променила политичка констелација у нас, он би био главни „ревнитељ антиекуменизма“, и борац против глобализма - само да буде главни играч. Као што би рекао Ђуза Стојиљковић у „Позоришту у кући“: “Немам ништа против сцене, нек сви глуме око мене, само да зна, да сам главни ја“. До сада му је све ишло за руком – почев од рашко-призренске епархије. Нека се за обрачун спреми тзв. „босански лоби“ – митрополит Николај је већ стављен под надзор великог фудбалера, владике Григорија, а дошло је и до повлачења владике Василија Качавенде. Епископу Константину узеше епархију, а и владика Григорије, Константинов брат, свему се може надати у Канади. Епископи Никанор и Јефрем такође... Без обзира што Иринеј бачки тврди да то није тачно.

 Зато сва обраћања јавности епископа бачког и третирамо  са оволиким оградама. Волели бисмо да је он искрен у одбрани СПЦ од папизма и фанариотлука, као што се и војвода Драшко радовао дуждовој помоћи. Али, кад знамо ко је дотични, нисмо више сигурни ни у то да је млеко бело. И као што рекосмо у нашем саопштењу од 23.3.2013., да бисмо иоле почели веровати српским екуменистима и новотарцима, потребно је да роде плодове достојне покајања. До тада, чувајмо их се чак и кад изгледају као православни!

Последњи пут ажурирано ( субота, 30 децембар 2017 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 11 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
Код нас ни патријарси ни сабори никада нису могли да уведу нешто ново, јер је чувар благочешћа код нас увек било само тело Цркве, тј. сам народ, који свагда жели да своју веру сачува непромењену и сагласну вери светих отаца.

(Из ,,Окружне Посланице” Источних Патријараха 1848.год.)

 

Чување истинских канона је дужност сваког човека који се пажљиво односи према својим (црквеним) обавезама: Али, пре свега оних који су Божијим Промислом призвани да руководе другима.

 (Свети Фотије, цариградски патријарх)     

 

Одлично, одлично, пријатељу мој, друже Христов, верни мужу, подвижниче побожности, који си пре спреман да умреш у мукама, него да издаш поверено ти благочешће; у дан суда бићеш са Мученицима.

(Свети Јован Златоусти)

 

Једини  непогрешиви пут ка спасењу јесте апсолутно следовање учењу Светих Отаца, уклањајући се од сваког другог учења и сопственога умовања.

(Св. Игњатије Брјанчанинов)

 

Истински је православан само онај ко и умом и срцем прима све оно чему учи Света Православна Црква и који се смирено сагиње пред њеним ауторитетом. А ко одбацује ауторитет Свете Православне Цркве и пренебрегава њена Божанствена учења, свештена правила и установе, надахнуте Духом Светим – тај се противи Духу Светом и потпада под страшну казну коју је изрекао Сам Божанствени Утемељивач Цркве, Господ наш Исус Христос.

(Архиепископ Аверкије Џорданвилски)

 

Со је изгубила свој укус. Код црквених пастира постоји само слабо, нејасно, и недоследно разумевање ствари и то по слову истине, што убија духовни живот у хришћанском друштву и уништава хришћанство које је у делању, а не у речима. Страшно је када видимо коме је поверено спасење. Али, то је Бог допустио...

(Свети Игњатије Брјанчанинов)

 

Милостивно Божије дуготрпљење одлаже потпуни распад због малог остатка који се спашава, док они који су кренули путем пропасти или су већ пропали достижу врхунац покварености. Они који се спашавају морају то да разумеју и да искористе време које им је дато на спасење... Нека би Милостиви Господ заштитио остатак оних који верују у Њега. Али овај остатак је малобројан и сваким даном је мањи...

(Свети Игњатије Брјанчанинов)

 

Само посебна Божија милост може да заустави ову погубну моралну епидемију, да је одложи на неко време, јер је потребно да се збуде што је проречено Писмима... Нема никога ко би могао да изврши обнову Хришћанства – Сасуди Светог Духа су посвуда пресахнули, чак и у манастирима,  тим ризницама побожности и благодати..

(Св. Игњатије Брјанчанинов)

 

„Боље је сто пута бити блудник, него једном јеретик“.

(Преподобни Гаврило Ургебадзе)


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.