header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Помињати сада или не помињати патријарха Кирила?Други одговор о.Филотеја против јереси и раскола Штампај Е-пошта
уторак, 08 март 2016

 Христос је међу нама, возљубљени у Господу оче Јоване!

Добио сам твоје писмо поводом смутњи које су изникле после апостасијског сусрета патријарха Кирила и такозваног папе римског – Франциска (не знам његово право име, нити га сматрам монахом, а још мање епископом).

Пишеш да су неки ревнитељи Православља престали да помињу патријарха. Болно ми је да слушам о томе. Како лукаво делује ђаво: једне гура у јерес, а друге подстиче да расколом цепају нешивени хитон Христов.

Тешко нама, грешницима! И колико је опрезности потребно приликом доношења одлука. Јер ћемо одговарати не само за себе, већ и за душе поверене нам од Господа.

Пишеш да су се они који су престали са помињањем обратили ка овим праксама непомињања:

1. Узносити молитве за патријарха без помињања његовог имена;

2. Уместо помињања патријарха, узносити молитве „за свако епископство православних“, како у јектенијама, тако и на Великом Входу.

Где код Светих Отаца налазимо такву праксу? – Нигде. Напротив, Оци су установили: „...Ако у будуће неки свештеник или ђакон окриви свога епископа због неких преступа, пре него што је то саборно размотрено и испитано, и пре него што је против истога изречена коначна одлука, те се усуди прекинути заједницу с њим, и не буде по предању Цркве, спомињао његово име на светим молитвама и Литургији, такви морају подлећи свргнућу и лишити се сваке свештеничке власти.“ (13. правило Светог Константинопољског (Двократног) Сабора).

Ове праксе су новотарије као и свако обновљенство. А новотарења су страна духу Православља. И неважно је што су их изумели неки Светогорци. Чак и ако би то био Анђео са Неба – ми нећемо прихватити такве праксе.

Ти кажеш да они који су престали да помињу (патријарха Кирила) тврде да они остају у Православној Цркви, да се не присаједињују другим јурисдикцијама и не стварају своје паралелне синоде, већ да чекају Православни сабор на коме ће бити решено питање патријарха или епископа који су пали у јерес.

Ми такође чекамо Православни Сабор који ће јеретике предати анатеми. Зато што само Сабор епископа има благодат од Господа да врши суд над епископима и патријарсима. “...Јер, који је постављен у чину свештеника и присваја себи суд митрополита, и пре суда окриви сам по себи свог оца и епископа, такав није достојан ни части нити имена свештеника...“ (13. правило Светог Константинопољског (Двократног) Сабора).

Због тога, драги оче Јоване, ми узносимо на Литургији име патријарха, из послушности Матери-Цркви, не осуђујући га самовољно, али и не прихватајући екуменистичку јерес. Ми позивамо паству да не посећује оне храмове где се отворено проповеда јерес екуменизма, већ да се старају да иду за оним свештеницима који су против те заблуде.

А сада, пријатељу мој, обрати пажњу на оне који су престали да помињу патријарха. Шта их чека? Или они тачно знају када ће се одржати атниекуменистички Помесни Сабор? Мислим да не знају. Као што то нису знали ни светогорски монаси који су престали да помињу константинопољског патријарха Атинагору 1965. године због „скидања анатеме са латина“, а 1972. године, после Атинагорине смрти, они су поново почели да узносе име патријарха Димитрија на Литургијама. Иако Димитрије ништа мање није пропоповедао екуменистичку јерес него његов претходник.

Апсолутно је јасно да су светогорци спознали неисправност свога поступка. И, следствено, сматрати њихово непомињање примером за угледање је већма неразумно.

Моје срце тугује када на тренутак помислим шта може да очекује оне који данас не помињу.

Када прође 50 година, сви њихови свештеници ће се упокојити и то сабрање ће постати беспоповски раскол, пошто они немају епископе. Или ће њихови следбеници почети да примају рукоположења од епископа које помињу, налазећи различите антиканонске „компромисе“. Овога је већ било у историји Цркве.

Дај Боже да ревносни монаси дођу к себи и одбаце оне који их, под маском свете ревности, гурају на пут пропасти.

Понављам да Цркве нема без епископа.

39. Апостолско правило каже: „Презвитери и ђакони без знања Eпископа нека ништа не предузимљу, јер је он онај, који се има старати о народу Господњем и који има давати рачуна о њиховим душама.

Пренеси онима који не помињу, да је мишљење о томе како је нужно пронаћи другог епископа и помињати га - ништа више до „погрешно и неосновано лично мишљење“. Ово је канонско установљење Православне Цркве. Не може се служити Лигургија без воље епископа.  

13. правило Четврго Васељенског Сабора  налаже: „Туђи клирици и они који су непознати, нигде и ни под којим начином да не служе у другом граду без „препоручних грамата" које ћe им дати њихов епископ.“

У Цркви нема и не може бити личног или, како сада кажу, приватног мишљења (теологумена). Ми признајемо само Учење возљубљеног Господа нашега Исуса Христа, које је свесавршено и неизменљиво.

Што се тиче помињања заточеног патријарха Иринеја, већ смо говорили да се на тај начин ствара друга Јерусалимска патријаршија, односно јурисдикција, непризната од Помесних Цркава. А то је већ раскол.

Екуменисти су, најпре, људи заблудели, који не верују у Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву. Они се заносе „спасавањем света“, „спасавањем Цркве“. А та демонска прелест, „спасавати“ всех и всја, гура их у богоодступништво.

Они су заражени безумном идејом „уједињавања Цркава“. Но, зар се Црква разделила? Од ње само отпадају јеретици и расколници. А једини пут у Цркву није сједињење путем лукавства и вештине – већ путем Православног Крштења. Господ наш Исус Христос је рекао да Цркви ни „врата ада неће одолети“ (Мт.16,18). Због тога је потребно спасавати се, а не „спасавати Цркву“, ако, наравно, верујемо обећањима Божијим.

Тако бива и са онима који одлазе у раскол. Они мисле да својим поступком „спасавају Цркву“. Но, да ли је Цркви потребно „спасавање“? Авај – не. Она је света и непорочна. Немојмо сматрати, као некада Свети Пророк Илија што је мислио, да само он није издао Господа. Но, Бог му је открио да је остало још седам хиљада верних који се нису поклонили Ваалу (ср. 3.Цар.19,4).

И зато, нека наша ревност буде пре свега за спасење сопствене душе. То значи, не поклонити се идолу јереси и не следовати путевима расколника.

Као што је говорио Преподобни Серафим Саровски:Спасавај себе и хиљаде ће се спасити око тебе“.

С љубављу у Христу, многогрешни јеромонах Филотеј

По материјалу са: „rusfront.ru“

Превод и приређивање: „Борба за веру“

Последњи пут ажурирано ( понедељак, 07 март 2016 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 28 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.