,,Мислим  да се културна мисија Русије по овом питању састоји у томе да још неколико столећа задржи у животу јулијански календар и на тај начин олакша западним народима повратак са никоме потребне григоријанске реформе на неискварен стари календар“.

Професор В. В. Болотов

Савремени грађански календар данас у употребу је уведен 1582. године пo наређењу римскога папе Гигорија и зато се назива григоријанским, или новим календаром. A рачунање, које се сада назива старим, увео je пo савету астронома Созигена, Јулије Цезар 46-45. годнне пре Христова Рождества и зато се назива јулијанским старим календаром.

Тврде да стари календар заостаје зa новим за 13 дана. Да, међутим, можда нови  нe жури? Дајте да проверимо, да видимо je ли, одиста, стари календар тачнији од новог при том тачнији управо пo астрономским подацимa?

Када се у Русији расправљало да ли да уведу григоријански календар за грађанску употребу, на заседању Комисије руског астрономског друштва 1899. године пo питању реформе календара професор Василиј Болотов изражавајући опште  мишљење рекао је: „Григоријанска peформа нема не само оправдања, него чак ни изговора...Никејски  Сабор не препоручује ништа  СЛИЧНО."  (Извештај са четвртог заседања). Такође je рекао: „Примену григоријанског календара у Русији не налазим ни изблиза пожељном. Kao и раније остајем одлучним поштоваоцем јулијанског календара.

Његова необична једноставност чини га научно убедљивијим од сваке друге календарске новотарије. Мислим да се културна мисија Русије по овом питању састоји у томе да још неколико векова држимо у животу јулијански календар и преко тога олакшамо западним народима повратак од никоме потребне григоријанске реформе на неискварен стари календар" (Извештај са осмог заседања).

Делимично, ове речи су се испоставиле пророчкима: григоријански календар je постао непотребан и сада научници желе да гa замене или бар поправе. Нови календар je већ застарео! Не случајно, пољски астроном Николај Коперник  мада ревностан католик, одбио je да замени стари календар новим и није хтео да учествује у изради тог новог календара, праведно сматрајући да астрономија не располаже довољном мером тачности за увођење новог бројања времена. To стоји све до данас.

Сви календари су тачни само релативно и не досежу потпуну тачност. Па ипак je стари, јулијански календар, бољи, јер се корсти у Цркви за одређење датума пасхе и пo којем се броје празници „непокретнога круга". Научник Сергеј Куликов у свом делу „Календарски подсетник" вели: „Григоријански календар je такође нетачан. Апсолутно тачан календар je немогуће направити?'" У другом свом делу, „Нит времена. Мала енциклопедија календара" (1991). Он тврди: „Уопштено говорећи од постојећих календара, најједноставнији je  јулијански. Сада je његова област примене јако ограничена: користи га Православна Црква и житељи невеликих области Земље. Али због своје једноставности (и издржљивости) он се и до данас примењује у науци при прорачуну јулијанских дана и у пребројавању датума месечевог и лунарног сунчаног календара."

У књизи астронома И. A. Климишина „Календар у хронологија" (1985), постоји добро мишљење о старом календару: „Привлачна страна јулијанског календара je његова једноставност и строга ритмичност смене простих  и преступних година. Сваки процеп времена у четири године броји (365+365+365+366) 1461 дан, свако столеће 36525 дана и нoћи. Зато се он показао подобним за "мерење дугих временских интервала."

Дакле, уочљиво je добро мишљење астронома о старом јулијанском календару.

Да би се пролећна равнодневица везала за двадесет први дан месеца марта, мада то нико није захтевао, римски папа je наредио да се из рачунања избаце од времена првог Никејског Сабора наводно  „сувишних" десет дана и десет ноћи. To jе најсуштинскији недостатак григоријанског   календара: он нарушава један непрекидан низ. Други недостатак пo новом рачунању   уништавају се три преступне године у четири столећа. Све je то учинило немогућим тачно бројање. Зато се у Цркви у историјској   хронологији и астрономији тамо  где се захтевају математички тачне мере користе јулијански датуми.

   „Недостатак григоријанског календара je његова непотребна сложеност која вас приморава да најпре користите мере јулијанског календара, а затим да јулијанске датуме преводите на григоријанске. Захваљујући јулијанском календару лако је хронолошки установити различите историјске чињенице  и астрономске појаве из прошлости, записане у летописима или древним споменицима  што je немогуће учинити пo грегоријанском каледдару." („О црквености календара" A. И. Гриторијевски, доцент Московске духовне академије (Москва 1948. године).

Пролећна равнодневица je покретна  она не стоји на небу (појава прецесије) и зато je одредити непроменљив датум за њу (двадесет први) како je учињено у григоријанеком календару, и још са тим повезивати пасху  груба астрономска и логична грешка. У књизи „Астрофизичке величине" (К. У. Ален. 1977) наведено je трајање године у осам различитнх минуциозних мера.

Најтачнија, астрономски гледано, није тропска година (365, 242199 средњих сунчаних двадесет четири часа), пo којима je одмерен григоријански календар, него сидеричка, то јест звездана година  (365, 25636556), мерена пo звездама, a не пo Сунцу. Јер Сунце je сувише покретно у односу на звезде, a звезде се при мерењима узимају као непокретне.

Православна пасха није празник пролећа него празник Васкрсења Христова. Пасха није локални празник, већ васељенски. У Аустралији која се налазн на другој половини земаљске кугле, такође и у Јужној Америци, Пасха  пада у јесен. Јер, када je код нас пролеће, код њих je јесен, и обрнуто.

Неко се може запитати да ли ће кроз сто и кусур година, Православна Црква, на пример, Рождество Христово празновати не седмог јануара, него осмог због померања датума за један дан и ноћ у сваких 128 година. Испада да ни такав календар није тачан?! Тачан je, јер Православна Црква Рождество Хрнстово, пo црквеном рачуну, увек слави 25. децембра, a не 7.јануара.

Сверуски црквени сабор 1917-18. године у Москви, ради црквеног мерења времена и због богослужбене праксе, одлучио je да се задржи и очува стари календар.

,,Књижевне новине“, 2000.година