У току свог VII ванредног заседања Свети Синод Антиохијске Православне Цркве је изразио своју оцену и однос према сусрету који је одржан 18-26. јуна 2016. године на Криту и проблему Свепрвославног сабора. Дана 27. јуна 2016. године учесници заседања Светог Синода којим је председавао Блажењејши патријарх Јован Х усвојили су следећи суд о овом проблему:

«Оци су размотрили проблем Великог Православног Сабора за који је Православна Црква почела да се припрема пре више од 50 година. Раније је Антиохијска Црква замолила да се сазивање овог Сабора одложи ради јачања свеправославног јединства и обезбеђења православног консензуса у вези са спорним питањима дневног реда, као и ради испуњавања еклесиолошког услова како би на Сабору учествовале све Помесне Православне Цркве.

Пошто молба Антиохијске Цркве за одлагање Сабора заједно са сличним молбама Руске, Бугарске и Грузијске Цркве није била услишена; пошто је на почетку планирано да Сабор постане свеправославни, али је био одржан у одсуству четири Аутокефалне Цркве, које представљају више од половине православаца у целом свету; пошто је игнорисана потреба за успостављањем православног јединства на основу потпуног евхаристијског општења изеђу Цркава, а посебно, пошто није пронађен излаз из кризе у вези с кршењем канонских јурисдикцијских раница Антиохијског патријархата од стране Јерусалимског патријархата пре сазивања сабора, а Константинопољски патријарх је одлучио да одложи преговоре до завршетка Сабора; пошто је низ учесника Сабора у својим изјавама неправедно осудио Цркве које нису дошле на Сабор, а притом није осудио Цркву, која предводи припремни рад; узимајући у обзир ставове и изјаве који су изнети на Критском саветовању, као и све недавне заблуде, оци су констатовали следеће:

Прво, оци изјављују да свеправославна сарадња може да се заснива само на учествовању и консензусу свих Помесних Православних Цркава. Оци подсећају да овај принцип није нови предлог Антиохијске Цркве, већ је стални православни принцип који је увео блаженопочивши Константинопољски патријарх Атинагора, који је започео припремни рад на одржавању Сабора. Његово дело је наставио блаженопочивши патријарх Димитрије, и у његово време су формулисана правила припремних предсаборских саветовања. Ова правила јасно показују да сваки саборски рад, чак и на нивоу припремних саветовања Константинопољски патријарх обавља након одобравања од стране поглавара свих Цркава, као и да све одлуке једнодушно доносе све Помесне Цркве пре него што буду изнете на Великом Сабору.

Друго, оци истичу да је Његова Светост Константинопољски патријарх Вартоломеј истицао овај принцип за време предсаборских припремних саветовања. Између осталог, одлучио је да обустави рад припремне комисије 1999. године због тога што је једна Црква напустила поменуто саветовање. Стога је припремни рад за Велики Сабор одложен на десет година. Оци су у недоумици како је одсуство једне Цркве могло изазвати обустављање припремног рада Сабора, а одуство четири Цркве није представљало препреку за одржавање самог «Великог Сабора»!

Треће, оци истичу да је принцип консензуса био потврђен кад је припрема за Сабор настављена 2009. године. На Четвртој припремној конференцији 2009. године консултант Антиохијске делегације блаженопочивши доктор Алберт Лахам је истакао важност овог принципа у процесу доношења одлука подсетивши да се, ако нема једногласности у вези с неким питањем, ово питање упућује припремној комисији на даље проучавање, као што гласе правила процедуре Свеправославних предсаборских саветовања. У то време су предлог одобриле све Цркве-учеснице, укључујући и председника саветовања. Захваљујући овом предлогу донета је одлука по питању дијаспоре и епископских конференција.

Четврто, оци потврђују да је став Антиохијског патријархата у којем се садржи апел за постизање једногласности кроз обезбеђење консензуса свих аутокефалних Православних Цркава по питањима са дневног реда, имао за циљ постизање православног јединства у припремном периоду, у складу с православном традицијом. Антиохијска Црква није очекивала да ће овај стални принцип, на који је подсетила, представљати спорно питање и да ће га се одрећи они који су га првобитно увели и бранили као гаранцију православног јединства. Ово јединство се не може постићи уколико је иједна Црква искључена из процеса доношења одлука или уколико се њени предлози игноришу. Желели бисмо да исткнемо да је на Саветовању поглавара Цркава у јануару 2014. године овај принцип потврђен, кад је било одобрено да све одлуке Сабора и припремног периода треба да буду донете путем консензуса. Оци се питају: како овај консензус може бити постигнут ако је Антиохијска Црква одбила да потпише одлуке са поменутог саветовања поглавара (2014. године) и саветовања поглавара у Шамбезију 2016. године? Како је могао бити постигнут консензус на Криту уколико су биле одсутне четири Помесне Цркве?

Пето, оци понављају да предлог Антиохијске Цркве да се сазивање Великог Сабора одложи у случају да није постигнута једнодушност о одређеним питањима није ништа ново. Антиохијска Црква је изражавала свој јасан став у току целе припремне етапе у последње две године. Антиохијска Црква никад није игнорисала ниједну Помесну Цркву кад је реч о свеправославној сарадњи. Дакле, све што је било написано у медијима о наводно беспоговорној сагласности Антиохијске Цркве да учествује у Сабору јесте лаж, а сва размишљања поводом наводно политичких разлога за неучествовање Антоихијског патријархата на Критском саветовању немају никакве основе. Сагласност Антиохијске Цркве да учествује у припремном раду ради икономије уопште не значи да је сагласна на уступке и да се одриче свог става. Напротив, њено учествовање је представљало покушај да се савладају све препреке које нису дозвољавале (и још увек не дозвољавају) да се Сабор одржи.

Шесто, Синод Антиохијске Цркве је зачуђен ставом неких Цркава које су недавно апеловале на то да се заобиђе принцип консензуса или да се нетачно интерпретира упркос правилима процедуре Свеправославних Предсаборских Саветовања, која су усвојена 1986. године, а која су потписали сви представници и која су на одговарајући начин примењивана чак и на петом припремном саветовању у октобру 2015. године. Чланови Синода су такође зачуђени таквим приступом, пошто се испоставило да је одржавање Сабора у планирано време важније од јединства и саборности Цркве. Стога би Антиохијска Црква желела да се захвали свим Цркавама које су подржале њен исправан став према Сабору, а посебно Руској, Грузијској, Бугарској и Српској.

Седмо, оци би желели да подсете браћу која су се окупила на Криту да тачка 17 правила процедуре Свеправославних Предсаборских Конференција одобрених 1986. године гласи да уколико у вези с одређеним питањем које се разматра на предсаборском саветовању не може бити постигнута једнодушност, одлука о њему се не доноси и он се упућује секретаријту предсаборског припремног саветовања на даље проучавање и припрему. Тачка 4 истих ових правила процедуре гласи да се не дозвољава отклањање или додавање било ког питања на списак питања која су припремљена и усаглашена на свеправославном нивоу, у сваком случају, до завршетка његовог проучавања – после тога се сазива Свети и Велики Сабор. Оци су у недоумици како је Велики Сабор могао бити сазван ако није завршен припремни рад у вези с питањима са дневног реда: две Цркве имају примедбе на документ «Тајна брака и препреке за њу», а Антиохијска Црква је одбила да се са дневног реда изузму три важна питања (о црквеном календару, диптисима и аутокефалији и начинима њеног објављивања).

Осмо, оци истичу да нова реалност коју је за православни свет створила конференција на Криту показује да консензус Православних Цркава остаје златно правило за обезбеђење јединства православног света. По мишљењу отаца ово правило представља чврсту основу за превладавање последица епископске конференције на Криту.

Девето, како су се појавиле тврдње да се саветовање које је одржано на Криту наводно може сматрати Васељенским Сабором, полазећи од принципа за сазивање Васељенског Сабора оци су желели да подсете да су од почетка ХХ века Православне Цркве одлучиле да замене сазивање Васељенског Сабора Свеправославним Сабором. Његов дневни ред и правилник су утврђени на православном саветовању одржаном на Родосу 1961. године. Припремни рад је трајао пет и по деценија. Због изванредног карактера овог Свеправославног Сабора Цркве су се сложиле да Сабору неће присуствовати сви православни епископи на свету, као што то захтева православна традиција и да ће све његове одлуке бити донете на основу консензуса свих Аутокефалних Цркава, при чему ће свака Аутокефална Црква имати само један глас. Тако да су све тврдње о томе да Критски сусрет наводно представља Васељенски Сабор на који се односе правила Васељенског Сабора неодрживе. Он такође обавезује своје учеснике да поштују одговарајућа правила процедуре, у случају да га сматрају Свеправославним Сабором.

Дакле, оци Светог Синода Антиохијске Цркве изјављују да Критско саветовање не задовољава чак ни правила за одржавање предсаборске конференције Великог Сабора, у складу с правилима процедуре Свеправославних Предсаборских Конференција која су усвојена 1986. године, и која још увек важе. Правила процедуре гласе да сазивање ове конференције захтева одобрење поглавара свих Помесних Православних Цркава (тачка 2) и да се одлуке усвајају уколико постоји заједничка сагласност свих Помесних Православних Цркава (тачка 16) – ови захтеви нису поштовани на Критској скупштини.

Чланови Светог Синода су једногласно донели одлуке о следећем:

1. Састанак на Криту треба сматрати само за прелиминарно саветовање везано за Велики Свеправославни Сабор и његове документе не треба посматрати као коначне, већ као отворене за дискусију и уношење измена кад буде сазван Свеправославни Сабор којем ће присуствовати и на којем ће учествовати све Помесне Цркве.

2. Не признаје се саборни карактер било ког православног саветовања на којем не учествују све Помесне Православне Цркве и истиче се да принцип опште сагласности остаје главни у међуправославним односима. Дакле, Антиохијска Црква одбија да призна да се сусрет на Криту може назвати «Великим Православним Сабором» или «Великим Светим Сабором».

3. Потврђује се да ниједна одлука која је донета на Критском саветовању ни на који начин није обавезујућа за Патријархат Антиохије и целог Истока.

4. Налаже се комитету који одговара за мониторинг последица Критског саветовања да поднесе детаљан реферат на следећем заседању Светог Синода на тему евентуалних резултата и последица Критског форума.

5. Треба послати писма свим Помесним Православним Црквама, као и грађанским властима и духовном свештеноначалију у иностранству којима ће бити обавештени о одлукама Светог Синода Антиохијске Цркве.

6. Треба позвати вернике да се придруже оцима Светог Синода Антиохијског патријархата у молитви за очување и потпуно испољавање јединства православног хришћанског сведочанства у савременом свету.»

Са енглеског превео: Дмитриј Лапа

Са руског: Марина Тодић

Извор: „Православие.ру“