а) Претходне напомене

"Суду Божијем над појединачним душама после растанка душе с телом претходи, по учењу православне Цркве, њихово истјазавање у такозваним митарствима кроз која оне, пењући се са земље у пратњи анђела, пролазе кроз ваздушни простор где их зли дуси задржавају и приказују све њихове грехе у животу".

Правосуђе Божије извршава суд над душама које су изашле из тела преко анђела - како светих, тако и злобних. Први, за време земаљског живота човека, памте сва његова добра дела, а други све његове грехе. Кад душа почне да се пење к небу вођена од стране светих анђела, духови мрака јој разоткривају непокајане грехе као жртве сатани, као залог везе и једнаке с њима вечне судбине.

За истјазавање душа у ваздушном простору силе мрака су установиле посебне судове и страже у одређеном поретку. Од земље до самог неба налазе се свуда страже палих духова. Свакој посебној стражи одговара једна врста греха и ту се душа мучи. Те ђавоље страже и судови у списима отаца називају се митарства, а духови који им служе - митари.

У Христово време и у првим вековима хришћанске Цркве митари су били сакупљачи пореза. С обзиром на то да је та дужност услед једноставности древних обичаја била поверавана особама без нарочите одговорности и поверљивости, митари су примењивали сва средства насиља, разне врсте лукавстава, ситничарења, безбројне злоупотребе и нељудско разбојништво. Они су обично стајали на градским јавним местима и нико није могао да побегне од њиховог погледа. Због свог понашања постали су страх и трепет за народ. Сам појам митар означавао је човека без осећања, правила, способног на свако злодело, низак поступак, речју, у сваком погледу изопаченог човека. У том смислу Господ пореди упорно непослушне Цркви са незнабошцима и митарима (Мат. 18,17). За старозаветне поклонике истинског Бога није било ничега одвратнијег од идолопоклоника, а исто тако омражен им је био и митар. Назив митар је пренесен с људи на зле духове који чувају по дужности прелаз од земље к небу. Као синови и повереници лажи, демони оптужују људске душе не само за стварно извршене грехе, већ и за оне које ови никад нису учинили. Они прибегавају измишљотинама и преварама, користе се клеветом и безобразлуком да би отели душу из руку анђела и повећали број адских слугу.

Господ Исус Христос Који Сам невидљиво извршава суд над појединачним људским душама уз помоћ анђела пушта на њега и "опадаче браће наше" (Отк, 12,10) - зле духе да би се сва дела душе беспристрасно оцењивала. "И треба, каже св. Василије Велики, Суд Божији да буде ненасилан, и да личи на оне људске судове, у којима оптужени има право на оправдање, да би видевши своја дела јасно и добивши заслужену казну потврдио непобитност судова Божијих, признавши да је казна праведна, или да, будући помилован, види да му је опроштено по закону и реду".

"Немој ме дати на вољу непријатељима мојим; јер усташе на ме лажни свједоци; али злоба говори сама против себе" (Пс. 26, 12) - тако говори Дух Свети у име људске душе описујући њену невидљиву борбу с невидљивим непријатељима.

б) Учење Цркве o митарствима

Учење о ваздушним митарствима се први пут среће у чувеном делу св. Атанасија Александријског - у његовом "Житију св. Антонија Великог" које је написано око 365. године, када је и преведено на латински језик (око 365-370 г.) и уживало је поштовање у целом хришћанском свету, како на Истоку, тако и на Западу. Св. Златоуст саветује свим хришћанима да читају то житије; а блажени Августин каже да га је "читање житија св. Антонија Великог упутило на прави пут".

Св. Атанасије Велики приповеда следеће: "Једном су га (Антонија) око осам сати, пошто се помолио пре него што је узео храну, анђели узнели на висину. Ваздушни демони су се томе противили: анђели су, препирући се с њима, захтевали да наведу разлоге своје побуне, јер Антоније није имао никаквих грехова. Демони су се трудили да изложе грехе које је он починио од самог рођења; али анђели су им запушили уста рекавши им да не треба да му броје сагрешења од рођења која су већ опроштена благодаћу Христовом, већ, ако имају, нека наведу грехе које је починио после тога како је одласком у монахе посветио себе Богу. Демони су у оптужбама изговорили много безобразних лажи; али пошто су њихове клевете биле неосноване, Антонију се отворио слободан пут. Истог часа се освестио и видео да стоји на оном истом месту на којем је стајао у молитви. Заборавивши на храну, целу ноћ је провео у сузама и уздасима, размишљајући о мноштву непријатеља човекових, о борби с њима, о тешкоћи пута ка небу, кроз ваздух и о речима Апостола: "Јер наш рат није с крвљу и с тијелом, него с управитељима таме овога свијета, с духовима пакости испод неба" - који (тј. Апостол), знајући да ваздушне власти само то и траже, само се о томе и брину, томе теже и труде се да нас лише слободног пролаза на небо, саветује: "узмите све оружје Божије, да бисте се могли бранити у зли дан" (Еф. 6,13), "да се посрами онај који се противи, не имајући ништа зло говорити за нас" (Тит. 2, 8).

Св. Јефрем Сиријски каже: "Када се приближе зле силе, када надолази страшна војска, кад душа мора да напусти тело и пође на неизбежни суд, тад се јадни човек тресе, као да је земљотрес, сав дрхти. Узевши душу оне је односе у ваздух где су управе, власти и светодршци сила зла. То су наши зли оптужитељи, страшни порезници, клеветници; они нас дочекују, описују, осматрају и броје грехе тог човека из младости и старости, хотимичне и нехотимичне, учињене делом, речју или помишљу. Јадна душа ће тамо доживети велики страх и ужас од безбројног мноштва непријатеља који је окружише тамом и који је клевећу да не би отишла на небо и населила се у свету живих, у земљи живота. Али свети анђели је узимају и одводе".

Св. Макарије Велики учи: "Кад се душа човека растаје од тела извршава се нека велика тајна. Јер ако је она крива за грехе онда долазе војске демона, злих анђела и сила мрака да је узму и одведу на своју страну. Овоме нико не треба да се чуди. Јер ако се човек, док је још у животу на овоме свету, покорио, предао њима, зар га још више неће поробљавати и управљати њиме кад оде из овог света? Што се тиче другог, бољег дела људи, с њима се друго дешава. Те свете слуге Божије још у овом животу се налазе стално уз анђеле, свете духове који их окружују и чувају. А кад се њихове душе растану од тела, анђеоски ликови их примају у своју заједницу, у светли живот, тј. доводе их Господу."

Св. Јован Златоуст, рекавши да самртника, ма ко био на земљи, обузима збуњеност, страх и недоумица када угледа страшне власти анђеоске и мрачне силе које су дошле да би одвојиле душу од тела - додаје: "Тада су нам потребне многе молитве, многи помоћници, добра дела, заступања за нас од анђела приликом проласка кроз ваздушни простор. Ако нам је кад путујемо у туђу земљу или туђи град потребан водич, колико нам је онда потребно водича и помоћника да нас проведе поред невидљивих власти и светодржаца ваздуха који се зову гонитељи, митари, цариници!" - У име почивше хришћанске одојчади св. Златоуст овако говори: "Свети анђели су нас мирно одвојили од тела, и ми смо слободно мимоишли ваздушне власти. Имали смо поуздане водиче. Лукави дуси нису нашли у нама оно што су тражили, нису видели оно што су хтели да виде. Видевши неоскрнављено тело, они су се постидели; видевши чисту душу, страну злоби, посрамили су се; не нађоше у нама порочних речи и умукоше. Дошли смо и уништили их; прошли смо кроз њих и нестали су: "замка се раскиде, и ми се избависмо. Благословен Господ, који нас не даде зубима њиховијем да нас растржу" (Пс. 124, 7, 6). Када се то завршило анђели који су нас водили су се узрадовали; почели су да нас љубе, јер смо оправдани и да нам говоре веселећи се: "Агнеци Божији! Радујемо се вашем доласку овамо: отворио вам се прародитељски рај; предато вам је наручје Авраамово. Примила вас је десна рука Владике, глас Његов вас је призвао на десну страну. Благонаклоним очима вас је погледао, у књигу живота уписао". А ми рекосмо: "Господе, праведни Судијо! Лишио си нас земних блага, немој нас лишити небеских. Одвојио си нас од отаца и мајки - не одвој нас од твојих Светих. Знак крштења се цео на нама сачувао; тело своје ти враћамо чисто, јер је остало чедно". И још: "Или не знате како муче душу греси на дан смрти? Како узнемиравају срце? У оваквим тренуцима сећање на добра дела попут сунца за време буре смирује узнемирену душу. Јер ако будемо будни, овај страх ће бити стално с нама и за живота; кад постанемо без осећаја, онда ће он несумњиво да се испољи када се будемо растајали с овим животом. Јер и роб највише тугује кад га изводе на суд: тад највише стрепи, кад се приближава суђењу, кад треба да поднесе рачун. Зато, много ћеш чути прича о ужасима последњег тренутка и о страшним привиђањима која су неиздржива за самртнике, тако да дрхте на одру и страшне погледе упућују онима око себе, док се душа труди да остане у телу и неће да се растане од њега уплашена оним што види. Јер ако ми, гледајући страшне људе дрхтимо, како ли ћемо се мучити кад видимо страшне анђеле и неумољиве силе како се приближавају, кад нам повуку душу да је одвоје од тела, и она ће много плакати, али узалуд и без користи."

Исто пишу, мање или више подробно: св. Григорије Нисијски (о крштењу), св. Епифаније (о јересима, LXXY), Евсевије Кесаријски (Demonstr. Evangel III, 5; Praeparat. Evang. XI, 20), Паладије Еленопољски (Лавсаик гл. 24), Макарије Александријски (Слово о исходу душе).

Св. Василије Велики на једном месту каже: "Нико да се не вара празнијем ријечима" (Ефес. 5, 6), јер "онда ће изненада напасти на њега погибао" (1 Сол. 5. 3) и захватиће га као бура. Доћи ће мрачни анђео, насилно ће повући и одвести твоју душу обремењену гресима, која се често враћа ономе што оставља овде и тихо рида, јер јој се већ затворило оруђе плача". А на другом месту каже: "Поразмисли (о последњем дану), јер несумњиво, нећеш ти једина живети вечно; замисли пометњу, прекидање даха и час смртни, Божију пресуду која се приближава, анђеле, душу која се страшно мучи, јер има грешну савест и упућује жалосне погледе на онај свет".

Евсевије, епископ Галикански, поучава: "У тренутку кад душа треба да напусти тело касно је за кајање за своја безакоња. Авај! Шта ће бити с њом када је виновници смрти (зли дуси) почну вући по широком ваздушном простору и мрачним путевима?"

Преподобни Симеон, Христа ради јуродиви, који је достигао хришћанско савршенство, причајући ђакону Јовану о приближавању своје смрти и великој плати на небу која му је објављена откровењем свише, каже: "Не знам ништа у себи што би било достојно небеске плате, једино ако Господ усхте да ме помилује Својом благодаћу. Знам да ћеш и ти ускоро да идеш одавде; зато се побрини, колико год имаш снаге, за душу своју да би могао безбедно да прођеш кроз област ваздушних духова и да избегнеш кнеза таме. Господ мој зна да сам и ја обузет великом тугом и страхом док не прођем та страшна места на којима се испитују сва дела и речи људске".

Блажени Јован милостиви, патријарх Александријски, стално је беседио о смрти и о раздвајању душе од тела онако како му је то предао преподобни Симеон Столпник. "Кад душа изађе из тела и почне да иде ка небу, њу срећу многи дуси и подвргавају је разним тешкоћама и мучењима. Дакле, муче је због лажи, клевете, љутње, зависти, гнева, злопамћења, гордости, сквернословља, непокорности, сувишка, среброљубља, пијанства, преједања, гатања, мржње, убиства, лоповлука, немилосрђа, блуда, прељубе. У време преласка душе од земље к небу свети анђели не помажу: помажу јој једино њено покајање, добра дела, а највише - милостиња. Ако се не покајемо због неког греха овде из заборава, милостињом се можемо спасити од насиља ђавољих митарстава. Браћо! Знајући ово, бојмо се горког часа сусрета са суровим и безмилосним митарима, часа у ком нећемо знати шта да одговоримонашим учитељима. Покајмо се сад за све наше грехе, дајмо милостињу по својој снази која ће моћи да нас спроведе са земље на небо и спаси од духова. Велика је њихова мржња према нама, велики нас страх чека у ваздуху, велика мука".

Преподобни Максим Исповедник каже у својој посланици Кувикуларију: "Ко се од мени сличних, упрљаних грехом, не плаши присуства светих анђела који изгоне из тела оног који треба да оде из овог живота, по наредби Божијој, силом, гневно, и против његове воље? Ко се, свестан својих злодела, не плаши сусрета са суровим и немилосрдним, лукавим дусима".

"Кад душа узлети после смрти кроз ваздух према вратима небеским, каже свети Исихије, имајући са собом и у себи Христа, она се неће уплашити својих непријатеља, већ ће храбро, као и сад, да им одговара на вратима. Само да не ослаби и не престане до свог исхода да вапи и дан и ноћ за Исусом Христом. Он ће се осветити за њу убрзо према Свом истинском и божанском обећању израженом у причи о неправедном судији. Да, кажем вам, осветиће се и у овом животу, и после изласка душе из тела. - Доћи ће наш час смрти и нећемо моћи да га избегнемо. О, кад би кнез света и ваздуха који тад треба да нас сретне нашао да су наши греси безначајни и кад не би могао да нас оптужи праведно! У противном случају узалудно ћемо плакати. "А онај слуга који зна вољу господара својега и није се приправио, нити учинио по вољи његовој, биће врло бијен" (Лк, 12, 47). Не види светло онај који се слеп родио: тако и онај што није свестан не види богати сјај вишње благодати и неће се ослободити лукавих и Богу мрских дела, речи и помисли. Такав, после смрти своје, неће слободно проћи кнеза тартара".

Преподобни Исаија Отшелник у завештање својим ученицима је оставио следеће речи: "Свакодневно имати пред својим очима смрт и бринути се о исходу душе из тела и како ћеш проћи поред власти таме која ће те дочекати у ваздуху" (Слово 1). У 16. Слову он каже: "Помисли само колика је радост душе онога ко се предао на служење Богу и који је обавио ту службу". По исходу његовом из овог света његова дела ће се подвизавати за њега: анђели ће му се узрадовати кад виде да се ослободио власти таме. Кад душа изађе из тела прате је анђели; у сусрет јој иду мрачне силе које желе да је задрже, муче, у нади да ће наћи у њој нешто своје. Тада се не боре анђели са непријатељима, већ и дела која је душа починила, она је штите и чувају од непријатеља не дајући им да је додирну. Ако дела њена победе, анђели јој певају песму хвале и воде је с весељем пред лице Божије. У тај час она заборавља све што припада земаљском животу и све муке које је претрпела. Усрдно и свом снагом се потрудимо да за време овог кратког века чинимо добро и сачувамо га од додира зла, да би могли да се спасимо од руку кнезова таме који нас већ ишчекују: а они су лукави и немилосрдни. Блажен онај у коме нема ничега што њима припада: његова радост, весеље, мир и венац су преко сваке мере".

"Освести се, душо моја, обраћа се скитски инок Јевагрије самоме себи, и помисли како ћеш издржати изненадни растанак свој с телом, кад страшни анђели дођу по тебе и узму те у час у који се не надаш и у време за које још не знаш! Која ћеш дела послати пред собом у ваздух кад почну да те муче због твојих дела непријатељи твоји ваздушни".

Учење о митарствима налазимо такође и код св. Јована Лествичника, преподобног Теодосија Печерског, св. Кирила Туровског, св. Марка Ефеског, Гаврила Филаделфијског, св. Димитрија Ростовског и других.

Учење о митарствима је ушло и у животописе светих и у песме и молитве које православна Црква користи.

Свети великомученик Евстратије, претрпевши страшне муке и учинивши дивна чудеса, пре него што је над њим извршена смртна казна због непоколебивог исповедања Христа, изрекао је молитву Богу у којој Му се прво захвалио за милост и зато што му је помогао да победи у време земаљских патњи невидљивог непријатеља, ђавола, а онда, прелазећи на предстојећи растанак душе и тела каже: "Узнемирила се и разболела душа моја при изласку свом из пропалог и јадног тела. Да је не би уловио у нечему лукави супостат (противник) и бацио у таму за знане и незнане грехе почињене у овом животу, Владико, буди милостив према мени, и нека душа моја не угледа мрачни поглед лукавих демона, него нека је приме анђели Твоји светли и пресветли. Слава Твоме светлом имену, поведи ме Својом силом на Твој божански суд. Кад будем на суду, нека ме не зграби рука кнеза овога света да би ме бацила, грешног, у дубине ада; него нека изађем пред Тебе, буди Спаситељ и Заштитник мој. Ове телесне муке само увесељавају Твоје слуге".

Исто тако је и свети великомученик Георгије, који је уништио сва ужасна мучења која су смислили његови злобни мучитељи благодаћу Христовом и који је васкрсао мртваца пред њиховим очима и збацио идоле именом Господњим, на месту извршења смртне казне изрекао следећу предсмртну молитву: "Благословен Господ Бог мој који ме не предаде у чељусти ловаца мојих и не обрадова их тиме, већ избави душу моју као птицу из ловачке мреже! Владико! Чуј ме и данас: изађи пред мене у час моје смрти и избави душу моју од клевета ваздушног кнеза, тог ужасног противника и од његових нечистих духова. Не оптужи за грех оне који су се огрешили о мене, већ им даруј да Те познају и, познавши Те, добију део са изабраницима Твојим у Царству Твојем".

Велики угодник Божији и зналац тајни, св. Нифонт, епископ кипарског града Констанце, једном приликом је молећи се видео како се небеса отварају и мноштво анђела од којих једни силазе на земљу, а други се пењу горе носећи људске душе у небеске просторе. Посматрао је тај призор и видео два анђела како иду према висинама носећи душу. Кад су се приближили блудном митарству, изађоше пред њих духови - митари и с гневом рекоше: "Ова душа је наша! Како смете да је носите поред нас, кад је она наша?" Анђели одговорише: "На основу чега ви кажете да је она ваша?" - Духови одговорише: "До саме смрти је грешила, прљала се не само природним, већ и ванприродним гресима, и још је осуђивала ближњег и, што је од свега горе, умрла је не покајавши се. Шта имате на то да кажете?" - Анђели одговорише: "Заиста нећемо поверовати ни вама ни вашем оцу, сатани, док не упитамо анђела-чувара ове душе." Кад га упиташе анђео-чувар рече: "Тачно, овај човек је много сагрешио; али чим се разболео, почео је да плаче и да исповеда грехе своје Богу. Да ли му је опроштено, то Бог зна. Његова је власт, слава Његовом праведном Суду". И тада анђели, презревши оптужбе духова, уђоше с душом на небеска врата. - Затим је блажени угледао другу душу коју су такође носили анђели. Зли духови истрчаше пред њих и завапише: "Што носите душу златољубиву, блудну, свадљиву и разбојничку без нашег знања?" Анђели одговорише: "Ми добро знамо да је она, иако је пала у све то, плакала, уздисала, исповедала се и давала милостињу, и зато јој је Бог опростио".

Зли дуси рекоше: "Ако је ова душа достојна милости Божије, онда узмите све грешнике на свету: ми овде немамо шта да радимо". - Анђели му одговорише: "Свим грешницима који исповедају са смирењем и сузама своје грехе биће опроштено по милости Божијој, а онима који умру не покајавши се Бог ће судити". Тако су постидевши духове прошли. Опет угледа Светац душу неког богољубивог човека, чистог, милостивог, испуњеног љубављу према свима, како се узноси на небо. Зли духови стајаше у даљини и шкргуташе зубима на ову душу; а анђели Божији јој излазише у сусрет на небеска врата и поздрављајући је говорише: "Слава Теби, Христе Боже, што је ниси предао у руке непријатеља и што си је избавио од ада!" - Блажени Нифонт је исто видео како зли духови вуку неку душу у пакао. То је била душа неког слуге кога је господар мучио глађу и тукао и који се, не могавши да истрпи муке, обесио, поучен од ђавола. Анђео-чувар је ишао у даљини и горко плакао, зли дуси су се радовали. - Опет је Светац угледао душу како је анђели носе кроз ваздух и како је зли дуси отимају од њих код четвртог митарства: ова душа је бачена у таму бездана. То је била душа човека огрезлог у блуду, враџбинама и разбојништву, који је на пречац умро не покајавши се.

Света Црква у својим песмама саопштава и подсећа своје стадо на учење о митарствима да би им у душе посејала душеспаситељски страх и припремила их за безбедан прелаз из привременог живота у живот вечни.

У "Молебном канону Господу Исусу Христу и Пресветој Богородици", који се пева при разлучењу душе од тела сваког православног човека, читамо следеће:

"Удостој ме, Богородице, да одлазећи са земље несметано прођем поред ваздушног владара, насилника и мучитеља, који стоји на страшним путевима и изненадно истражује сваку реч" (песма 4, тропар 4).

"Удостој ме света Богородице, да избегнем пукове бестелесних варвара, и ваздушне бездане прелетим, и на небеса узиђем" (песма8, тропар 2).

"Отерај далеко од мене светодршца-управитеља горких митарстава" (песма 8, тропар 3).

У "Келејном правилу", у молитвама после катизама, Црква даје следеће:

"Господе мој, Господе! Даруј ми сузе умилења да Те њима умолим да ме очистиш пре смрти од свих грехова; јер страшно и ужасно место морам проћи од тела се разлучивши, и мноштво мрачних и сурових демона ће ме срести" (по 4. катизми).

"Усаврши ме Својим савршенством и тако ме изведи из овог живота, да би, несметано прошавши начала и власти таме, Твојом благодаћу угледао и ја неприступне Твоје славе доброту неизрециву" (по 17. катизми).

У молитви која се говори пре кондака и икоса "Акатиста Богородици" чита се следеће:

"О, Мајко Цара небеса и земље! Измоли опроштење свих мојих сагрешења, подај ми живота исправљење и да на крају мирно прођем ваздушне непријатеље".

"Мртви тобом (Богомајко) оживљују. Јер си живот ипостасни родила: неми дотад постају благоглагољиви, кужни се очишћују, болести нестају, а ваздушних духова мноштва се побеђују" (4. тропар 8. песме).

У "Осмогласнику" се Богородици упућују следеће молитве:

"У час смрти моје, Дјево, из ђавољих руку ме отми, и од суда, распри и страшних мука и митарстава горких, кнеза љутог, и вечне осуде" (петак, глас 4, песма канона 8).

"Избави ме, Пречиста, у смртном часу од мучења ђавољих" (четвртак, глас 4, песма 6).

"У часу, Дјево, смрти моје од руке ђавоље и осуде, одговора и страшних мучења, митарстава горких и кнеза љутог, од огња вечног избави ме" (уторак, глас 4, песма 8).

"Владичице и Мајко Избавитеља, изађи преда ме у часу исхода мог када ме ваздушни духови буду мучили јер помишљу сагреших" (петак, глас 3, песма 6).

"Кад плотске везе душа моја буде раскидала, тада, Владичице, изађи преда ме и бестелесних непријатеља скупове разруши, и чељусти оних који хоће да ме прождеру уништи немилице, да би несметано прошао поред кнезова таме у ваздуху" (субота, глас 2, песма 9).

У "Молепствију за разлучење душе од тела када се човек дуго мучи" читамо:

"Ето све време мога живота прође као дим, и већ дођоше Анђели послани од Бога, немилостиво тражећи душу моју несрећну" (Требник).

"Ево дођоше многи зли дуси, држећи списак мојих грехова, и силно вичу тражећи дрско душу моју потиштену" (исто, песма 1, тропари 2 и 3).

"Смилујте се на мене, свесвети Анђели Бога Сведржитеља, и избавите од свих митарстава злих" (исто, песма 7, тропар 2).

У "Канону Анђелу-Чувару":

"Да покрије срам и стид срамна и смрадна и мрачна лица непријатељска кад се смирена душа моја од тела отрже" (Каноник, песма 6).

"Да угледам јадну душу моју како стоји с десне стране твоје, јер дух мој треба да се растане од мене, удостоји ме који те молим и горке непријатеље отерај" (исто, песма 9).

"Молим те, чувара мог, буди ми заштитник и ослонац необориви кад будем пролазио митарства љутог светодршца" (песма 9).

У другој молитви Светитељу Николају, Мирликијском Чудотворцу, чита се:

"На исходу душе моје помози ми, отпалом: умоли Господа, Творца свих ствари, да ме избави од ваздушних митарстава и вечних мука".

Молба за избављење од ваздушних митарстава се исто налази и у молитви преподобном Сергију Радоњешком и у молитвама другим Светитељима.

в) Основе за учење о митарствима у Светом Писму

"Непрекидна, стална употреба свуда у Цркви учења о митарствима, нарочито међу учитељима четвртог века, непорециво сведочи о томе да су га њима предали учитељи старијих векова и да се заснива на апостолском предању", да се оно, другим речима, заснива на Светом Писму и да се у потпуности слаже с њим.

Прво што смо рекли у вези са митарствима је да самртницима кад им се растаје душа од тела долазе анђели Божији и духови-мучитељи. И Сам Спаситељ у причи о богаташу и Лазару примећује: "А кад умрије сиромах, однесоше га анђели у наручје Авраамово" (Лк, 16,22).

А у причи о човеку који је имао добру летину и који је рачунао да ће поживети у изобиљу и весељу, Бог му каже: "Безумниче! ову ноћ узеће душу твоју од тебе" (Лк, 12,20), узеће, мучиће (према црквенословенском тексту), по свему судећи, зли духови.

Свети Јован Златоуст овако размишља: "Лазара су онда однели анђели. Док су, насупрот, душу оног (богаташа) узеле неке страшне силе које су, можда, и послане због тога, јер душа не одлази сама из овога живота, то и није могуће. Ако ми кад путујемо из града у град тражимо водиче, колико ће тек души бити потребна помоћ, јер је ишчупана из тела и треба да уђе у нов живот? Зато она, излазећи из тела, често се час пење, час спушта, и боји се, и дрхти. Јер свест о гресима нас увек мучи, а нарочито онда кад треба да будемо одведени на тамошње муке и Страшни суд".

Осим тога, Свето Писмо нас учи да су анђели уопште "службени духови који су послани на службу онима који ће наслиједити спасеније" (Јев, 1,14), да се они брину за нас у току целог нашег живота (Пс, 91,10,11), да су наши нераздвојни заштитници, водичи, нарочито анђео-чувар кога свако добија на крштењу (Мт, 18,10; Пс, 34,7). После свега овога је јасно да нас ови добри духови не остављају без помоћи и у тешком тренутку смрти, да не одбијају да прате нашу душу, да је воде и подржавају и у току страшног и потпуно непознатог јој прелаза из садашњег живота у вечни. С друге стране, Свето Писмо учи да су све радње злих духова усмерене на нашу пропаст (Еф, 6,12; 2 Тим, 2,26; 1 Сол, 3, 5), да наш противник ђаво, са својим клеветама "као лав ричући ходи и тражи кога да прождере" (1 Пет, 5, 8). Зар није за очекивати да он неће испустити погодан случај да, ако је могуће, погуби нашу душу у тренутку растанка с телом?

Друга ствар која се спомиње у учењу о митарствима је да душа човека на путу у вишњи свет кроз ваздушни простор стално среће пале духове. И реч Божија сведочи о томе да је ваздух напуњен "духовима пакости испод неба" (Еф, 6, 12) - напуњен, наравно, не телесно или материјално, већ духовно, да је њихов кнез - кнез "који влада у вјетру" (Ефес, 2, 2) и да душа људска, дакле, чим изађе из тела неизбежно ступа у њихову област.

Треће из учења о митарствима је то да митари-мучитељи заустављају душу на њеном путу ка небу, подсећају је на разне врсте њених грехова и својски се труде да је осуде, док добри анђели који прате душу у исто време подсећају је на њена добра дела и брину се да је оправдају. Такво делање духова злобе је врло природно: они не могу а да не знају и да се не сећају наших грехова, не могу а да не уложе сав труд у то да нас, у погодној прилици, осуде, јер су они, по учењу Светог Писма, стални наши кушачи и саучесници свих наших злодела (1 Сол, 3, 5; 1 Јн, 3, 8) и хоће само једно - да нас лише вечног спасења (Лк, 8,12; 1 Пет, 5, 8). Толико је и делање добрих анђела природно и благотворно за нас, јер они су наши наставници у сваком добру и руководиоци за вечно спасење (Јев, 1,14), ван сваке сумње знају наша добра дела, и из љубави своје не могу а да не утичу на наше оправдање.

И четврто и последње у учењу о митарствима је да Бог не спроводи Сам појединачни суд над душом људском по њеном разлучењу од тела, већ допушта духовима злобе, као каквом оруђу Свог страшног правосуђа, да је муче, и - заједно с овима - користи као оруђе Своје благости и добре анђеле. Ако и на скончању света, кад се јави у свој Својој слави да суди живима и мртвима, Господ неће Сам непосредно да извршава све што се тиче Суда, него "послаће анђеле своје и сабраће из царства његова све саблазни и који чине безакоње и бациће их у пећ огњену" (Мт, 13,41, 42; в. 24, 31), шта је чудно у томе ако ће и суд над појединцима да извршава не непосредно, већ уз помоћ духова који Му служе - наравно, присуствујући притом невидљиво и Сам као свеприсутан. Исто тако, ако знамо да Бог даје да пали духови, пре општег Суда када ће и они коначно да добију своју казну (Јуда, 6), раде против човека (Јов., 1, 12; 1 Пет 5, 9) и понекад их употребљава још на земљи као Своја оруђа праведног гнева против грешника, као "зле анђеле" (Пс, 78, 49; 2 Кор, 5, 5) - шта је чудно ако им Он даје да буду исто таква оруђа правде Његове и за време појединачног суда над људским душама, користећи притом као оруђе благости Своје и добре анђеле.

г) Две неопходне напомене o митарствима

1) Шта се збива с душом у првих четрдесет дана по њеном разлучењу од тела? Зашто се четрдесетог дана, а не одмах или непосредно после смрти решава судбина покојника (мада не дефинитивно и без могућности промене по благодати Божијој која се измољава вером и Црквом) на Христовом привременом суду до свеопштег васкрсења и Суда? Зар морално стање и врлине онога који је извршио подвиг живота не могу да се одреде без претходних испитивања, чак мучења?

Потпуно је јасно да су морално стање и врлине човека не само увек откривени за нашег Судију Господа, већ су и самој души човека одређени у самим њеним добродетељним расположењима и делима чим се појаве или изврше. Али ствар је у томе да се морално стање и врлине људског духа могу у потпуности открити сопственој свести и осећању (пре разоткривења карактера и поретка вечног живота после свеопштег васкрсења) никако друкчије до с извесном постепеношћу и по реду, при постепеном откривању његовој свести и осећањима унутрашњег реда и процеса образовања у њему извесних расположења и обављања извесних радњи. Тај морални ред и процес се заснива увек на слободној вољи или самоопредељењу човека, али не друкчије, него под утицајем живих духовних сила светлости и таме. Ово се сад извршава тајно. Али без одређеног разграничења онога што припада слободном самоопредељењу човека од онога што припада утицају на њега духовног света не може се потпуно објаснити и одредити човеку његово морално стање и врлине. И, ево, пред вама се открива дубоки смисао такозваних митарстава, или некаквих духовних кушања кроз која пролази душа у прво време по растанку од тела, - кушања, тј. утицаја на њу сила светлости и мрака. Наравно да је карактер тих мука сада потпуно неразјашњен за нас, јер одговара већ новом, нама још непознатом поретку загробног постојања, и зато га није могуће замислити друкчије него у складу са представночулним поретком овдашњег живота. Управо тако, а не друкчије, нам Црква, по сведочењу светих, и саопштава о тим митарствима... Кроз та митарства или кушања души постаје јасно њено морално стање и вредност: они се, заиста, и не могу друкчије да прикажу него једино у односу на земаљско поприште човека, у односу на светло назначење његово од Бога и у односу на пад његов у адски мрак. Зна се да моралне радње и покрети верника бивају овакви или онакви, добри или лоши, судећи по томе колико је он пажљив, будан или немаран према свом дугу на свом земаљском попришту, према сећању на оно што га чека у рају или паклу. Све ово, са постепеношћу својственом духовном животу, и треба да се открије са свом снагом свести душе кад се испитује њено морално стање и вредност, док јој суд Христов (појединачни), са отвореном, јасном самој души правдом, не одреди судбину до коначног, одлучујућег Суда. Постепен поредак свег овог, несумњиво, у складу са самом суштином и основама нашег спасења, се у потпуности слаже с поретком Христових стања од његове смрти до Вазнесења које је потврдило и овенчало све Његово дело, до престола Бога, јер се и сам поредак тих Христових стања, осим што је заснован у Божијим мислима и плановима, слагао, без сваке сумње, са пријемчивошћу људске Му природе нама сродне.

2) Треба рећи и то да као што су, уопште, приликом приказивања предмета из духовног света за нас који смо обучени у тело, неизбежне црте мање-више чулне, човеколике, тако су оне присутне и у учењу о митарствима. Зато треба добро запамтити поуку коју је преподобни Макарије Александријски добио од анђела када је започињао разговор о митарствима: "Земаљске ствари овде узимај као да су најслабији приказ небеских". Митарства треба замишљати не у грубом и чулном смислу, већ, колико год је то нама могуће, у духовном смислу, и не треба се везивати за детаље који су код разних писаца и у разним причама саме Цркве различити, док је основна мисао о митарствима јединствена (упор, нпр, подробан приказ митарстава код светог Кирила Александријског и у житију преподобног Василија Новог).

Извор: ГОСПОД НИЈЕ СТВОРИО СМРТ - Има ли живота после смрти, стр. 141-153 Библиотека: ОБРАЗ СВЕТАЧКИ,  2009, Београд.

http://www.srpske-pravoslavne-ikone.com/