header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Интервју Уредништва „Борбе за веру“ за руски часопис „Православни Крст“ (1) Штампај Е-пошта
петак, 18 јул 2014
         ОПРЕЗНОСТ ПРЕМА „СВЕПРАВОСЛАВНОМ САБОРУ“ ЈЕ ОПРАВДАНА
 
     Часопис "Православни Крст" је објавио серију чланака посвећених предстојећем тзв. "Свеправославном Сабору", чије ће се одлуке, у сваком случају, ако се он одржи, тицати верника свих Помесних Православних Цркава. У наставку ове важне теме предлажемо на читање интервју са уредницима српског антимодернистичког сајта "Борба за веру", о односу православних у Србији према будућем сабору и улози медија у супротстављању реформама црквених установа.

- Да ли се  свештенослужитељи и мирјани СПЦ занимају за тзв. „Свети и Велики Сабор Православне Цркве“ одређен за 2016. годину? Како се том темом баве званична СМИ СПЦ и ревнитељи чистоте Православља какав је ваш сајт „Борба за веру“? Каква се мишљења чују?

- СПЦ се налази у веома тешком положају, најтежем у њеној историји, и најтежем од свих Помесних Православних Цркава. Наша Црква је изложена најјачем удару Ватикана и Фанара. То се манифестује као права диктатура епископа – екумениста и новотараца и њихове духовне деце. Они имају апсолутну већину у СА Сабору, и држе под својом контролом сва црквена тела.

Подсећамо да је професор догматике на Богословском факултету у Београду, епископ браничевски Игнатије Мидић – екумениста и новотарац, познат као реформатор Свете Литургије и главни протагониста неправославних учења титуларног митрополита пергамског Јована (Зизиулас). Његов ученик и следбеник, епископ захумско-херцеговачки Григорије (Дурић), моли се са јеретицима, уклања иконостасе, уводи жене у олтар... О осталима да и не говоримо – епископ бачки Иринеј (Буловић) је потпуно огрезао у молитве с јеретицима и из сенке управља Српском Црквом, епископ аустралијско – новозеландски Иринеј је екумениста и новотарац, човек који седи у председништву свејеретичког ССЦ-а, иначе близак сарадник Вашингтона, итд.

Зато је код нас тема будућег Сабора у Цариграду у сенци домаћег екуменизма и модернизма. Но, упркос томе, верни пажљиво прате шта ће бити и шта се спрема, а наш сајт их редовно о томе обавештава. Иначе, наш став о „Свеправославном Сабору“ исказао је Свети Теодор Студит, а преноси га владика Теофан Нови Затворник: Није сваки скуп епископа сабор, него само скуп епископа који стоје у Истини“. Што се тиче званичних црквених медија, у њима се може прочитати само оно што је у складу са екуменистичко-реформаторским курсом црквеног врха.

- Активни учесник процеса припреме „Свеправославног сабора“ из наше Руске Цркве, митрополит Иларион (Алфејев) тврди да извесна „маргинална СМИ воде праву кампању против сазивања Сабора/…/ Вернике плаше тиме да ће тај сабор бити „антихристов“, јер ће на њему, тобож, усвојити решења која иду против учења Цркве, њених догмата, канона и правила,  да ће се увести жењени епископат, укинути постови, да ће се темељи неуке о вери прекомпоновати. Он је уверен да „таква размишљања немају никакво утемељење у стварности“. Шта ви мислите: има ли или нема повода за бригу у вези са сазивом „Свеправославног сабора“ на коме ће се донети неправославне одлуке?

         - Позната нам је ова изјава митрополита Илариона, и ми смо је, својевремено, пренели на нашем сајту. Поставља се питање: шта значи „маргинални медији“? Да ли су „маргинални“ по слабој посећености? Ако је тако, зашто онда њихово писање изазива забринутост? И зар слабо посећени медији могу водити „кампању“? Ми бисмо рекли да се овде пре ради о посећеним, али алтернативним медијима (пошто су званични црквени под строгом цензуром), који с правом трубе на буђење. Ево неколико доказа за то.

           Од самог почетка 20. века међу припадницима Православних Цркава јача покрет модерниста и екумениста који машта о сазиву некакавог „Свеправославног Сабора“, који би њихове идеје наметнуо уместо учења Цркве. Овај покрет је у данашње време знатно ојачао, па је опасност од њега утолико већа. Не треба бити теолог да би се уочиле неке индикативне чињенице, које указују да страх верника није неоправдан, већ да он, итекако, има утемељење у стварности. Наиме, на дневном реду будућег Сабора неће бити осуда екуменизма. Сви претходни Сабори су сазивани ради осуде неке јереси која је у датом времену потресала Цркву, а екуменизам је управо јерес опаснија од свих претходних – свејерес (термин Оца Јустина) која својим синкретизмом угрожава Цркву као Богочовечански организам, као једно и јединствено Тело Христово. У  садашњем тренутку, дакле, једино би осуда екуменизма могла бити разлог за сазивање Сабора Православне Цркве са епитетом „Велики“, „Свеправославни“ или „Васељенски“.

         Тим поводом Преподобни Отац Јустин Ћелијски је, у својој молбеној представци СА Сабору 1977. године, под називом „Поводом сазива 'Великог Сабора Православне Цркве'“, говорио: „Очигледна је историјска стварност: свети и богосазивани Сабори Светих Отаца увек су имали пред собом конкретно један, или највише два до три проблема, жеравично постављених пред њих од стране великих јереси и раскола, који су извртали праву веру, цепали Цркву и озбиљно доводили у питање спасење душа људских, спасење православног народа Божијег и васцеле ствари Божје. Зато су Васељенски Сабори увек имали христолошки, сотиролошки, еклисиолошки карактер, а то значи да им је централна тема - светема и главна благовест - свеблаговест увек била: Богочовек Исус Христос и наше спасење у Њему, наше обожење у Њему... То је истински православна, апостолско-светоотачка тематика, бесмртна тематика Цркве Богочовекове за сва времена, прошла, садашња и будућа. Она, једино она може бити предмет и евентуалног будућег Васељенског Сабора Православне Цркве, а не схоластичко - протестански 'каталози тема', који никакве суштинске везе немају са духовним искуством и духовним животом апостолског Православља кроз векове, него су само анемичне хуманистичке теореме.

Image 

Да су страховања православних оправдана, види се и из следећег. После објављивања вести да је одређен датум Свеправославног Сабора, огласио се кардинал Курт Кох, председник папског Савета за унапређење хришћанског јединства. Он је поздравио  одлуку о сазиву Свеправославног Сабора и, с нескривеном радошћу, изјавио:  „Ако Православне Цркве постигну веће међусобно јединство, то ће бити од користи за екуменистички дијалог са нашом католичком црквом... допринеће његовом развоју“ и донети „много добрих плодова“. Обратимо пажњу: латини, вековни непријатељи Православља, залажу се и радују се јединству православних?! Владика Петар Други Петровић Његош је рекао: „Латини су старе варалице“. Да би се разумела Кохова радост, треба се присетити његовог јадања, годину дана раније  исказаног. Главни папин екумениста је тада отворено признао да је Мешовита комисија за богословски дијалог између православних и римокатолика запала у ћорсокак, те да је „била развијена светска мрежа пријатељских екуменистичких односа... Но, без обзира на све што је било учињено, - признао је Кох, -  циљ екуменизма није постигнут: ми још увек нисмо достигли јединство, и пред нама је још много посла да га достигнемо“. Латини су увидели да је пут до уније дијалогом – дуг и наизвестан, због тога што, како је рекао Кох, „реално постоје извесне тензије у унутрашњим односима“ међу делегацијама Помесних Православних Цркава (односно, првенство части ватиканско-вашингтонског послушника, патријарха Вартоломеја, још увек није и првенство власти). Зато су паписти напрасно променили план и  дали јасну смерницу „православним“ екуменистима, првенствено оним са Фанара, како да се застој ка унији што брже превазиђе (о каквој се журби ради, говори чињеница да су поглавари Помесних Цркава хитали у Истанбул у првој седмици Великог поста, у време најстрожег поста и молитве). Нови папистички сценарио за уједињавање Православља с кривоверјем, који је изложио управо кардинал  Кох,  сада гласи: „Стога, претпостављам да би одржавање Свеправославног Сабора био веома важан догађај. Ја пратим развој тог питања са великим симпатијама, јер сам уверен да ако дође до сазива Свеправославног Сабора, то ће бити велика потпора екуменистичком дијалогу са нама.“

Ствари су, очигледно, више него јасне.

Треба се присетити и једне изјаве водећег „православног“ екуменисте, константинопољског патријарха Вартоломеја. Он је, приликом своје недавне посете Холандији, изјавио да је „Православље позвано да доследно примени своје фундаменталне еклисиолошке принципе - који се односе на васељенскост и саборност Цркве - на путу који ће бити одговор на изазове 'ортодоксизма' и 'етноцентризма', који су усмерени против њега“. Имајмо на уму да ће управо овај човек, који отворено прети правовернима због њиховог отпора унији (како, иначе, „васељенског“ и „саборност“ Цркве разуме патријарх Вартоломеј), председавати будућим „Свеправославним Сабором“!

Тајне организације и силе су већ одавно заинтересоване за радикалне реформе у Цркви Христовој, јер без тих реформи они не могу да устоличе антихриста, који неће доћи док год се православни руководе Светим Предањем. Зато је свака врста опрезности према „Свеправославним Саборима“ умесна и оправдана. Не треба паничити, али наша народна изрека каже:Кога су уједеле змије, и гуштера се плаши“.

- Припрема за сабор иде више деценија, и неке од његових тема већ су раније разрађиване  и усаглашаване на многим предсаборским саветовањима. Још крајем 60-их година теме саборског каталога су биле подељене Православним Цркавама, које су се обавезале да о њима поднесу извештаје, на основу којих су прављени пројекти документа ради даљег потврђивања на предсаборским сукуповима и на самом сабору. СПЦ је добила да разради тему „Усаглашавање црквених одредаба о посту са захтевима нашег доба“. Да ли знате како је то питање разматрано? Шта мислите о држању постова у савременом свету? 

 - Иако је крајем шездесетих и почетком седамдесетих година прошлог века међу српским епископима било извесних који су се залагали за скраћивање и „ублажавање“ постова, Свети Јустин Ћелијски, то ново светило Цркве Божије, јасно је исказао свој став у писму епископу шабачко – ваљевском Јовану, синовцу Светог Владике Николаја. Писмо је писано 1968, и изражава све оно што православни Срби и данас мисле о том питању. Између осталог, Отац Јустин истиче да је пост Богочовечанска установа која је на Саборима потврђена Духом Светим. Он каже да Житија Светих јасно показују да је „богочовечански пост света етичка догма Православне Цркве која се не може и не сме реформисати“:Еванђеље о богочовечанском посту се не сме мењати, као ни Еванђеље Спасово уопште. Ко друкчије Еванђеље објављује, макар био и Анђео, пада под страшну анатему Апостолску:проклет да буде!“ (Гал. 1,8)  Под ту анатему су пали, и падају, разни јеретици, па и римокатоличка, латинска јерес. Шта је у јереси латинској остало од еванђелског богочовечанског поста? Скоро ништа. Јер недавно је Други Ватикански Концил донео 'непогрешиву' одлуку: да је само Велики Петак постан дан у години“. И додаје отац Јустин:Под утицајем незнабожачке културе европске, богочовечански пост је потпуно одбачен у Европи, и Европа се распада у својим антихришћанским подвизима. Крај свему томе може бити само један: плач и шкргут зуба“. На крају, Свети Јустин јасно каже:Апокалиптички је страшилно и језиво да се проблем поста, одавно решен у Православној Цркви за сва времена, уопште поставља на међуправославним конференцијама“.

- Шта мислите, постоји ли данас неопходност да се сазове „Свеправославни сабор“ и да се на њему расправља о дневном реду тема које су изложене? Судећи по званичним изјавама учесника предсаборског процеса, они мисле да у садашње доба у Помесним Православним Цркавама постоје „разне праксе“ кад је у питању црквени календар, држање постова, припрема за Свето Причешће, бракови с „инославнима“, итд. Да ли се, по вашем мишљењу, те разлике могу називати „различитим праксама“, да ли их треба унификовати и, ако треба, на каквом темељу?

 - Преподобни Јустин Ћелијски је, у већ поменутој молбеној представци СА Саобру СПЦ, говорио да у садашњем моменту не постоји „стварна и неодложна тема за сазивање и одржавање једног новог Васељенског Сабора Православне Цркве“. „То питање је – каже отац Јустин -  покренуто још у време несрећног патријарха Цариградског Мелетија Метаксакиса, познатог уображеног модернисте и реформатора и творца раскола у Православљу, на његовом такозваном 'Свеправославном конгресу' у Цариграду 1923. године. Тада је пао предлог да се Сабор одржи у Нишу 1925г.; али како Ниш није 'на територији Васељенске патријаршије' Сабор, ваљда зато није ни одржан.Отац Јустин даље каже да „у историји и животу Православне Цркве никада ни један Сабор, а поготову такав изузетно благодатни светопедесетнички догађај, какав је Васељенски Сабор, није вештачки тражио и измишљао теме за свој рад и заседање; није никада наметљиво одржавао 'конференције', 'конгресе', 'просиноде' и сличне вештачке скупове потпуно туђе и непознате православној саборској традицији, а у ствари копиране од западњачких организација туђих Цркви Христовој“.

Године 1927, Свети Јустин Ћелијски је српском читалаштву представио књигу светогорског подвижника Данила о намераваном васељенском сабору, о коме се већ неколико година причало. У тој књижици, коју је Отац Јустин сматрао кључном за ову тематику, наведени су критеријуми да би један Сабор био васељенски: Сабори су увек сабирани ради борбе против јереси које су угрожавале веру Цркве. Њих нису сазивали ни папе, ни патријарси, него благочетиви цареви, који су бринули о чистоти православне вере. На њима је вођена расправа о вери, која је оповргавала јерес, а затим су обликовани православни догмати, који су морали бити у складу са Светим Писмом и Предањем Цркве, као и са претходним саборима. Те одлуке је морала да прими пунота Цркве – од епископа до лаика, чланова народа Божјег; по речима Светог Максима Исповедника, „правилност догмата даје вредност Саборима“. Наиме, и јеретици су имали своје саборе, на којима је често било више епископа него на Саборима Цркве Православне, али ти сабори нису важили јер нису стајали у истини, па су називани разбојничким.

На листи тема за рад будућег Сабора, као што смо већ рекли, нема осуде јереси. На дневном реду су, пак, теме којима ће се Фанар наметнути Васељенском Православљу као „источни Ватикан“, а такође и теме којима ће се урушити подвижнички карактер Православља (скраћивање постова, другобрачност свештенства) и изазвати несагледиви расколи (увођење новог календара), због чега ће такав Сабор, по речима Оца Јустина, „уместо лечења већ постојећих створити нове ране на телу Цркве и створити нове проблеме и недаће“.

Наравно да је у Помесним Црквама увек било различитих пракси, али чињеница је да низ екуменистичко – модернистичких новотарија нема никакве везе са разним праксама. Све треба проверити вековним Предањем Цркве, и оно што је њој туђе (попут молитава са јеретицима) треба уклонити из живота правоверних хришћана. Што се календара тиче, треба се угледати на Пољску Православну Цркву и њену најновију одлуку с тим у вези, и вратити се предањском богослужбеном календару, јер је Он Господом благословен вековима. Поготово што држање папског календара за непокретне празнике уз очување православног календара за покретне празнике понеки пут  доводи до скраћивања, па чак и нестанка,  постова какав је Апостолски (како је то било, на пример, прошле године) и другим грубим нарушавањима црквеног живота.

Наставиће се...

          Разговарала и превела са српског: Марија Деркачева

             Извор: Часопис „Православни Крст“, бр. 14 (110) (од 15. јула 2014. године)

Последњи пут ажурирано ( петак, 18 јул 2014 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 84 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.