header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow ИНТЕРВЈУ arrow Интервју (6.) – Владимир Умељић
Интервју (6.) – Владимир Умељић Штампај Е-пошта
субота, 30 март 2013

 Замолили смо Владимира Умељића, угледног мислиоца из српске дијаспоре, да нам одговори на неколико актуелних питања. Он се љубазно одазвао, на чему му ми срдачно захваљујемо.

+++

        Уважени господине Умељићу, Ви сте човек који се већ деценијама бави питањем геноцида над Србима у 20. веку. Ваше истраживање је мултидисциплинарно, и у њега нисте кренули без философски осмишљеног приступа. Назвали сте га дефиниционизмом, тврдећи да је дефиниција једне појаве кључна за њено разумевање. По узору на реч "холокауст", која је, по Вама, била кључна за разумевање страдања Јевреја у Другом светском рату, смислили сте реч СРБОЦИД. Можете ли нам рећи нешто о томе

Тврдња из Вашег питања, да је „дефиниција једне појаве кључна за њено разумевање“ је, плашим се, овде исувише редукционистички формулисана, поједностављена и недоречена, и стога помало проблематична, те зато захтева нешто шире појашњење.

Молим за разумевање и покушаћу да се изразим што једноставније.

После промене језичке парадигме у 20. веку, језичка философија је препознала основни недостатак Платонове класичне језичке парадигме, која је језик сматрала само пасивним инструментом комуникације и споразумевања а тиме поред осталог омогућила и релативистима (софисти, реторичари, итд.) да развију своју – духовно суицидалну – вербалну акробатику, која неминовно води порицању апсолутне, од човека независне истине.

Нова језичка парадигма, напротив, постулира да нисмо (искључиво) ми ти, који разлажу и образлажу језик (а путем језика), већ да језик у најмању руку у истој мери разлаже и образлаже нас (кроз наше интерпретације а исто тако путем језика, јер другог пута нема).

То, промена језичке парадигме, је основа моје мултидисциплинарне, али несумњиво језичко-философски утемељене Теорије дефиниционизма.

Студија, којом је 2010 представљена ова теорија, ставља је на пробу у три научне области: општа историја (на примеру Ватикана), изучавање феномена геноцида (на примеру сва три велика геноцида у европском 20. веку, наиме над Јеврејима, Србима и Ромима) и савремена историја (на примеру грађанских ратова у бившој Југославији на крају 20. века).

Предмет истраживања је био, како и колико узурпација власти над дефиницијама и следствено креирање једне виртуелне стварности путем психагогије („вођење душа“, једна метода античких реторичара) од стране политичких ауторитета актуелно и последично мења стварност у њиховом властодржачком и агресивно-експанзионистичком смислу:

На пр. у континуитету најстарији политички властодршци у историји, „непогрешиве папе“ и уз то њихов фалсификат миленијума, тзв. Константинова даровница, на основу које је Ватикан више од хиљаду година захтевао владавину над светом; својевремено малтене свемоћни геноцидни злочинац Адолф Хитлер и Јевреји, Срби, Роми као „нижа бића“, „ропска раса“, „мање вредан живот“; НАТО-гласноговорници и „српски искључиви кривци, јер спољни агресори, етнички чистачи, масовни силоватељи, геноцидне убице“ тј. закључно само „колатерална штета једне хуманитарне НАТО-интервенције“.

То значи да дефиниција једне појаве јесте додуше кључна за њено разумевање, али само уколико та појава није претходно од стране неких релативиста, неких ауторитативних узурпатора „власти над дефиницијама“ софистичко-реторички, у смислу својих сингуларних интереса већ била редефинисана.

Истовремено, после оволико хиљада година духовног развоја човечанства тешко да се могу наћи појмови, чије се именовање темељи на пра-етимологији језичких појмова, када је (по Сократу) „бело“ значило само бело а „црно“ само црно, значи – када је, како сте рекли, „дефиниција једне појаве (била) кључна за њено разумевање“.  

Тренутно важеће дефиниције нису дакле више примарно и sui generis кључне за разумевање појава, на које се односе.

То значи, свака понуђена дефиниција се мора темељно анализирати, да ли она одговара истини (стварности) или је пак само последица нечије политички и властољубиво узурпиране „власти над дефиницијама“.

Сходно томе, појам „Србоцид“, који сам  као примерени terminus technicus смислио и једним огледом (“Ethik und Definitionsmacht”, “Kultursoziologie 2006/I.”, Leipzig, 2006) 2006 увео у научно истраживање феномена геноцида, не доприноси разумевању, већ служи само брзом идентификовању геноцида хрватске државе над Србима 1941-1945 а следећи позитивном примеру увођења назива Шоа или Холокауст за онај страшни злочин над Јеврејима.

Еврoпа није била србоцидна само у Другом светском рату. Ми смо страшне покољe doживели и у периоду 1914-1918. Шта је, по Вама, узрок тога?

То није била Европа, која је делала србоцидно, то је све време био и остао онај окцидентални део Европе, који припада истој, заједничкој културолошкој традицији а коју је више од 1 500 година есенцијално детерминисао Ватикан.

„Drang nach Osten“, увек нови покушаји пост-античког Запада да силом покори Исток, почели су да клијају и да се развијају од оног дана, када је Ватикан 1054. испровоцирао Велику шизму и формално отпао од изворног православљења Творца, и тиме поништио своју припадност хришћанству.

Кажем „и формално“, јер читава па и претходна историја ставља хришћански карактер римског епископата под разложну сумњу. Само један пример: Већ у 4. веку изјављује један од највећих догматичара,  бискуп и потом светац римокатоличке цркве Августин:

„Ја не бих веровао ни у једну реч Светог Писма, да ме ауторитет рикокатоличке цркве не наводи на то.“

Какво је то дакле хришћанство, када се папина („непогрешива“) реч ставља изнад Божије речи?! Какав је то светац? Може ли он уопште да буде хришћански или пак само „папински“ светац? Јер његова вера је била резервисана за римског бискупа а не за (њему „потчињеног“) Небеског Творца.

То је ето један класични пример релативистичког узурпирања власти над дефиницијама и интересно спроведеног виртуализовања стварности – апсолутна и безусловна Божија реч важи само ако је „непогрешиви“ римски папа претходно потврди (?!)

Као што је већ наиме било напоменуто, релативисти су већ дуго пре пре доласка Човекобога и Спасиоца Христоса, још у време хеленистичке философије утемељили и развили основну асебијску поставку порицања апсолутне истине а тиме и Небеског Сведржаоца.

Јер реч „Бог“ је само наша недостатна вербална аналогија за Неизговорљиво а Свеприсутно, значи – и за Њега, као апсолутну истину, која не подлеже нашој моћи и способности, тежњи и навици интерпретације.

Али то очигледно не важи и за католичку цркву.

Међутим – „Drang nach Osten“... Само неколико примера:

Сетимо се 4. крсташког похода 1204., када је разорен и опљачкан величанствени Цариград, „Други Рим“, један ударац, од кога се Византија никад више није опоравила. Сетимо се и да је Велики кнез Александар Јарославич Невски из кијевске династије Рурика два пута морао да одбија масивне нападе западњачких витезова.

Једном је потукао Швеђане на реци Неви код Петрограда 1240. а потом и католичке крсташе „Немачког ордена“, као и њихове помоћне данске и естонске трупе на залеђеном језеру Пејпус исте године.

Потом је своју срећу покушао Наполеон Бонапарте, па немачки цареви, аустријски каплар Адолф Хитлер а данас је време НАТО-експанзије ка истоку. Срби при томе не само да „станују на путу, који води ка нафти“, како је певао велики немачки песник Бертолт Брехт („Извештај Срба“, 1941.), већ и на путу који води ка православном „Трећем Риму“.

Српско станиште је дијахроно искушеничког карактера, оно се налази на ветрометној раскрсници светова, јер нам је ето запало да будемо најзападнији европски народ изворног, источног хришћанства. Само преко уништених или поништених (= покатоличених) Срба, наиме, води ватикански пут ка истоку, ка Русији.

Стога нам се увек дешавало и дешава нам се, то што се дешава, и то кад год су се профани интереси моћних световних сила са Запада у одређеном тренутку поклапали са прозелитским експанзионизмом Ватикана.

Навешћу још само једну несумњиву и лако проверљиву историјску чињеницу, коју сам понудио на дискусију и у књизи „Теорија дефиниционизма“ а на коју иначе до сада нигде у одговарајућој литератури нисам наишао, коју нико други до данас није тематизовао:  

Сви починитељи великих геноцида (над Јеврејима, Србима и Ромима) у европском 20. веку примарно припадају културолошкој традицији Западне и Средње Европе, коју је више од 1 500 година есенцијално стварао и градио Ватикан.

Ниједан од народа-жртава великих геноцида у европском 20 веку (Јевреји, Срби и Роми) не припада примарно културолошкој традицији Западне и Средње Европе, коју је више од 1 500 година есенцијално стварао и градио Ватикан.

Коментар је заправо непотребан, осим ако не скренемо у област бајки и басни, и почнемо да се бавимо „само чудним случајностима“... и да тиме и сами покушамо да редефинишемо и виртуализујемо стварност...

Верски аспект у страдању Срба не сме се и не може занемарити. Колико смо као народ свесни тога? Да ли је врх наше СПЦ довољно свестан тога, поготово данас?

Народ је утолико свестан тога (и било чега другог), уколико је његова црквена, интелектулна и политичка елита свесна тога, уколико су ове социјалне групације спремне да се суоче са стварношћу и да своја сазнања поделе са својим народом, да преузму одговорност.

А у том погледу, плашим се, никада лошије нисмо стајали.

Што се званичног врха наше СПЦ тиче, не видим нажалост тренутно никога, ко би био спреман да за своју веру, за правду и истину пре оде у концентрациони логор Дахау, него да повије врат пред безнадежно снажним светским зломоћницима, као што је то својевремено изабрао неумрли Свети Николај Жички.

Да ли је потребно нешто више рећи о томе? Да? Да!

За понеке данашње и тако „прагматичне“ српске архијереје се са дубоком тугом питам, како ће изаћи пред Светог Саву и Светог Јустина Ћелијског, како ће једног неумитног дана положити рачун Васкрслом Богомладенцу и Оцу васцелог човечанства?

Зар мислите да би на пр. бестидно отимање наше Свете земље Косова и Метохије ишло овако лако, овако понижавајуће лагодно, да није било оног срамотног и за све Србе понижавајућег прогона Преосвећеног Владике Рашко-призренског и косовско-метохијског, Господина Артемија, са његовог светосавског пута у српском Јерусалиму?

Оштро сте реаговали на покушај ревизије броја жртава усташког геноцида над Србима у НДХ, поготово после доктората извесног Корба, који је број страдалих Срба вишеструко умањио, настојећи да минимизира улогу римокатоличког клера у свему. Откуд одједном Корб и овакав ревизионизам?

Тај ревизионизам се није појавио овим „научним“ делом, то је само „академско-универзитетски“ део непрестајуће кампање дехуманизације и сатанизације Срба у Немачкој, која је по мени почела најкасније у августу 1991., када је један хрватски римокатолички свештеник, Јосип Дубовечак из Вараждина, добио (и искористио) прилику да у једном немачком листу обзнани основну, готово парадигматичну одредницу започете кампање, овог систематски иницираног и синхронизованог политичког пројекта:

“У Србима се крије нешто сатанско, нешто генетски покварено.” [Main Echo, (Aschaffenburg) 31. август 1991].

После тога је у односу на Србе у Немачкој све постало могуће.

Научно-историјски гледано, Корб бира једностран, селективни приступ овој проблематици и већ на почетку своје „научне“ студије драстично редукује тј. искључује енормни део примарних историјских извора и научне литературе.

Томе припадају сви српски извори, закључно са сведочанствима преживелих српских жртава, с образложењем да су иста или „српско-националистичка“ или „српско-комунистичка“, све изворе сведока-очевидаца из редова тадашњих окупатора – немачких нациста и италијанских фашиста – с образложењем, да су исти „српско-националистички“ или „српско-комунистички“ манипулисани, као и све примарне историјске изворе и научну литературу, који сведоче о улози хрватског католичког клира и Ватикана, јер су „антиклерикални“.

Језичко-филозофски, Корбов доказни поступак недвосмислено припада принципу „узурпација власти над дефиницијама и психагогија“, који теорија дефиниционизма препознаје као покушај интересног редефинисања, виртуализовања стварности и психагошког етаблирања те нове „стварне стварности“ у свести циљне групе путем њене интернализације.

Корбов рад је тиме пре релативистички језичко-филозофски трактат у научно-историјским хаљинама, него научна историјска студија.

Политиколошки се може констатовати, да је и његовим неспорним трудом промена парадигме у немачким друштвеним и хуманистичким наукама достигла нови квалитет, сасвим други ниво самовољне и виртуелне рефлексије стварности.

Те науке наиме убрзано добијају заједнички и доминантни идеолошко-политички предзнак.

То значи, његова студија је научно-историјски гледано безвредна, једна врста (сјајно, врло умешно формулисаног) политикантског памфлета, али – ко је у овом случају узурпирао власт над дефиницијама и прогласио његов рад вредним највише оцене, ко управо виртуализује стварност и потискује Србоцид у хрватској држави 1941-1945 све даље и даље у област Historia abscondita, у потиснуту, занемарену, заборављену историју?

Јер како би заправо они „генетски покварени, сатански, крволочни, бескрупулозни, нељудски, зверски, дегенерисани Срби, та копилад, једна раса парија и труле јабуке у европском бурету, животиње, које су увреда за човечанство и које треба побити као дивље псе“ (ово су све оригинални, буквални цитати из западних медија у време грађанских ратова у бившој Југославији!), како би дакле ти „српски геноцидни злочинци из Сребренице“ уопште могли тј. смели да су били жртве једног од великих геноцида у европском 20. веку?

Тја,  на западу ништа ново...

У својим огледима, настојали сте да истакнете улогу Светог Саве у формирању нашег идентитета. Да ли је она и данас пресудна?

Било би наравно погрешно и грешно одрећи једном Руђеру Бошковићу, од оца Србина и мајке Италијанке, његову идентитетску укорењеност у српству, јер се ето приклонио католичанству или пак (било којим другим људима, чак и) великанима, као Меши Селимовићу или Емиру Кустурици, јер су њихови преци једном давно прешли у ислам.

Без обзира на то, светосавски темељ српског идентитета је од виталног значаја за наше постојање и опстајање. Јер то је недељиво и примарно добро сваког припадника нашег народа, па и оних, чији су преци из разноразних разлога напустили заједнички пут.

Нарочито данас је свако, ко не жели да буде трансформисан у нечијег безличног поданика и аморфног конзумента, обесправљеног работника и евентуалну „топовску храну“ светских моћника, позван и обавезан да живи свој национални, верски и културолошки идентитет.

Отвореност за (позитивно) ново, наиме, не значи одрицање од искуствено позитивног старог.

А Свети Сава је најбоље, најпозитивније, што је уопште могло да нам се догоди, што се уопште може десити било ком народу.

Разговор водио:

Владимир Димитријевић

 

КРАТКИ БИОГРАФСКИ ПОДАЦИ

Рођен 1951. у Београду, студије стоматологије у Београду. Пре тридесет година одлазак у Немачку, студије теологије и историје у Франкфурту на Мајни. Од самог почетка најновије српске несреће, која је почела у последњој деценији 20. века, активни учесник свих напора патриотске дијаспоре да се ван Југославије одбрани тј. опере српско име.

Члан 1990. год. основаног Информативног одбора тадашњег Савеза српских удружења Немачке, члан Савета утемељивача и дугогодишњи потпредседник Светског Сабора Срба (Хајделберг), члан Фонда истине о Србима (Београд), управник Српског културног и документационог центра за Немачку (Ашафенбург).

Мој фотоалбум садржи и моје фотографије за време разговора са Фелипе Гонзалесом, Хавијером Соланом, Клаусом Кинкелом (тада министар иностраних послова Немачке), Романом Херцогом (тада председник СР Немачке).

Преосвећени Владика Рашко-призренски и косовско-метохијски, Господин Артемије ми је сведок, да нам је после мог предлога о одржавању једне "Интернационалне конференције о правима Шиптара у Србији и Срба у Хрватској" (Интернатионал Бертелсманн Форум, Сцхлоß Беллевуе, Берлин, 03.-04. Јули 1998.), у предвечерје НАТО-напада на остатак српских земаља, Хенри Кисинџер пришао и честитао на "једином разумном и правом предлогу за решавање кључног питања на Балкану".

Моју петицију против "Балканске верзије 'Лажи о Аушвицу" (Туђманово негирање усташког геноцида над Србима, Јеврејима, Синти и Ромима) 1992. године је потписало преко 1 500 немачких интелектуалаца, међу њима и више чланова немачког парламента, Бундестага.

Моја студија о усташком геноциду (настала као докторска дисертација на Гоетхе Университäт-у, Франкфурт на Мајни, је објављена 1994. године на немачком језику и цитира се у међувремену у више немачких научних публикација и расправа о феномену геноцида. Књига стоји на располагању у универзитетским библиотекама широм света (поред осталог, Кингсбороу Колеџ Универзитета у Њујорку, Нагоја Универзитет у Осаки, Јад Вашем у Јерусалиму, Холокауст центар у Вашингтону, итд.)

Спречавање финалне одбране овог докторског рада од стране Катедре за католичку теологију на Гоетхе Университäт-у, Франкфурт на Мајни, је својевремено изазвало један академски скандал у Немачкој, који је навео академика проф. др Милорада Екмечића да напише: "Ова књига је истовремено и једна врста протеста против околности саучествовања немачке историјске науке са дневном политиком своје владе у разарању југословенске државе 1992..." (рецензија објављена у проширеној и допуњеној српској верзији ове књге, под називом "Срби и геноцидни 20. век", Београд, 2005.).

Група немачких хабилитираних научника је 2006. покренула иницијативу јавне осуде овог поступка од стране Гоетхе Университäт, Франкфурт на Мајни, и исправљања еклатантне неправде учињене овом делу и самом аутору.

На Савиндан 2005. изашла је из штампе моја студија у два тома "Срби и геноцидни 20. век" на српском језику, која се бави српском судбином на ветрометини освајачких путева Аустроугарске, (царске, Хитлерове и данашње) Немачке и Ватикана, Бугара и Арбанаса, Хрвата и Италијана, ислама и НАТО-а.

Моје знање енглеског није тако усавршено као знање немачког језика (на коме сам објавио више прилога из области  историје и политологије, истраживања геноцида и социјалне психологије, богословља и опште књижевности као и из области философије језика ),[i] али је било на пр. довољно да наступим као референт већ на "The First International Conference about KZ Jasenovac" (University of New York, October 1997) са темом "KZ Jasenovac - The Balkans version of the 'Auschwitz-Lüge". Поред тога сам објављивао прилоге и литерарне рецензије, поред осталог, и у Књижевним новинама, органу Удружења књижевника Србије, чији сам члан по позиву.

Мој научни есеј на немачком језику "Ethik und Definitionsmacht" ("Етика и власт над дефиницијама"), која мултидисциплинарно – средствима и методологијама језичке философије, историје, социјалне психологије, политологије, теологије – а на примеру општег феномена геноцида истражује укорењеност свих партикуларних духовних наука у философији језика, од Платонове класичне језичке парадигме па до нашег времена, је изашла 2006. у немачком научном часопису "Kultursoziologie 2000/I.".

Резултат даљег истраживања у тој области је научна студија „Теорија дефиниционизма и феномен геноцида. Етика и власт над дефиницијама“ (око 430 стр., српски и енглески, на примеру геноцида над Јеврејима, Србима и Ромима, а тежиште је Србоцид 1941-1945. у “НДХ”), у којој, значи, на примеру свих великих геноцида у европском 20. веку покушавам да допринесем расветљавању овог стравичног феномена.

Студија је објављена у Београду 2010. године.

Највећи светски корифеј језичке философије Ноам Чомски је прокоментарисао ову нову социјалну теорију, да он сам “… никада није дошао на тако занимљиве идеје…” и да ће покушати – упркос поодмаклом животном добу и не баш добром здрављу – да “нађе времена и да ради на тај начин…” („Interesting ideas. I’ve never thought about them. Will try to do so…“).

Проф.др Јелена Гускова, директор Центра за новију балканску историју Руске академије наука је оценила оригиналност и вредност ове теорије следећим речима:

“Пажљиво сам прочитала Васу студију и могу да казем да је она врло важан допринос науци -- теорији (филозофија) и пракси (историја) феномена геноцида, што до сада нико јос није радио.

Највиши представник Руске православне цркве у Немачкој, Господин Марко, Архиепископ берлински и немачки, ми је пак написао: „Имао сам могућност да прочитам Вашу књигу. Ово је заиста једно важно и драгоцено истраживање… Дозвољавате ли да објавимо неке изводе у нашем епархијском гласнику „Вјесник“?“

The International Slavonic Academy of Science, Education, Art and Culture – Branch of Great Britain and Ireland се о овом делу изразила на следећи начин: „It is an excellent, fundamental and original study.“

Студија о Теорији дефиниционизма је од стране две невладине организације из области културе (из Београда и Лондона) била номинована за “Алтернативну Нобелову награду” 2011. Шведска фондација “Right Livelihood Award” је номинацију, после упознавања са садржајем књиге, прихватила и аутора уврстила у званичне кандидате.

Послао сам 1995. год. Хашком трибуналу иницијалну оптужницу против Алије Изетбеговића поводом двоструког масакра цивила на Маркалама, на шта ми је тадашњи тужилац Ричард Голдстон писмено потврдио, да је пријава прослеђена "стручњацима, који се баве том врстом ратних злочина". Следило је формирање "Српско-немачког комитета за одбрану достојанства међународног права" (чији сам ја исто тако члан) и слање кривичне пријаве на преко осам стотина страница, која је остала у архиву Хага као својеврсни докуменат времена у коме живимо.

Само за време НАТО-агресије на нашу земљу наступио сам двадесет и три пута на радију, у писаним медијима и, пре свега, на телевизији Немачке, Швајцарске и Белгије аргументативно бранећи српски национални интерес. Учествовао сам у многим значајним манифестацијама у организацији Круне, Цркве, Светског Сабора Срба, Serbian Unity Congress-a (Pariz, Brisel, Berlin, Himelstir, Sent Andreja, Čikago, itd.) а број учешћа у српским демонстрацијама у Немачкој нисам никада стигао да избројим.

Од 1992. па до 2000.године – када ми је у Немачкој изречена фактична забрана бављења својим позивом и када сам остао без икаквих примања - издржавао сам (преко СПЦ) шесторо ратних сирочића из Републике Српске Крајине и Републике Српске, и годинама сам финансијски помагао напоре проф. др. Војина Дабића и проф. др. Зорана Станковића на утврђивању истине о страдању Срба у бившим југословенским републикама.

У мојој архиви су бројне захвалнице поводом опште хуманитарне помоћи, а на зидовима мог бироа, поред Албанске споменице и Обилићевих медаља мог деде, потпуковника Српске и Југословенске краљевске војске, су и писмени изрази захвалности Српских Царских Лаври Хиландара (Епитроп, отац Митрофан) и Студенице (Игуман, Архимандрит Јулијан) за указану помоћ.

По благослову Српске православне цркве ја иконопишем и од 2005. сам имао четири самосталне изложбе икона и слика (Фондација „Вук Караџић“, Београд, Ратхаус Шарлотенбург, Берлин, Месе у Вуперталу, Манастир Пресвете Богородице, Химелстир).

Бог ми је указао милост и моја дивна супруга, Немица (дипломирани социолог, етнолог и стручњак за компјутерски мултимедиа wеб десигн), је прешла у православну веру, тако да нас је Преосвећени Владика Артемије 2007. године увео у Свету тајну брака. Она и моје троје деце из првог брака (Јелена, Ђорђе и Стефан) су ми највећа радост и подршка у животу.

др Владимир Умељић

____________

- Vergleich zwischen Katholizismus und Kommunismus - ein Plädoyer für Demokratie  (Упоредни приказ католичанства и комунизма – један пледоаје за демократију). R.G. Fischer Verlag, Frankfurt a.M., 1988

- Die Besatzungszeit und das Genozid in Jugoslawien 1941-1945 (Време окупације и геноцид у Југославији 1941.-1945.). Грапхицс Хигх Публисхинг. Лос Ангелес 1994

- Die letzte Hochzeit (Последња свадба), Aschaffenburg, 1995

- Тишина Јасеновца. Један одговор Славенки Дракулић, Lettre International, Paris, 1997

- KZ Jasenovac - die Balkanversion der "Auschwitzlüge. (Koncentracioni logor Jasenovac i balkanska verzija "Laži o Aušvicu")  The First International Conference about KZ Jasenovac, University of New York, 1997

- Tango mortale, Euro Epistel, Aschaffenburg, 1998

- Kritik der unreinen Vernunft (Kritika nečistog uma), Das Bonner Uni-Magazin "Akut", Nr. 282 (Teilveröffentlichung), Bonn, 1998

- Besprechung der deutschen Vorlage zu einer ‚Weltmacht im Wartestand‘ (Критика немачког стратешког концепта "Светска сила у стартној позицији"). International Bertelsmann Forum, Berlin, 03.-04. Juli 1998

- Die Rolle der Medien beim Genozid. Am Beispiel des Balkankrieges 1991-1995 Die Gegenwart: Der reale Tatbestand des (virtuellen?) Genozids im Balkankrieg 1991-1995. Die Zukunft: Der Genozid als Medienware  und die Inflationierung von Begriffen als wirksamste Entwertung humanistischer Werte. (Uloga medija u genocidu. Na primeru balkanskih ratova 1991.-1995.) WKS-Informationshefte, Heidelberg, September 1998

- Historical Mortgage as a causal factor of the conflict in former Yugoslavia: The never mastered past and the Balkan version of “Auschwitz-lie”. Рецензија у књизи: Исповест јасеновачког мученика (The story of a Jasenovac Martyr), Београд, 1999

- Kosovo-Krieg: Argumente statt Propaganda - was ist der Kern des Problems? (Kosovski rat: Argumenti umesto propagande – šta je suština problema?") Veranstaltung: Krieg gegen Serbien ist das Ziel, alles andere nur Vorwand (Informationsdienst für kritische Medienpraxis e.v., Haus der Demokratie, Berlin), Berlin, Mai - Juni 1999

- Christentum und Islam im Kontext einer globalisierten Welt (Хришћанство и ислам у контексту једног глобализованог света), Evangelische Akademie Bad Boll, Tagung "Orthodoxie verstehen II", Bad Boll, 29.-31. Mai 2000

- Српска православна црква на ветрометини историје и политике – ношење крста, Evangelische Akademie Bad Böll, 2000 (српски и немачки језик)

- Europa und Balkan - wer ist wessen Wahn? (Европа и Балкан – шта је заправо чија манија?), Euro Epistel, Aschaffenburg, 2000

 - Земљаци, Евро, Београд, 2002

- Die ostchristliche Mystik und Theologie (Источно-хришћанска мистика и теологија – на примеру Светог Саве од Србије), Der Christliche Osten LVIII/2003/2, Würzburg, 2003

- Срби и геноцидни 20. век (Serben und das genozidale 20. Jahrhundert), Magna Plus Verlag, Belgrad, 2004

- Свети Сава – пут од племена до нације, Зборник "Свети кнез Лазар", Призрен-Грачаница, 2005 (Hl. Sava – der Weg vom Stamm zur Nation, Essay in: Sammelband "Hl. Fürst Lazar", Prizren-Gracanica, 2005)

- У Хрвата ништа ново – Стипе Месић и апологетика усташтва, Gambit, Jagodina, 2007

-  Ethik und Definitionsmacht (Есеј "Етика и власт над дефиницијама"), Essay in: Kultursoziologie 2006/I., Leipzig, 2006

-   Танго мортале – Балканска верзија лажи о Аушвицу, 4. Међународна конференција о Јасеновцу, Бањалука, мај 2007

-   Die aktuelle Situation in Kosovo und Metohija und in Zentralserbien, Filoxenia, München, Juni 2008

-  Чему још једна књига о Јасеновцу? Рецензија у: Србољуб Живановић, Јасеновац, Београд/Лондон, 2008

-  Serbozid im „Unabhängigen Staat Kroatien“ 1941-1945. Recenzija u: Djuro Zatezalo, „… Denn sie wussten, was sie taten“. Augenzeugenberichte über den Serbozid in „Unabhängiger Staat Kroatien“ 1941-1945, Sammlung und Herausgabe: Djuro Zatezalo, wissenschaftliche Betreung Vladimir Umeljic. (Немачко издање књиге Дјура Затезала „Радио сам свој сељачки ковачки посао. Свједочанства геноцида“, Загреб, 2005. Немачко издање у припреми за штампу, 2011.).

- Теорија дефиниционизма и феномен геноцида. Етика и власт над дефиницијама, Магна Плус, Београд и Фонд истине, Београд, 2010.

- Примена Теорије дефиниционизма на националну културу у односу на феномен геноцида (пример: „НДХ“ и Србоцид 1941-1945.), сајт Видовдан.орг, Београд, 2010.

- Примена Теорије дефиниционизма на пост-геноцидно време (импликације послератног – ватиканског и хрватског - става према великим европским геноцидима у 20. веку), сајт „Фонд Слободан Јовановић“, Београд, 2010.

- Примена Теорије дефиниционизма на наше време (на примеру грађанских ратова на тлу бивше Југославије у последњој деценији 20. века), сајт „Фонд Слободан Јовановић“, Београд, 2010.

- Теорија дефиниционизма и сатанизација Срба од краја 20. века, сајт „Удружење Јадовно“, Бања Лука, 2010.

- Тетралогос Сорабије (Четворокњижје: 1. Венци 2. Арчибалдов свет 3. Танго мортале 4. Западисток), Metaphysica, Beograd, 2010.

- О феномену Србоцида, НТВ, Бања Лука, 20. мај 2011.

- ОПШТА КУЛТУРОЛОШКА ТРАДИЦИЈА И ЛОКАЛНИ ФАКТОРИ ФОРМИРАЊА НАЦИОНАЛНОГ ИДЕНТИТЕТА (На примеру хрватског односа према Србоциду 1941-1945. у „НДХ“), Независни унивезитет Бања Лука, 23.мај 2011.

- У ЕУ само са националним идентитетом, ФОКУС, Бања Лука, 24. мај 2011.

- АКТИВНОСТ И ПАСИВНОСТ ВАТИКАНА И АЛОЈЗИЈА СТЕПИНЦА У ВРЕМЕ ГЕНОЦИДА НАД СРБИМА У ХРВАТСКОЈ ДРЖАВИ 1941-1945. (СРБОЦИД) У СВЕТЛОСТИ ТЕОРИЈЕ ДЕФИНИЦИОНИЗМА, В. Међународна конференција о Јасеновцу, Бањалука, 24. мај 2011.

- СОЦИЈАЛНО-ПСИХОЛОШКИ АСПЕКТИ ФЕНОМЕНА ГЕНОЦИДА У СВЕТЛУ ТЕОРИЈЕ ДЕФИНИЦИОНИЗМА, 1. Међународна конференција о Јадовну, Бања Лука, 25. јуни 2011.

-  ПРАВО И ЕТИКА (Жене и Јевреји у ватиканском систему правних и етичких вредности кроз историју, у светлости Теорије дефиниционизма). Међународни научни скуп поводом 65 година Правног факултета, Универзитет на Палама, октобар 2011.

-  Шта је заправо заоставштина и аманет хуманисте и визионара Арчибалда Рајса Србима, Европи, свету? Сајт видовдан.орг, 27.01.2012.

- Сви греси Паула Мојзеса – да ли су Срби (Грци, Бугари) били први геноцидни злочинци европског 20. века? Сајт „Видовдан.орг“, 10.02.2012.

- Quo vadis, Serbia? Економски и социјални идеологизми америчке компоненте НАТО-империје. Сајт „Удружење Јадовно“, 09.03.2012.

- Милорад Додик и Адолф Хитлер? Актуелни запис из сарајевског дневника интелектуалног и политичког, историјског и моралног банкрота. Сајт „Удружење Јадовно“, 29.04.2012.

- Српско питање на почетку 21. века. Сајт „Видовдан“, 26.05.2012

 - Хришћански прагматизам у светлу Теорије дефиниционизма. Сајт „Двери српске“, 29.10.2012

- ГРЕШНИ „РАЗУМ“ ХРВАТСКИХ ВОДЕЋИХ ЕЛИТА У ОДНОСУ НА СРБОЦИД ХРВАТСКЕ ДРЖАВЕ 1941-1945. („Теорија дефиниционизма“ и социолошки фактори генезе националне културе), „Политеиа“, Научни часопис Факултета политичких наука, Универзитет Бања Лука, јануар 2013.

- Промена парадигме у немачкој историјској нацији: У хрватској држави 1941-45. није извршен геноцид над Србима? Зборник Матице српске за друштвене науке 4/2012, стр. 523-550, Нови Сад, фебруар 2013

- У загрљаје великих сила улазити трезвено, ЕКСТРА-МАГАЗИН, Бања Лука, 25.02.2013.

- Немачка ревизија српске историје, Геополитика, Београд, 01.03.2013.


Последњи пут ажурирано ( недеља, 31 март 2013 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 37 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
+ + +

Молимо наше цењене посетиоце да се помоле Богу за здравље и спасење душе раба Божијег Александра.

Уредништво

+ + +
„Ако кажете да не постоји завера, онда постоје само две могућности: или сте незналица, или сте део завере.“

Уредништво „Борбе за веру“


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.