"Божански закони се мењају.

Много тога је Господ променио у односу на Стари Завет.

И морал се мења.

Слушаћете наше теологе који кажу да је хомосексуализам грех,

док је брак нешто природно.

 Боже мој, па и ово је природно, није то пало с неба!"

 

епископ браничевски Игњатије

 

„Не будите каo коњ и мула, који немају памети. Уздом и жвалама зауздаћеш вилице њихове, оних који се не приближују теби.” (Пс. 31, 9).

„Без будалах тупога погледа, /би л' умови могли блистат св'јетли?/ Свемогућство светом тајном шапти/ само души пламена поете.” (Владика Раде)

Ипак, православни  хришћани  који  се  напајају из  светачких извора не следују измишљеним  бајкама, већ  обраћају пажњу на оно  што  у  посланицама  објавише  свети  и  славни апостоли:

„Јер  вам  не објависмо  силу  и  долазак  Господа  нашег  Исуса Христа  сљедујући  измишљеним  бајкама, него  смо  сами били  очевидци величанства  његова.

Јер  он  прими од  Бога  Оца част  и  славу  када  му  дође овај глас  од  величанствене  славе: Ово  је  Син  мој љубљени, који  је по  мојој вољи. И  овај глас  чусмо  ми  како  сиђе  с  небa, док  бијасмо с Њим  на  гори  светој. И  имамо  најпоузданију  пророчку  ријеч, и  добро  чините  што пазите  на  њу  као  на  свјетилник  који  свијетли  у  тамном  мјесту,  докле  Дан  не  осване  и  Даница  се  не  роди  у  срцима  вашим. И  ово прво  знајте  да  ниједно  пророштво  Писма  не  бива  по личном  тумачењу. Јер никад пророштво  не  настаjе  човјечјом  вољом,  него  покретани Духом Светим  говорише  свети  Божји  људи.” (2. Петр. 1, 16-21)

Дакле, у  наслову  се тврди  да  испуњавање  заповести Божјих није  циљ хришћанства. Ако  и  није  циљ  хришћанства,  јесте  циљ сваког благочестивог  хришћанина. Нама  је  познато  да  коначни  и истовремено највиши  циљ  јесте - ОБОЖЕЊЕ, које  се  може  постићи једино  посредством  благодати. А  благодати  нема  тамо  где  се  не  испуњавају заповести  Божје. Тако су поучавали  Свети  Оци  наше  Свете  Цркве тако  нас уче  и  наши данашњи  манастирски  оци  -духовници!

„Данас је почело, -пише архимандрит Рафаил (Карелин), -да се шири учење о томе да човек може да се спаси својим добрим делима (односно да су она сама довољна за његово спасење). Oвдe су померени  акценти. Ако се раније говорило да Бог спасава човека, у данашњу представу се све више усађује мисао да човек сам себе спасава, а Бог му даје вечни живот као обавезну награду за његов труд. Ако се савремени човек упита шта је вечни живот, он ће рећи: 'То је рајски живот, то је место дивне лепоте и вечне радости, то jе место и стање у којима су укинути свако зло, смрт, трулежност, несклад, у којем ништа не помрачава људску душу; вечно пребивање тамо где пребивају Анђели и свети и у које Божанство нисходи Својом неизрецивом светлошћу.' И овде су померени акценти: вечни живот је место блаженства и стање које се карактерише као радост душе. Међутим, овде је пропуштено нешто веома важно, а то је: Бог не даје само Своје, што само по себи већ превазилази људски разум, већ даје Себе Самог, чини човека богом по благодати. Пред овим даром сва људска дела не могу да не изгледају бесконачно мала... овде је тајна мистичне љубави Божанства према људској души...

Трагедија савремених хришћана састоји се у томе што они траже Божије као своје наслеђе, али не траже Самог Бога као извор вечног живота. Њима је несхватљиво шта значи постати Бог по благодати. Не схватајући, они то ни не желе. Они желе само повратак изгубљеног Едема као предивног врта где цвета небеско цвеће, где нема страсти и смрти. За њих добра дела постају својеврсна гаранција за добијање вечног блаженства. Међутим, тајна оваплоћења Сина Божијег, тајна искупљења  - не само као повратак у безгрешно стање, већ и као пут душе ка Богу кроз удеоничење у Његовој Божанској светлости,  кроз усхођење и озарење,  кроз улажење у Божански живот, пут вечног бесконачног богоуподобљења је нашим савременицима несхватљив...

На Крсту је Господ нас заменио Собом. У црквеним Тајнама Дух Свети припрема људску душу за нови живот кроз сједињење с њом, сразмерно њеној припремљености за ово сједињење. Спасење је велики дар, а савремени човек гледа на њега као на нешто обавезно и као на нешто што одговара достојанству самога човека...

Тајне Цркве за своју основу имају искупитељску жртву Христа Спаситеља. Господ је, заволевши нас још пре нашег постојања,  испунио све како би нам даровао не само Своја неизрецива добра,  већ и Себе. Спасење Он види као одраз Свог неизрецивог образа,  у спасенима пребива као у живим, бесмртним, нерукотвореним храмовима. За њих је Он све - почетак и крај. Без освећења благодаћу спасење није могуће...

За спасење је потребан преображај човека. Овај преображај Духом Светим почиње на земљи у Цркви, и с преласком у Цркву Небеску не завршава се никада. Само благодаћу Духа Светог, Који делује у Цркви, човек може да постане бог по благодати у вечности.” (Архимандрит Рафаил (Карелин), Умеће умирања или уметност живљења,  Образ светачки, Београд, 2004, стр.140-042).

Верни народ ће, свакако, усмеравати веру ка будућности (есхатону),али ћемо је усмеравати и ка таквој прошлости величанственог јеванђељског предања, а нарочито речима Господа и Спаситеља нашег:

„ А њима рече: Ово су ријечи које сам вам говорио још док сам био с вама, да се мора све испунити што је о мени написано у Закону Мојсијеву и у Пророцима и у Псалмима. Тада им отвори ум да разумеју Писма. И рече им: Тако је писано, и тако је требало да Христос пострада и васкрсне из мртвих трећега дана, и да се у његово име проповиједа покајање и опраштање гријехова по свим народима, почевши од Јерусалима. А ви сте свједоци овоме. И ево, ја ћу послати обећање Оца својега на вас...

И изведе их напоље до Витаније, и подигнувши руке своје благослови их. И док их он благосиљаше, одступи од њих и узносаше се на небо.” (Лк. 24, 44-51).

9. „И  у  Православној Цркви  има епископа чија је вера окренута ка прошлости, и то је негативна димензија, али срећом има и оних који су окренути ка будућности и то је позитивна димензија.”

„Имајући, дакле, Првосвештеника великога, који је прошао небеса, Исуса Сина Божиега, треба да се држимо чврсто вјере коју исповиједамо.” (Јевр.5, 14).

          Свети Кирило Јерусалимски пише:

          „Ако чујеш да Епископи устају против Епископа све до крви, клирици против клирика и мирјани против мирјана, не смућуј се, јер је то претсказано у Писму. Немој гледати на то што се збива, него на оно што је написано. Јер макар ја, који те поучавам, и пропао, ти нећеш пропасти заједно са мном! Mоже и слушатељ бити бољи од учитеља, и да буде први онај што је касније дошао. Јер Владика прима и оне који долазе у једанаести час. Зашто се чудити што међу Епископима долази до омразе, када се и међу Апостолима нашао издајник? Али овај знак се не односи само на управитеље у Цркви, него и у свијету. Јер Христос каже: 'И зато што ће се умножити безакоње, охладнеће љубав многих.' Може ли се ко од главара похвалити да има нелицемјерну љубав према ближњем?...” (Уочи Другог доласка Христовог,  Светигора, Цетиње, 1995, стр.26.).

О томе какви треба да буду епископи пише апостол Павле: „Јер епископ као Божји домоуправитељ треба да је без мане, не самовољан, не гневљив, не пијаница, не убојица, не лихвар; него гостољубив, доброљубив, мудар, праведан, побожан, уздржљив; који се чврсто држи истините ријечи сагласне са учењем, да би био способан и поучавати у здравој науци и покорити оне који се противе. Јер има много непокорних, празноречивих и обмањивача, особито који су из обрезања, којима треба уста затворити, који читаве домове изопачују учећи што не треба, ради нечистог добитка.” (Титу 1, 7-11).

„Дејства која исходе из епископске власти, - пише Владимир Лоски, - имају обавезујући карактер, будући да епископ делује по власти коју му је дао Бог: потчињавајући се његовој вољи, ми се потчињавамо вољи Божијој. Ипак, у реченоме је неизбежан и лични елеменат. Наиме, уколико лично није стекао благодат и уколико му разум није просвећен Духом Светим, епископ може да делује под утицајем људских побуда и може да греши у вршењу власти коју му дао Бог. Несумњиво, он ће пред Богом понети одговорност за своје поступке, који уосталом немају мање објективан и обавезујући карактер, изузев у случајевима када поступа против канонских правила, тј.кад није у сагласности са општом вољом Цркве. Тада он постаје виновник схизме и себе поставља изван црквеног јединства. Одредбе сабора такође изражавају сагласност обе воље у Цркви. Стога први сабор, апостолски сабор, који је образац свих црквених сабора, пред своје одредбе наводи формулу: 'Јер угодно би Светоме Духу и нама' (Дап.15, 28). И уколико сабори сведоче о предању у својим обавезујућим и објективним решењима, истина коју сведоче се потчињава канонским формама... У католичанскости (саборности) Цркве се, дакле,  њен христолошки аспект спаја са  пневматолошким: влашћу коју је добила од Христа, Црква УТВРЂУЈЕ оно што ОТКРИВА Дух. Способност,  пак, да одређује, изражава и заокружује у тачне догматске формуле тајне које су непостижне људском уму припада христолошком аспекту Цркве, који је заснован на Оваплоћеву Слова.” (Владимир Лоски, Оглед о мистичком богословљу Источне Цркве, Манастир Хиландар, 2003, стр 140-141).

Не бих знао да објасним шта значи „вера окренута ка прошлости као негативна димензија”, једино знам да смо ми Православни верници „литургичари” и те како поносни на наше епископе чија је вера окренута ка прошлости, ка исконској традицији Цркве и учењу Светих Отаца. До неба смо им захвални као нашим „добрим пастирима”, и поносимо се њима као светлозарним лучоношама на путу Истине!

И опет нас апостол Павле упозорава да морамо бити марљиви према ономе што чусмо, да не скренемо:

„Јер, ако је ријеч казана преко анђела потврђена, и сваки преступ и непослушност доби заслужену казну, како ћемо је ми избећи ако не маримо за тако велико спасење, које отпоче проповиједати Господ, а потврдише га међу нама они који су чули,  што и Бог посвједочи знацима и чудесима, разним моћним делима и радовањем Духа Светога по својој вољи.” (Јевр.2, 1-3).

Битно је да маримо за спасење своје душе, и да не хајемо за лажну „слободу” и лажну „љубав” што нам у задње време проповедају неки нови учитељи Цркве, који се „по делима распознају:

„Прва слобода, -пише Радмила Воиновић, -за коју се ђаво бори је модерна верска толеранција. Она је прокрчила широк пут за младе ка сатани! То је једносмерни пут, јер покушајте већ сада да кажете нешто против екуменског покрета.... Бићете уништени!.. Светско зло ће, кроз своје новине, радио и телевизију, нападати и исмевати Православну Цркву... извргаваће руглу свештенство, обреде и православни начин живота. Убациваће у Цркву хиљаде, по духу туђих, лукавих... агената, рушитеља Православне Цркве.” (Радмилa Воинович, Тајна Русије и  тајна безакоња, Пут умекшање злих срца,' -1 Нови Сад, Maн. Праскавица, Свети Стефан, 2006, стр 55).

Нажалост, све горе речено, па и горе од тога, је постало наша сурова стварност. Како нам се само непријатељ подсмева!

У фусноти зборника радова „Православље и савремена реформација (Обновитељство)“ пише:

„Тренутно је велика саблазан за верујући православни народ у Србији... јер никоме није јасно зашто се од неких епископа не прихвата саборна одлука (поменута у предговору књиге) о неувођењу промена у богослужењу. Од њима потчињених свештенослужитеља чују се заиста невероватни коментари: 'Шта знају старе владике?' или  'Зашто се толико позивате на ту одлуку? Па неки од владика нису у животу прочитали ни 20 књига. Видећемо вас кад будемо имaли већину у Сабору!' -заиста небивали „теолошки” аргументи. Ови свештенослужитељи својим изјавама потврђују да немају страха Божјег, нити вере у Божју вољу, нити свести да Црквом управља Дух Свети преко Архијерејског Сабoра. Питамо се да ли се може сматрати канонским неки други Сабор и његове одлуке који би били у супротности са већ донетим одлукама које обавезују све свештенослужитеље? А ако би реформатори кроз неко време заиста добили већину на Сабору (мимо вoље Духа Светога, већ показане на октобарском заседању Архијерејског Сабора СПЦ) и донели некакве другачије одлуке у смислу увођења промена у богослужење, зар их то не би довело у раскол са васељенским Православљем? Оци и браћо, зауставите се док још није прекасно! Прeклињемо!”  („Православље и савремена реформација (Обновитељство)“ Зборник радова, Крагујевац, 2007, стр.59).

Просто невероватно изражавање појединих свештенослужитеља о епископима! Очигледно је да ту недостаје и основна људска култура и елементарна пристојност. Нека им, за поуку, послужи достојанствена изјава Владимира Димитријевића, који је иако лично погођен, испољио високу смерност и достојанство:

„Ако неко мисли да ћу причати против епископа,  и такав греши. Јер, ја знам шта је епископска власт у Цркви Божјој, као што каже Посланица Источних патријарха из 1848 године: 'Без епископа ни Црква не може Црква да буде, већ ни да се зове, као ни хришћанин хришћанином. Јер је епископ, као наследник апостола који је полагањем руку и призивањем Духа Светога, обилан извор свих Тајни Васељенске Цркве којима се задобија спасење. Епископ је исто толико потребан за Цркву колико и дисање за човека и сунце за живи свет.'“ (Владимир Димитријевић, Последње предавање бившег вероучитеља, Чачак, 2008.)

Сведоци смо чињенице да, и међу нама, „устajу епископ против епископа”, али ни међу свештеницима, изгледа, није боље стање. О томе се увелико пише, а још више препричавају разни трачеви. Разуме се да због тога непријатељ ђаво ликује и подсмева нам се, а верном народу, коме је стало до спасења сваке душе -плаче се !И лијемо потоке суза! И молимо Господа да нам се смилује.

Речено ћемо илустровати кратким одломком из једног озбиљног и врло цењеног црквеног билтена. Реч је о једном чланку у листу епархије дабробосанске „Дабар” (билтен манастира Добруна бр 29) у коме, о односима између свештеника, између осталог, пише:

 „Кад је Господ Исус Христос,  вели јереј Драган Матић, - послије Тајне вечере, измеђи осталог говорио својим ученицима:

„Заповјест нову дајем вам: да љубите један друге, као што ја вас љубих да и ви љубите једни друге. По томе ће сви познати да сте моји ученици ако будете имали љубав међу собом (Јн. 13, 34-35)“... Апостол Павле у својим посланицама велику предност даје међусобној љубави међу вјернима, а поготово свештеницима. Он каже: 'Из љубави служите једни другима. Јер се сав закон испуњава у једној ријечи, у овој: Љуби ближњега свога  као себе самога (Гал.5, 13-14)...Христос је из превелике љубави према човјеку претрпео страдање на крсту и побиједио смрт и ђавола својим васкрсењем ради нашег спасења...

Многи кажу да је друга страна крива за њихове односе, можда су у праву. Мислим да ипак требају да и себе преиспитају да ли можда и они сами нису допринијели таквом стању. Али опет треба да се запитају да ли имало доприносе да дође до мира. Јесу ли спремни да и они понесу дио одговорности за немир, или можда, што је највероватније, очекују да друга страна мора да им се извини за своје поступке који су довели до несугласица...

Мислим да свештеничка неслога почива највише у: завидности,  надутости, гордости, неподношљивости итд. Зар се често код свештеника не јављају ова четири, а и многи други грехови? Најчешће завиде један другоме на унапријеђењу, одликовању, па чак и на додјељеној парохији. Мислећи да су дотичну, да назовем награду, заслужили они а не колега. Можемо често примјетити и гордост и надутост, уздизање себе изнад других, хвалећи се својим знањем у разним областим,а као и својим врлинама. Љубав не завиди...

И на крају: 'Обуците се, дакле, као изабраници Божји,  свети и љубљени у милосрђе, доброту, смиреноумље, кротост, дуготрпељивост, подносећи један другога и опраштајући један другоме ако ко има тужбу на кога; као што Христос опрости вама, тако и ви. А поврх свега тога обуците се у љубав, која је свеза савршенства.' (Кол.3, 12-14)“ (Дабров информатор 29).

10. „Студенти Теолошког факултета требало би да буду на страни позитивне есхатолошке димензије, да стражаре над њом и да је потенцирају као исправну. Јер, ако она нестане, и студенти ће за то сносити одговорност.”

„Јер многи, за које вам много пута говорих, а сад и плачући говорим, владају се као непријатељи крста Христова; Њихов је крај погибао, њихов Бог је трбух и слава у срамоти њиховој, они мисле оно што је земаљско.” (Филип.3,18-19).

„Господе, спаси! Господе, поведи добро!” (Пс.117,25)

Питам се: - Да ли „позитивна есхатолошка димензија” (окренутост ка будућности) подразумева неку нову догматику у којој нема места за веру „прошлих векова” у:  бесмртност душе, васкрсење, Страшни  суд, Смак света, мучење у паклу, вечно блаженство у рају и остало што нас очекује у есхатону? Или је учење Светих Отаца „теологија која не  пије  воду”? Или ће бити да се и у нашој СПЦ, на „широм отворене двери” уводи и спроводи „богослужбено новачење” по речима руског изучаваоца обновитељства Сергеја Носова, који, између осталог, набраја новотарије:

„Богослужење на говорном језику, укидање иконостаса, или служба уз стално отворене  царске двери, читање наглас тзв. Тајних свештеничких молитава, причешћивање мирјана на свакој Литургији без поста и, пожељно је, без исповести - све су то богослужбена новачења.” (Банатски весник, број 3-4, Вршац, дец. 2006.)

Архимандрит Рафаил (Карелин) пише да се код садашњих хришћана снизио духовни ниво  и укљученост у црквени живот, те се Црква од очигледне реалности претворила у проблематику:

„Екуменизам у својој основи јесте губитак схватања Цркве као живог организма и тражење спољашње (привидне) сличности међу конфесијама као одређене ритуално-догматске статике. Екуменистичке молитве  јесу коло у коме живи плешу са мртвацима: у загрљају живога мртвац остаје мртвац, њему се за време тог необичног... плеса не враћа живот, али ће живи бити заражен отровом леша. (Разуме се, говорили смо о заједничком, међуконфесионалном учешћу у Светим Тајнама,а не о општењу међу људима.) Двадесети век је век претежно еклисиолошких јереси. Овај век је породио „талентоване прејемнике” древних јересијарха, али није дао богослове који би по узвишености свог духовног живота могли да се упореде са древним учитељима Цркве. Зато заштитници Православља често сами прибегавају аналитичком истраживању Цркве: њеном растављању и рашчлањивању на делове и фрагменте на периоде и друштвене околности,то јест методу плитког рационализма - језику својих противника...

Чини нам се да је болна тачка у савременој еклисиологији питање које је већ одавно решено, али jе поново постало проблем: о причасности или непричасности јеретика благодати и о могућности спасења ван Цркве...” (Архимандрит Рафаил (Карелин), Умеће умирања или уметност живљења, Образ светачки , Београд, 2004 , стр.239-240).

У представци СА Сабору СПЦ-е, Епископ Јефрем Бањалучки пише о новот-рењу које се на велика врата увукло у неке наше Богословске школе: „Свеједно, да ли свјесно или несвјесно, произведен је антагонизам и подвојеност међу богословима и студентима...

Евидентно је да су коловође новотарења у нашим духовним школама управо они наставници који су мало или нимало теолози и који су као неофити заузели висока мјеста у нашој просвети. Узалуд их њихове „мецене” називају „студиозним”, они су ипак фатални за садашњост и будућност наше Цркве. Наши свештеници су збуњени и разапети између сопствене савјести, свештеничке заклетве и обавезе послушности према Архијереју. Неки су већ жртвовани и осуђени без суда. Код других је из страха произведен поданички менталитет - владају се по опасној и неприхватљивoj девизи „ћути и удени се”...

Ако се хтело нешто реформисати онда је требало полазити од себе -нашег приступа Св. литургији, а за то је било довољни пажљиво је читати и усвојити „Извјестије учитељноје” које се дотиче свих сфера живота и припрема свештенослужитеља који намјерава богослужити.

Нажалост, млађе генерације свештенослужитеља, једва да су чуле, а још ређе читале и у литургичкој припреми примјењивале ово свеобухватно правило које је на волшебан начин нестало из новог српског службеника. Да ли баш случајно? Можда, али прије ће бити зато да би се „поправила и исправила” Св. Литургија, а не онај који је служи -свештенослужитељ...

Са каквом и зашто баш сада, кренуше самозвани реформатори у склањање и занемаривање онога што је наше... и почеше уводити  туђинштину, нама страну и неприхватљиву? Сажаљења вриједни кописти и имитатори који никоме не могу бити идеал и нико их неће опонашати,као бесплодни хибриди који се сами затиру већ у првом покољењу, ипак су способни да произведу смутњу и заблуде и нанесу духовну штету са несагледивим последицама...

Иако остају нејасни мотиви и циљеви, овако олаког нарушавања и мијењања освештане богослужбене литургичке праксе, последице су већ видљиве и јасне са тенденцијом катастрофалног исхода...

Све је рађено самовољно и без благослова Цркве. Црква мора наћи снаге и одбранити свој вјековни поредак у богослужењу и праксу која се увијек држала... Ако одмах не доведемо ствари на своје мјесто, не смијемо бити у заблуди да ће ово проћи олако и без последица ...” (Православље, бр.968,15 јул 2007).

11. „А да би се што боље припремили за тај задатак, не треба понављати оно што је рекла Црква, тј. што су рекли Господ Исус Христос и Свети Оци, него треба тумачити њихове речи, тачније: читати тумачења у савременој теолошкој литератури, нарочито у књигама митрополита Зизјуласа.”

„Јер земља која упија дажд што често на њу пада, и која рађа биље...прима благослов од Бога; А која рађа трње и коров, не ваља и није далеко од проклетсва,а њезин крај: у ватру!” (Јевр.6,7-8).

„Поставља заседу са богатима,у скривености да би убио невинога.” (Пс.9,29).

У посланици Галатима апостол Павле изражава чуђење: „Чудим се да од Онога који вас позива благодаћу Христовом, тако брзо одвраћате на друго јеванђеље. Које није друго, само што вас неки збуњују и хоће да изврћу јеванђеље Христово. Али ако вам и ми или анђео с неба проповиједа јеванђеље друкчије него што вам проповиједасмо, анатема да буде...”(Гал.1,6-8).

На другом месту апостол Павле пише: „Јер ви који би по годинама требало да сте учитељи, опет треба да се учите почетним основама ријечи Божјих; и такви постадосте да вам треба млијеко, а не јака храна. Јер који год се храни млијеком, неискусан је у знању и праведности, јер је дијете. А јака храна је за савршене, чија су чула навиком извјежбана за разликовање добра и зла.” (Јевр. 6,12-14) Цитирани наслов овог одељка заиста,у најмању руку, делује збуњујуће. Тврди се да не треба понављати оно што је рекла Црква, него „читати тумачења у савременој теолошкој литератури”.

Читајући „Писма вечног спасења” Св.Теофана Затворника, налазимо важно упозорење:

„Но, дужан сам да вам кажем да није безопасно противити се откривеном опредељењу Божијем на угађање својим мудровањима, чији је софистички крој очигледан. Није увек грех када нам долазе недоумице, нo када при  њиховој појави стојимо на њихову страну, јер ту је лукавство слабоверног и небогољубивог срца... Ово значи да ви претпостављате могућим да мислите као да код нас нема оригиналне речи Божије и нема њеног правилног тумачења. Где сте се ви снадбели таквом премудром мишљу?! Ево грчког оригинала Новог Завета; ево нашег превода потпуно са њим сагласним, исто као и руски. Читајте тамо, читајте овде, свуда ћете читати истинску реч Господа Спаситеља нашег. -А да се ова реч истински разумева и правилно тумачи, томе је гарант Света Црква, коју је Сам Господ поставио да буде стуб и утврђење истине. Ето наше одбране! - и избави нас, Господе, од тога да допустимо противне мисли овоме!.. А погледајте по историји колико је збрке изазвао тај разум?! - И онда почиње лутање. Боже избави! Ето код наших суседа (на западу) ум вршља по вери. И шта све тамо нису набрбљали?! Избави нас, Господе, од такве несреће! Отискујемо се од обале и започињу да нас бацакају тамо-овамо таласи мудровања разума.- И пропадамо.” (Св.Теофан Затворник, Писма вечног спасења,СПЦО, Линц-Аустрија, стр. 24-25) .

Горе цитирани светитељ на другом месту пише: „Не, ја не кажем да  не треба нико да расуђује о делима вере. Куда бисмо онда дели разум свој? Но рећи ћу да има разних расуђивања, а нека треба и одбацити. Расуђујте, али покорност вери не ослабљујте и не реметите,зато што је то покорност Богу, против кога је немогуће спорити се...

Тако је то: расуђивати - зашто да не расуђивати, само у области вере увек треба расуђивати по начелима вере и са покорношћу вери -свагда претежнијој, него што је пажња према своме расуђивању.” (Св. Теофан Затворник, Писма вечног спасења, ПЦО, Линц-Аустрија, стр. 25-26).

Није лако правилно расуђивати о питањима вере у свету у коме доминирају безверци, кривоверци и маловерци. Сви они на разне начине покушавају да нам угасе кандило вере, о чему Свети Владика Николај пише:

„Србине брате, теби се обраћам да те нешто упитам...

- Да ли још гори кандило вере унутра у души твојој? Да ли имаш довољно уља у кандилу твоме,и да ли је светло унутра у души твојој?

Србине брате, гори ли у теби кандило вере?

То је моје питање, и то сам те хтео питати,али не у име моје него у име родитеља твојих који те вером Христовом крстише и крвљу Христовом причестише; ...и питам те у име оног моћног и милог Саве, оног неустрашивог мужа и плачљивог молитвеника, који је исплакао срце своје пред живим небесима,да би се у народу српском до конца векова очувао свети пламен вере...

...у име њихово, а не у име моје ја те питам, племенити Србине брате: да ли још гори кандило вере унутра у души твојој?..

Безверци хоће да подсеку корен душе твоје...

Кривоверци хоће да ти наметну своју криву веру, која је њима искривила срце и душу и карактер...

Маловерци хоће да се зову хришћанима, само да се зову, али не и да буду. Плаше се мрака безверства, гаде се лажи кривоклетства, али ни своју веру не држе друкчије него на језику. Језиком су живи, а срцем мртви...

Броје себе у синове светосавске а не ходе путем оца свога Светога Саве...

Безверци хоће да разбију кандило душе твоје. Кривоверци хоће да ти у кандило наспу воду место уља. Маловерци дају ти слободу да држиш кандило своје како хоћеш, само не желе да га виде запаљено.

То су три зла ветра која су ударила на душу твоју у ове дане. Нека те Свевишњи благослови, да будеш благословен и снажан. Јер само благословени и снажни могу се спасити од она три зла ветра. Буди благословен и снажан, Србине, брате мој!..

Вера твоја БРАНИ ТЕ од сваког зла, Србине брате. Кад год те снађе невоља,вера ти твоја помаже...

БРАНИ И ТИ ВЕРУ ТВОЈУ, Србине брате. Кад вера твоја брани тебе од свих зала овога века, брани и ти њу, веру твоју...

Брани дакле веру твоју, јер она брани тебе. Вера ти је извор живота, вера-храна, вера -дело душе твоје, вера - здравље твоје, вера -песма твоја и радост и весеље, вера - вредност твоја, вера -цена бића твога, вера - пламен Божанства у теби, Србине, брате мој...

Када се један брат твој бори за веру Јеванђеља...ти не смеш мировати него мораш му притећи у помоћ...

 У старија времена кад су групе хришћанских мученика страдале за веру јеванђељску, сви остали хришћани притицали су им у помоћ...

И ти тако чини. Кад се неки брат твој бори за веру  јеванђелску, веру православну, притеци му у помоћ и пружи му помоћ, да му лакше буде... И сви тако нека чине. Јер његова борба твоја је борба, и његова победа биће твоја победа...

Бог ће ти помоћи и ти ћеш победити.” (Вера, Љубав и Нада, Православна читанка, ПНХЗ и Црквена општина Краљево,1983,стр 13-26).

Господ наш Исус Христос се у Беседи на гори својим ученицима обратио речима:

„Ви сте со земљи; ако со обљутави, чиме ће се осолити?  Она већ неће бити ни за шта, осим да се проспе напоље и да је људи погазе.” (Мт.5,13). Алузија се може применити на нека савремене учитеље Цркве који спроводе „бљутаву” ревизију православне догматике и искривљују еклисиологију пропагирањем екуменистичких идеја. Taкo су  се „ОБНОВОМ” Православља, неки савремени теолози фактички одрекли од  светоотачког учења о Цркви Христовој. У фусноти Зборника радова „Православље и савремена  реформација (обновитељство)“  читамо: „Карактеристична је изјава једног србског доктора теологије...да су 'средњовековна правила' направила од Цркве 'конц логор' са системом 'ово смешово не смеш'. У том смислу се, као загрижени реформатор, залагао за избацивање из програма факултета 'Догматике' архимандрита Јустина Поповића, тако да се данас уместо ње изучава Догматика по митрополиту Јовану Зизјуласу.”  (Православље и савремена реформација, Зборник радова, Крагујевац, 2007, стр52).  У горе цитираном Зборнику се помиње да је заједничко својство свих револуционара -реформатора „порицање значаја предања Цркве и прилагођавање духу овог света.” (тамо, стр. 68).

Алузија о „средњевековним правилима” ме је обрадовала и подсетила на потребу да се студентима теологије омогући поглед и на другу страну медаље, увид у „божанске догмате” Светога Саве у „Беседи о правој вери”. Свети Сава је ову беседу одржао на сабору у манастиру Жичи, средишту Србске Архиепископије,1221 године:

БЕСЕДА  O  ПРАВОЈ  ВЕРИ

1. Браћо и пријатељи и оци и чеда богозвана, приклоните богољубива срца ваша да чујете божанске догмате. И чувши ове свете речи ставите их, браћо,у срца ваша и у савест душа и пред очи ума, и разумите их.

2. Премилосрдни и човекољубиви Бог, имајући неизмерну милост према роду људском, приклони небеса и сиђе на земљу, и својим божанским домостројем и добровољним подношењем многоврсних страдања божанског тела (свог), просвети род наш; и посла у свет свете Апостоле, рекавши им: „Идите и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа' (Мат.28,19). Али пошто они сами до нас не дођоше, то оци наши, чувши у истини речи њихове, повероваше им. И преблаги Бог, који има бескрајну милост и не жели да погине ни један од нас, по истој тој првој заповести и истим начином по науци и проповеди Апостола уздиже мене на ово светитељство (епископство) хотећи да преко мене 'испуни недостатке' (Кол.1,24) отаца наших; и Духом својим Светим заповеди ми да вам објавим ову реч своју о вашем спасењу, коју ви чувши с љубављу је чувајте, да бисмо и ми били заједничари светих.

3.  Стога вас, браћо и чеда, ово прво молим да, положивши  сву наду своју на Бога, држите се пре свега праве вере његове, jер, као што рече Апостол, 'темеља другога нико не може поставити осим онога којега постави' Дух Свети (Кор.3,11) преко светих Апостола и Богоносних Отаца, а то је -права вера која је на светих седам васељенских Сабора потврђена и проповедана. И зато на овом темељу свете вере треба нам зидати злато и сребро и драго камење (Кор.3,12), то јест добра дела. Јер нити користи исправност живота без праве и просвећене вере у Бога, нити нас право исповедање (вере) без добрих дела може извести пред Господа, него треба имати обоје, да 'савршен буде човек Божји' (2.Тим.З,17), а не да због недостатка (једнога) храмље живот наш. Јер, као што рече Апостол: 'Спасава вера, која кроз љубав дела'. (Гал.5,6).

4. Верујемо, дакле, у Оца и Сина и Духа Светога, певајући Тројицу Божанску, Узрок и Саздатеља свега проузрокованога и сазданога, видљивога и невидљивога. (Тројицу) Која је једне суштине, то јест природе, и у три Лица, то јест говоримо Ипостаси и Личности, чиме нећемо да подразумевамо обличјем или разликом три Бога или три природе или суштине, него исповедамо једнога Бога и једну просту и бестелесну природу и суштину, а разликом Лица различитости Ипостаси означавамо; клањајући се (тако) Тројици у Јединици Триипостасној и Тројици Једносуштној и једномоћној и сабеспочетној. Њу једину познајемо вечно-постојећу, беспочетну, непропадљиву, нестрадалну, свесаздатељну и (све)држећу и (све) промислитељну.

5. И једног од Тројице, не Оца ни Светога Духа, но од Бога Оца рођеног Сина и Бога Слова (Логоса), надвремено и од Њега, Родитеља, нераздељиво рођенога, а не створенога, једносуштног Родитеља и увек постојећег  са  Њим; који је (Син) добротом (својом) све привео из небића у биће, и који је у последње дане ради нашега спасења сишао с небеса и уселио се у утробу Дјеве и сјединио се с телом одушевљеним, и душу разумну и умну суштински примио од те исте Пречисте Дјеве Марије Богородице. Он, од Бога Оца (свог) изволео је, вољом Оца и Духа,да спасе своје створење. Сишавши из Очевог наручја, одакле се није одвојио, и ушавши у утробу пречисте Дјеве и узевши на Себе не раније зачето тело, одушевљен душом разумном и умном, произађе (из Дјеве) Бог Оваплоћен родивши се неизрециво и сачувавши неповређеним девство Оне која (Га) је родила; не претрпевши ни сливање нити промену, него остаде оно што беше, а постаде оно што не беше, узевши на Себе обличје слуге (Флб.4,15; 2,17).

6. Њега знамо као савршеног Бога и савршеног Човека, не  другога и другога, него Једнога и Истога пре оваплоћења и по оваплоћењу, Једну сложену Ипостас; Њега једног истог у двема савршеним природама и својствима, и у двема природним вољама и дејствима (енергијама), обома сједињенима по Ипостаси неизменљиво. Исповедамо (признајемо) Њега једног истог вољом хотећег и делајућег божанска (дела) као Бог, и Њега једног истог вољом хотећег и делајућег човечанска (дела) као Човек. Јер Он не беше подложан природним нуждама,  него се по вољи (својој) родио, по вољи гладнео, по вољи жеднео, по вољи био уморан, по вољи се бојао, по вољи умро, истински а не привидно претрпео сва природна и беспрекорна страдања човечанска. И Он, Безгрешни, би распет, и смрт окуси, и трећи дан васкрсе телом не видећи трулежност (Д.Ап.2,27), и људску суштину неповређену и неосмрћену васкрсе, и узевши је на небеса СЕДЕ С ДЕСНЕ СТРАНЕ ОЦА. И опет ће доћи и дати свакоме по делу његовом (1.Петр.1,17). Јер вели: 'Васкрснуће мртви и устаће који су у гробовима,и они који су чинили добро', са правом вером, 'отићи ће у живот вечни, а који су чинили зло-у васкрсење суда' (Јн.5,15-19).

7. Уз то, клањамо се и поштујемо и целивамо свечесну икону човечанског оваплоћења Бога Слова помазаног Божанством и оставшег непромењено,тако да онај који је помазан вером (тј. прави хришћанин) сматра да види самога Бога који се јавио у телу и са људима поживео (1.Тим.3,16; Варух 3,38). Клањамо се и дрвету Часнога Крста и светим часним сасудима и божанским црквама и светим местима. Клањамо се и част одајемо икони Пресвете Богородице и иконама свечесних Божјих Угодника, уздижући очи душе ка првообразном лику и ум узносећи на оно што је несхватљиво.

8. Ово је, богољубиви (хришћани), догмат православних Отачких предања. Следујући њима, и ми верујемо и тако исповедамо, а све јеретике и сваку јерес проклињемо.

9. Примамо светих седам Васељенских Сабора: први, који је био у Никеји 318 светих Отаца; други, у Константиновим граду (Цариграду) 150 светих Отаца; трећи, раније у Ефесу 200 светих Отаца;  четврти у Халкидону 630 светих Отаца; пети, опет у Константиновом граду 164 светих Отаца; шести, опет у Константиновом граду 170 светих Отаца. И још онај, мало касније бивши у Никејској митрополији, седми Сабор 350 светих Отаца, против оних који се одричу часних икона и не изображавају их и не поклањају им се, безбожно клеветајући хршћане. A примамо и све свете Саборе који су са Божјом благодаћу у разна времена и места сабирали ради утврђивања еванђелског учења, које прима Саборна Црква. А оних којих се одрекоше сви свети Оци, одричемо се и ми; и које проклеше они, проклињемо и ми.

10.  Јер многу јерес у разна времена и раздобља ђаво измисли, и многи кукољ зловерја кроз слуге његове јересиначалнике посеја у васељени и смућивања праве вере; које ми проклињемо, и с њиме оне који измислише зле догмате, и гнушамо се сваке нечестиве јереси.

11. Ми пак стремимо се већма ка свакој побожности којој нас уче богомудре слуге Божије: Пророци, Апостоли и Светитељи, као што и сам Господ наш Исус Христос, Син Божји, рече, када од Оца дође на земљу оваплотивши се и роди се по други пут од Пречисте Приснодјеве, и  догмате домостроја Очевог и свог извршио дивно и заиста неизрециво; разапе се на крсту, и трећи дан васкрсе, и по васкрсењу своме остаде овде на земљи четрдесет дана; и када хтеде узићи на небо ка Оцу, заповеди ученицима својим Апостолима, говорећи: 'Идите и научите све крајеве крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа, учећи их да све држе као што сам вам заповедио' (Мат.28,19). И опет: 'Проповедајте Еванђеље сваком створењу; ко поверује и крсти се, спашће се;а ко не поверује, осудиће се' (Мт.16,15). Ово је, дакле, права вера: крстити се у име Оца и Сина и Светога Духа.

12. И тако, ми који смо хришћани обећали смо: молити се Богу своме свагда, држећи заповести његове и увек творећи вољу Његову. Јер је  вера без дела мртва, по речи Јаковљевој (Јак.2, 20,26). Но, браћо и чеда моја лубљена,као што и напред рекох, обадвоје (треба) да се страхом и трепетом држимо. Држите, (стога), реч Божију и свету веру Христову, и призивајте Име његово, и не ленећи се у светим молитвама припадајте Њему исповедајући грехе своје, плачући са сузама пред Њим и Њему певајући и припевајући у срцима вашим свагда, дан и ноћ непрестано (Еф.5,19). Јер Бог, када га људи исповедају (призивају) и моле Му се, сам уверава људе и духовно улази вером (Еф.3,16-17) у срца оних који добро слушају науку његову. Јер духовна наука није игра, нити речи безумља мисли људских, него је то проповедана света вера Божја, на којој су основани свети чинови у Христу Исусу Господу нашем, о коме Пророци Светим Духом Божјим прорекоше, и Апостоли научише, и Мученици исповедише, и сви Свети сачуваше, и Преподобни оци беспрекорно одржаше, као на недељивом крајеугаоном Камену црквеном Христу (Еф.2,20; 1. Петр.2,4,6), који је Премудрост и Сила Очева (1. Кор.1,24) (и то сачуваше) светодуховски и силно и крепко и чврсто и поуздано у вери- који (Христос) и до сада многе уверава и утврђује и свима потврђује своју веру божанску. Он, Преблаги Човекољубац, и до нас достиже својом богатом милошћу, исправљајући наше недостатке, хотећи као Пастир истинити да нас, заблуделе овце, сакупи у небески тор свој (Јн.10,1-2). Досежући до тога тора мисаоним и душевним очима, ми се свагда молимо припадајући Њему сваки час и исповедајући Му се, како Он сам дарује исказати или помислити и неизрециво сачувати. И ми, сатворивши вољу његову, добићемо од Њега спасење у овом веку и у будућем, ако верно сачувамо заповести његове, које нам је сам Господ заповедио да држимо, и обећао нам за то небеску награду, говорећи: 'Зaиста вам кажем,ко моју реч одржи, неће окусити смрти довека' (Јн.8,5).

13. Да, чеда моја љубљена, шта је поузданије и праведније од ове речи коју Христос сам посведочава и потврђује истином?

Шта је боље од овога; не окусити смрт довека? Јер само то неокушање смрти већ је далеко од греха, јер окушањем греха укус смрти је ушао у сав род људски до Христа (Рим.5,12). Ради тога окуси смрт Он, који је Безгрешан и бесмртан по (свом) првом рођењу од Оца, али је окусио ради нас, и пострада, да и ми вером у Њега окусимо бесмртност, као што рече Пророк: 'Окусите и видите како је добар Господ' (Псал.33,9). Веома је, дакле, добар (Господ) и праведан и веран у свим речима својим (Псал.144,13), и сва су дела његова у вери. Зато, чеда моја богољубљена, ми који га љубимо трба да чинимо дела вере у Христу Исусу, Господу нашем, ми који смо примили од Њега бесмртну веру, толики дар-да не  умремо никада!

14. Зато, ако ово сачувате, бићете блажени од Бога у векове, блажена биће срца ваша, и блажене биће душе ваше, и бићете блажени ви који сте примили веру Божију и сачували је у чистоти. Гледајући на бесмртни дар Христов,творите свагда бесмртна дела у Христу: веру чисту и молитву честу, имајући према Њему љубав и наду, и савест чисту пред Богом и људима (Д. Ап. 24,16), пост и бдење, на земљи лежање, истину у свему, чистоту телесну и душевно уздржање, чувајући разум (смисао) светог крштења -просвећења Божијег, којим се одрекосмо Сатане у свих дела његових. И свагда љубите покајање и исповедање грехова својих и плакање над њима; умиљење; смирење, праведнoст, пoучење, исправљање живота свога, мржњу на грех; не опијање, ни блудничење, него напротив, чист живот какав је Божјим очима угодно гледати.

15. Јер Бог је Један од почетка и у бесконачне векове. И ово је прва заповест, речена онима који Га љубе: да сваки од вас љубите Господа Бога свога свим срцем својим, свом душом својом, и свом снагом својом' (5. Мојс. 6, 4-5; Мт. 22, 37-38). И нека буду речи ове, које вам ја данас заповедам, написане на срцима вашим и у душама вашим, да се бојите Господа Бога Сведржитеља, и Њему јединоме да служите са страхом и трепетом (Псал. 2,11), и Њему јединоме узносите част и славу, и Њему јединоме приљубљујете се, и Именом његовим не куните се, него нека је ваша реч по Апостолу: да да, и не не (Јак. 5, 12). И уопште, нека се никако не спомиње међу вама други бог, осим Онога који је створио небо и земљу; ничему 'од онога што је на небу горе и што је на земљи доле и што је у води и под земљом, да се не поклоните, нити му послужите' (2. Мојс. 20, 4-5), осим Господу Богу вашем, у Кога се крстисте и поверовасте, и одрекосте се тајног срама (2. Кор. 4,2),и постадосте заједничари добре вере његове и саучесници бесмртности његове. Њега јединога неодступно се држите, јер је 'пред очима његовим све откривено', као што рече Апостол (Јевр. 4,13), и  'Јер је Бог наш огањ који спаљује' (Јевр. 12, 29) и 'узвраћа за грехе очева на деци до трећега и четвртога колена, онима који Га не љубе и не творе вољу његову, а чини милост на хиљаде и десетине хиљада онима који Га љубе и држе заповести његове' (2. Мојс. 20, 5-6). Јер је Он „Бог над боговима и Господар над господарима, Бог Велики и Силни и Страшни” (5. Мојс. 10,17). Да  'држите заповести његове и да извршујете пред очима његовим све речи које вам заповедих', 'да буде добро вама и синовима вашим после вас, и живи будете до века, ако чините добро и угодно пред Господом Богом вашим ' (5. Мојс. 6, 2; 10,13; 13,18), Коме (нека је) слава и беспочетност у бесконачне векове. Амин.” (Свети Сава, Беседа о правој вери, Ман. Преображење на Oвчару, Чачак, 2002, стр.2-14).

После „Беседе о правој вери” Светога Саве, вратимо се, на кратко, беседи о Светоме Сави Св. Владике Николаја:

„Но ова наша реч о св.Сави не би била потпуна, ако вам не бисмо рекли, да је овај духовни џин био и јесте најомрзнутији човек у извесним круговима.

Св. Саву су мрзели од почетка сви безбожници, сви насилници и сви јеретици.

Мрзели су га и мрзе сви безбожници и отпадници од Бога и Христа Спаситеља.

Мрзели си га и мрзе сви они који мрзе српски народ, српску народну Цркву, српску културу, српске славе и обичаје, српску храброст, правду, доброту и поштење.

Мрзели су га живог, мрзели и мртвог. Најјаснији израз те страшне мржње према Св. Сави показао је потурчени Србин Синан-паша, који му је пренео мртво тело из Милешева у Београд, и на Врачару спалио. Али спалио је себе а не Св. Саву. Тако су и сви мрзитељи Св. Саве и  гонитељи  његове духовне деце себе  упропастили,  а славу  Св. Саве  повећали. Тако  је  било, тако ће  бити, јер  је  узалудна  и  луда борба  против  Христа  и  његових  светитеља.

Свети  Сава је жив, и сада моћнији  него  икада. Не  може му  сав свет  одолети, нити  све силе  паклене. Јер Христос  стоји  иза  њега...

И  тако ће  бити докле  год се Срби  буду држали светосавског пута 'што у живот  води'.” (Владика Николај, Беседе, Глас Цркве, Ваљево, 2003, стр. 60-61).

По свему судећи, ни  ми  Срби  нисмо  више оно што  смо  били, и  све  више  скрећемо  са светосавског  пута, што  је Св. Владика Николај врло сликовито дочарао у поеми  „Небеска Литургија”:

„Тад говори Светитељу Саво:

О, Господе,Велики и Силни,

Пред Киме се тресу Херувими,

 Има л' ишта Теби непознато?

Нису Срби кано што су били,

Лошији су него пред Косовом,

На зло су се свако измјенили.

Од Тебе се лицем окренуше.

Господа се Српска изметнула,

На три вјере оком намигује,

Ал' ни једну право не вјерују,

Православле љуто потискују.

Одрекли се Српскога имена,

Одрекли се својих крсних слава,

Свеце своје љуто увредили.

Свештеници вјером ослабили,

Калуђери посте оставили,

Нити народ за недјељу мари,

Ни за празник, ни обичај стари,

Нит' празником цркве испуњује,

Празне цркве ка' пећине пусте,

Празне душе, па празне и цркве;

Свуд се црни црно безакоње,

Стид ме једе и стид ме изједе,

Због гријеха народа мојега,

Што и мене држиш близу Себе.

Зато плачем, мој предраги Спасе,

Вјечност ми је кратка за плакање,

Волио бих и у паклу бити,

Само Срби Богу да се врате.

(Пред Господом  приклони главу, Шид,2005,стр.2-10).

Уместо поговора

„Јер Писмо говори: Волу који врше не завезуј уста и: Раденик је достојан своје плате.” (1.Тим.6,18).

По свему судећи, из Резимеа се може закључити да се  неки наставници богослови истински труде да своје ђаке индoктринирају на страни нове „позитивне есхатологије”, да страже над  њом, па чак и да је потенцирају као исправну. Јер ако реформе случајно „нестану и они ће за то сносити одговорност”, упозорава се у „Резимеу”. А да ли студенти заиста знају шта им све „мећу у уши” неки њихови васпитачи на факултету? Јер није све једно да ли ће будући свештенослужитељ бити истински побожни богослов или само „религиозни севисер”, црквени службеник за обављање религиозних обреда, односно, пружање услуга појединцима у парохији. И да ли се од „новокомпонованих” свештенослужитеља, прагматичних рационалиста може oчекивати да имају развијену свест о евхаристијској заједници и саборности на нивоу његове парохије? Сумњам! Пракса је показала, већ сада, да се сво „чинодејствовање” ових новотара своди на рутинерство по „Службенику” у оквиру парохије која је евхаристијски мртва! Већина и њих самих, телесних и душевних људи, без потребног нивоа духовности,нису друго до црквени службеници. Речено указује на значај и сложеност образовања и васпитања студената теологије. Велика је одговорност наставника и васпитача у образовним институцијама. Зато, ово није осуђивање, не дај Боже, већ само вапај! Свети Владика Николај упозорава да је потребно најпре себе васпитати, да бисмо могли да васпитавамо и друге око себе:

„Све школе, почев од основне пуне су социјалних револуционара и реформатора... Лакше је преврнути свет него преврнути себе. Треба умрети и поново се родити; треба моћи дићи изнад себе своју гробну плочу и васкрснути, па тек онда бити човек, који је најпотребнији овом времену. Треба пустити децу Христу; можда ће се међу њима наћи таквих људи, каквих смо ми жељни. Не браните деци да приђу Христу, јер само их Христос може спремити за боговске напоре истинских револуционара... Само Христова револуционарна педагогика васпитава не полуљуде но целе луде. А целих је људи земља жедна и гладна, целих и нормалних, верујућих у Бога и верујућих против зла.” (Владика Николај, Изнад греха и смрти, Глас Цркве, Ваљево, 223, стр 116-120).

На крају, крајње је време да се пробудимо из кошмарног сна реформаторских заблуда којима нас непријатељ лукаво заглибљује и гура у понор пакла. Запитајмо се, најзад, шта би на све ово рекли наши светитељи? Јер они су живи. Ослушнимо шта кажу свети: Јован Рилски, Прохор Пчињски, Гаврило Лесноски, Јоаким Осоговски, Сава  Српски, Петaр Коришки, Василије Острошки и многи други знани и незнани светилници Српске духовности?

Стога, послушајмо, још једном савет Светог Владике Николаја:

„Не дајмо се, браћо, никад заварати тренутним успехом зла. Наша вера често мора бити јача од стварности. Зло често доводи нашу веру у искушење. Ако вера наша не стоји увек на стражи, зло ће нас изненадити и савладати... Вера у победу добра то је основни творачки импулс душе, то је основни импулс живота. Ми имамо много више несвесне него свесне вере у добро, зато и живимо. Кудикамо би наш живот био и срећнији, кад би сва наша несвесна, инстинктивна вера у добро постала свесна. Осветимо нашу веру свешћу, осветимо наш живот вером. Благо човеку, који верујући у Бога верује у крајњу победу добра у свету. Још дуго свет неће пропасти, не, никада свет неће пропасти, - он ће се завршити победом и тријумфом добра. Амин.” (Владика Николај, Изнад греха и смрти, Глaс Цркве, Ваљево, 2003, стр. 154) .

У Бајиној Башти

Уочи Успенија Пресвете Богородице

2008. лета Господњег