header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Срђан Новаковић: Обама Римски Штампај Е-пошта
четвртак, 26 јануар 2017

 ''Мусолини нам је послан божанским провиђењем!''  папа Пије Једнаести

''Против московске таме римска светлост'', папске новине Оsservatore Romano,1930. година

''Русијом владају убице и разбојници'',  журнал Reichsbote, 1930. година

„Побити све Србе за што је могуће краће време. То је наш програм.”, фрањевачки фратар и гувернер Шимић

“Живели Хрвати!”, папа Пије Дванаести

“Сједињене Америчке Државе су се преобратиле у арсенал оружја католичке цркве.”  Авро Менхетен

Кратка историја највећег губитника на америчким изборима

Први језуита на челу Ватикана у историји као и први ''папа уместо папе'' након скоро шест векова (не рачунајући тровања, последњи случај таквог доласка на папски трон тиче се абдикације Гргура Дванаестог још давне 1415. године),Хорхе Марио Бергољо , германофон и аргентински језуита, доспева на чело римске курије након контроверзног и драматичног гласања током чувене конклаве марта месеца 2013. године.

Резултат и исход ове конклаве, током које ће се (према скрупулозним истраживањима аутора Антонија Соћија)појавити бројне и грубе неправилности које би још онда захтевале поништење избора новог папе Фрање Првог(Френсиса),одмах је био одушевљено и бурно поздрављен од стране белосветске штампе, аргентинског и италијанског масонства,као и светски најмоћније Бнај Брит ложе. А некадашњи архиепископ Чилеа,кардинал Хозе Марија Каро Родригез својевремено је овако окарактерисао Велику Ложу Буенос Аиреса; ''ова ложа је најпокваренија и најизопаченија на кугли земаљској''.

Али шта је претходило овако бруталном свргавању законито изабраног папе Бенедикта Шеснаестог и, истовремено ,брзоплетом устоличењу аргентинског кардинала као новог епископа Рима?

За разлику од Бергоља, својевремени избор конзервативца и наводног противника фрамасонства папе Бенедикта Шеснаестог, био је дочекан на нож од стране међународне штампе и већине мондијалистичких структура англоамеричке олигархије. Тадашњи папа Јозеф Рацингер, са читавом армијом конзервативних кардинала, уз моћну дипломатију, сопствени банкарски систем(потпуно ван икакве контроле),уз застрашујућу планетарну мрежу универзитетских,медијских и пословних установа, најреспектабилније тајне службе ,одмах се нашао на удару новог председника САД, Барака Хусеина Обаме.

Свежи нобеловац, планетарни заштитник содомских изопачењака, русофоб и кум Исламске државе(према тврдњи самог Трампа)- Барак Хусеин већ 2009. године (уз одлучујућу асистенцију старих Клинтонових и Сорошевих кадрова),креће у фронтални обрачун са папством, институцијом коју светски либерални и финансијски кругови одавно сматрају зрелом за нови (трећи) ватикански концил, за реформе односа према хомосексуалцима, абортусу и контрацепцији као и за ново ''Католичко Пролеће'', које би коначно збацило ''средњевековну диктатуру Цркве'' .

     Судећи по Викиликсу и ''цурењу'' мејлова између двојице, Џон Подеста (шеф изборног штаба Хилари Клинтон и ''другар'' Марине Абрамовић) и Сенди Њуман(моћни играч из сенке и оснивач многих прогресивних удружења,као и ментор Б.Обаме)јесу непосредни иницијатори и налогодавци пропагандног рата који ће се орканском жестином обрушити на Ватикан и Рацингера у периоду 2009-те па све до фебруара 2013-те, када ће довести до абдикације, то јест безусловне предаје дотадашњег папе Бенедикта Шеснаестог. До изнуђене капитулације, коју ће сам Рацингер назвати ''добровољном'', доћи ће након година пилотираних истрага( чију веродостојност овде не анализирамо)о повезаности ватиканске банке(ИОР-а)са мафијом и делом тајних служби. Посебни акценат ће бити стављен на Ахилову пету католичке цркве – проблем разгранате унутрашње педерастије и педофилије, који ће либерална олигархија обилато користити у периоду 2010-2011. године како би задала што разорније ударце већ пољуљаном угледу католичког клера. Чак ће тадашњи тужилац Међународног кривичног суда, аргентинац (!) Луис Морено Окампо(иначе бивши саветник Светске банке)отворено разматрати могућност подизања оптужнице против Рацингера због наводних злочина против човечности, стављајући му на терет ''оркестриране деликте почињене против милиона деце у рукама  католичких фратара и часних сестара.''

      Мења се и геополитички миље, захуктава се припрема будућег ратног похода на социјалистичке режиме Либије и Сирије. Јастребови из Обама-Клинтон кабинета су све гласнији и главни рефрен им постаје оно чувено ''Гадафи мора умрети, Асад мора да оде, бомбардујмо Иран!'', а полако се припремају и колачи за будуће ''мирне демонстранте'' украјинског Мајдана.

Свима је већ кристално јасна неприкладност самог постојања једне анахроне институције попут Ватикана, неприлагођеног захтевима новог,''модерног'' и ''прогресивног'' атлантистичког поретка.

Иако је неупитна тврдња Милорада Екмечића о стапању језуита са америчким јудеомасонством,ипак се можемо  запитати како је уопште досада опстајала таква државица-енклава унутар НАТО територије, како је уопште било могуће да је таква државица(и поред свега чиме је Војтила задужио САД), имала одређену аутономију, властите финансије, тајне службе и дипломатију?

Наравно, никако не желимо да нас оптуже како тобоже преувеличавамо улогу Рацингеровог понтификата у односу на оно што је он реално био, посебно након дуге и предуге владавине Војтиле-Регана. Својим истраживањима, Олга Четверикова (''Завера папизма против хришћанства'') је више него убедљиво доказала потпуно и недвосмислено одступништво Рима у односу на чак и најосновније хришћанске догмате.  Овим желимо само да укажемо да у тоталитарно либералном геополитичком контексту није дозвољено очување чак ни спољашње хришћанске љуштуре као ни најосновнији минимум општеприхваћених моралних норми о абортусу, содомији или родоскрвњењу. Само у том смислу, Јозеф Рацингер је био '''онај који задржава'' и зато је морао бити уклоњен најбезобзирнијом медијском кампањом (Ватиликсом) која је дејствовала на више фронтова: ватиканска банка,сексуални скандали, интриге и проневере новца.  Чак и папин собар Паоло Габриеле завршава у притвору, док је председник ИОР-а Тедески принуђен да поднесе неопозиву оставку. Као врхунац свега,либерални новинари Де Грегорио и Инграо почињу објављивање извода из наводно тајног досијеа о ''утицају хомосексуалног лобија у Ватикану'',док финансијска полиција Италије блокира све банкомате на ,формално сувереној, територији папске државе. Брутално сатеран уза зид, 86-годишњи Рацингер истиче белу заставу и 11.02.2013. године се на латинском језику и званично одриче папског трона услед тобожње ''немоћи''. За утеху,остаје му титула '''почасног папе'' (понтифекс емеритус), досад незабележени новитет у вековној историји папства.

Тиме су створени сви услови за рађање контроверзног и ''паралелног'' понтификата ''Обаминог двојника у Ватикану'' – Хорхе Марија Бергоља.

Бергољо(будући папа Френсис Први) ће истовремено постати и први '''бели папа''  језуита у историји Ватикана и тиме отелотворење познатог Нострадамусовог пророчанства о ''црном папи који ће широм отворити врата Апокалипсе''. Али, пророчанства на страну, нови папа Фрања ће од самог почетка пројављивати одређене мрље у биографији које се тичу његовог наводног учешћа у заиста стравичним злочинима некадашње аргентинске хунте(под будним оком ЦИА-е).  Овде свакако ваља цитирати став многих аутора(Ф. Децани и други) који тврде да атлантистичка плутократија намерно поставља на највише функције управо уцењене људе(а са подебелим досијеима), ради лакше контроле истих. Такође,Аргентина је управо она држава – уточиште у коју се након Другог светског рата слила река избеглица – најокорелијих нациста и усташа,игром случаја користећи оне чувене ''пацовске канале'' попа Крунослава Драгановића. Ради се о земљи у којој је Анте Павелић пронашао сигурно прибежиште и у којој је ,дан данас, клероусташка дијаспора изузетно богата и битан фактор на политичкој сцени. Из те и такве Аргентине је непобитно стигла и значајна помоћ  грађанском рату за остварење хрватског сна(независности Хрватске),током којег је Туђманово руководство отворено заговарало и спроводило прогон православних Срба.

Не заборавимо и чињеницу да у данашњој Хрватској (старом „предзиђу кршћанства''), ватикански Каптол остаје и даље далеко најутицајнији чинилац политичке ,економске и медијске сцене. А да је тадашњи кардинал Бергољо имао најприсније односе са оваквим хрватским лобијем у Буенос Аиресу (према сведочењу југословенског дипломате Комнена Сератлића), није никаква тајна: како и не би када му је исповедник био Емилио (Милан)Огњеновић а заредио га је Берислав Остојић!

    Зато, само наивни и неупућени у овакав ''педигре'', могу да се ишчуђавају  ставу Ватикана о православнима као ''болеснима'' или ''шизматицима'' или понижавајућем оснивању ''мешовите комисије'' ради канонизације викара усташке солдатеске – ''блаженог'' Алојзија Степинца. Овакво ''изобилно милосрђе'' папе, којим се СПЦ више него очигледно подводи изругивању над моштима милиона пострадалих православних верника, ''добри'' папа Фрања спроводи свакако ђавонадахнут поукама врховног мондијалистичког жреца данашњице, Хенрија Кисинџера (Трилатерала, Бнај Брит), који овакав ''технолошки'' третман саветује поводом Грка (Срба, Руса): ''Грчким народом је јако тешко управљати, зато је потребно дубоко га поразити у његовим културним коренима. Тада ће се тај народ уразумити. Имам у виду поражавање језика, религије, њихових духовних и историјских ресурса, да би му онемогућили сваку могућност развијања, одвојили од његове суштине...''

(архим. Атанасије Атанасију,у зборнику ''Грчка је против!'', 2013 г.).

Ова парадигма је, према познатим изјавама Вилија Вимера, одавно институционализована и потврђена у пракси, као доминантан однос према једнако састрадалном србском народу.

По оваквом моделу,ускоро ће и Руска Православна Црква бити позвана да узме активно учешће у мешовитој комисији поводом будуће канонизације Адолфа Хитлера, Јозефата Кунцевича, Бандере или генерала Власова.

Па зар нису нацисти одобрили поновно отварање православних богомоља на територијама ''ослобођеним'' од безбожних бољшевика?

Опростићете нам на овој дигресији, послужиће нам само да вам укажемо на то да либерално-екуменистички папизам ''светог оца'' не познаје никаква догматска ни морална ограничења према православљу,за разлику од Рацингера који је ипак имао нешто више обзира. Тако, садашњи папа своје конзервативне опоненте унутар курије најстрожије кажњава,погрдно их називајући ''ортодокснима'' и ''фарисејима'', исповедајући се скоро сваке недеље најекстремнијој либералној штампи(Еуђенију Скалфарију и његовој '''Републици'' која просто кипти русофобијом и слободним зидарством)те шокирајући јавност изјавама како ''не постоји католички Бог'' док слатко ћаска о теми расног мешања(тако драгој масонском деизму) . Као да сам жели да докаже приврженост амбијентима који су га и устоличили(они исти који су довели Обаму и уложили огромни новац у Хилари Клинтон),папа Френсис често просто фингира као банални ехо Бараковим похвалама ''различитости'',''глобалног загревања''(којем посвећује читаву енциклику ''Лаудато си''),'' масовној миграцији'',хомо браковима(успева да католички синод о породици усмери ка овој незамисливој теми),да и не помињемо још деликатнију тему смртног греха чедоморства коју Бергољо(следећи Обамакер реформу здравства која подстиче коришћење лекова који изазивају побачај плода)своди на ниво другоразредне парохијске индулгенције. Још шокантније, папа прима у приватну аудијенцију радикалну феминисткињу и поборницу абортуса, злогласну Ему Бонино(заговорницу бомбардовања Србије)!

Шлаг на торти,Света столица се дрзнула да организује конгрес у част остарелог и раскринканог Пола Ерлиха,малтузијанца и заговорника насилне и масовне стерилизације човечанства ради спасења “амбијента”.

  Али ни по питању русофобије, папа модерниста нимало не заостаје за Нуландовом, Обамом или Хилари Клинтон, јер пружа значајну и нескривену подршку украјинским унијатима и гркокатолицима у њиховој борби против руског народа, језика и историје(према Кисинџеровом обрасцу).

Грлећи унијатског епископа Шевчука, папа као да јасно даје сигнал фанатичним криптокатолицима западне Украјине да буду ревноснији у мржњи према ''азијатским москаљима'', приде уз некажњену рехабилитацију најварварскије форме нацизма. Не без разлога, 2015-те  године га  Сакер проглашава за ''стварног вођу украјинских националиста'' ,а све је више и индиција да су отровни колачи Мајдана били давно припремљени у једној од римских кухиња будући да још није избледело сећање на ужасе насилног католичења и полонизације малоруског живља тридесетих година прошлог века. Антируски вектор понтификата потврђује и оштра супротстављеност Ватикана у односу на јужноамеричке савезнике Русије, путем отворене претње мајданом сандинистима Никарагве и председнику Венецуеле и наследнику Чавеза ,Николасу Мадуру.

Још дрскије, папа свакако учествује(преко Валтера Каспера) и подстиче пропали православни сабор на Криту (по узору на Други ватикански концил), соколећи ''источног папу'' Вартоломеја (нераздвојног са Џозефом Бајденом, покровитељем геј бракова и абортуса),наравно уз значајно финансијско покриће западних тајних служби и грчког масонства. Циљ је свега – уништење Православља путем радикалне модернизације литургије, догмата, обреда, постова и то кршењем и гажењем свих канона. Чак папин главни играч унутар Васељенске патријаршије (са седиштем у НАТО држави), Јован (Џон) Зизјулас покушава да протури у завршни документ и толеранцију према геј  ''различитости''! По опробаном језуитском рецепту, сада се одлуке овог пропалог сабора намећу и просто утерују у главе православног свештенства, под претњом рашчињења.

Насупрот овоме, када је требало завапити до неба због злехуде судбине блискоисточних хришћана под јармом главосеча Исламске државе, папа је неочекивано занемео. Глас му се враћа само када треба нахвалити Обаму и његову санитарну реформу пред конгресом САД-а (први пут у историји САД се један папа обратио Конгресу!), када је потребно примирити незадовољне католичке бираче јер реформа уводи масовно коришћење контрацепције и пилула за абортус. Или када треба припремити терен за увођење тоталитарне цензуре над алтернативним медијима ,када папа у разговору за белгијски лист „Тертио“ отворено и на најпогрднији начин вређа читалачку публику тзв. „лажних вести“, тиме изазвавши и запрепашћену реакцију геополитичара калибра Вилијама Енгдала.

Ипак, најсрамније и најпровидније (не)дело је било Фрањино отворено сврставање на страну клана Обама-Клинтон током изборне кампање фебруара 2016-те године када је ,ничим изазван, јавно жигосао будућег председника САД Доналда Трампа као ''нехришћанина'' и његов политички ангажман као ''нехришћански''! Ова исхитрена папска придика ће се показати као аутентични бумеранг јер ће огромна већина америчких католика гласати баш за Доналда Трампа, будући да им управо Хилари Клинтон(либерал на граници отвореног вештичарења) није деловала нимало ''хришћански''!

Али ,шта се ту може ,дугови  ''амбијенту'' који га је породио се изгледа морају неизоставно отплаћивати чак и у случају отвореног сукоба са најелементарнијим поставкама здравог разума. Утолико горе по тај здрави разум! Да појаснимо читаоцима; још пре 38 година је у Њујорку изашао бестселер ''Христов викар'' Валтера Марфија (пуковника америчке војске)чија се радња тиче доласка на папски трон прогресивног човека по имену – Френсис Први, сасвим случајна подударност са именом и улогом садашњег папе! Тај роман је поново пуштен у продају 2013-те године. Папа јесте доктринарно непогрешив, али су изгледа још  ''непогрешивији'' они који га ''бирају'' у Риму!

Опет, озбиљни аналитичари са Харварда (Рос Доутхет у ''Хоће ли папа разбити цркву'')скрећу пажњу на две врсте озбиљних проблема приликом трансмисије папске власти и ауторитета. Први се тиче постојања конзервативне опозиције у врху католичког клера и он се решава бруталним наметањем папске догме о незаблудивости ,свирепим кажњавањима непослушних кардинала и клерика као и отвореним ''сатеривањем у ћошак'' неподобних ,предочавајући им немогућност изласка из хијерархије подређености ''заменику Христа на земљи''.

Заиста, клерици немају где да оду – могућности њихове аклиматизације у лутеранству или светском православљу се чине сасвим незнатним, те је папа управо овакав образац спровођења либералне агенда обилато користио у пракси, баш ради компензације тоталне доктринарне и догматске празнине, невиђене још од модернистичких времена Другог ватиканског концила и екуменизма Карола Војтиле. Што се овог аспекта тиче, ситуација никада није била гора (или боља,зависи за кога) и озбиљнији теолози једноставно слежу раменима; Енрико Мариа Радаели стидљиво покушава да успостави примат Божје Речи над плотском љубављу (која је опсесија православних екумениста)и бескрајним милосрђем које ''погађа'' и непријатеље цркве,док отац Курцио Нитоља разматрајући све црквеноправне опције у случају да папски ауторитет падне у отворену јерес, резигнирано говори о ''поп понтификату''(мисли се на поп мјузик).  Налазећи запрепашћујуће сличности између доктрине револуционарне праксе марксизма-лењинизма и либералне агенде новога папе, Маурицио Блондет убедљиво указује на подударност  револуционарне динамике ''споља-изнутра'' између Црвене и Црне Интернационале, јер обе пројектују споља демагогију љубави, праштања,толеранције и екуменизма (Ватикан) или ослобођења потлачених, једнакости, социјалне правде (СССР), док се изнутра спроводи неограничени терор према неистомишљеницима. Постоји и радикалнија опозиција окупљена око часописа ''Жива Црква'', која оптужује Бергоља за припадност фрамасонству отпадништво и јерес.

Него, обратимо пажњу и на други аспект проблема трансмисије либералних антидогми са тако високог пиједестала папске непогрешивости. Дакле,како стотинама милиона католика широм света на брзину наметнути реформе увођењем толеранције на геј бракове, контрацепцију и контролу рађања, абортус, еутаназију, содомију, ислам и џамије,и још уједињујући све вероисповести у једну светску религију?

Изгледа да баш у овом цајтноту и лежи основна слабост пројекта ''Католичког Пролећа'' и ултралибералног понтификата,јер,једноставно, и поред застрашујуће гебелсовске машинерије производње свести (Пропаганда Фиде на челу са “црвеним папом”), католичка јавност није у стању да инкорпорира толико крупне реформе у кратком временском периоду. Парадоксално,ова ситуација може да оснажи унутрашњу опозицију четири утицајна кардинала (Валтера Брандмилера, Рејмонда Бурка, Карла Кафара и Јоакима Мејснера) који су Фрањи већ  ''стали на црту'' и не желе да допусте даља доктринарна растакања и даљи суноврат ка нихилизму. На њих се односила и папина недавна придика на дан св. Марте (12.12.2016),када је Фрања полемично прозвао одређене „клерикалне интелектуалце“ поредећи их са фарисејима који нису били спремни да прихвате „покајање“ Јуде Искариотског!

Још скандалозније и мање замисливо,a према чувеном ватиканисти Тозатију , аргентински папа је себи допустио покушај постављања комесара при Сувереном Малтешком Реду, тј. при сувереном субјекту међународног права са којим Ватикан има размену амбасадора!    Расте и политичко незадовољство према папи који благосиља дивљу имиграцију, клечи по турским џамијама и уводи имаме у олтар. Тако , ''италијански Трамп'' , Матео Салвини из Северне Лиге (Лега Норд) само констатује оно што обични народ одавно мисли – ''Не допада ми се фаворизовање илегалних миграната у односу на староседеоце нити увођење имама у цркве'', док је својевремено Трамп одбрусио папи да ''илегалне мигранте збрине унутар пространих зидина Ватикана'', као и да ће променити плочу када му Исламска држава закуца на врата Рима. У Италији се одлично продају и мајице са натписом ''Мој папа је Бенедикт'', алудирајући на нелегалност али и на нелегитимност садашњег понтифекса.

Велики шамар за папу стиже и из једне од најугледнијих православних цркава данашњице јер је православни Тбилиси у потпуности бојкотовао недавну папину посету Грузији(планирану са великом помпом), забранивши писменим наређењем сваком свештенику понаособ било какав контакт са Фрањом, под претњом рашчињења. ''Православни Исток још увек безразложно зазире од католичког прозелитизма'', завапили су озлојеђени новинари из папине пратње, угледавши празне стадионе на којима је папа Френсис Први требало да одржи мису и проповед. А некада је долазак папе био обавезни услов, права улазница за пријем у Евроунију, сетимо се само случаја Бугарске и Румуније. Та епоха је архивирана заувек. Чини се да је врх Грузијске Православне Цркве ,баштинећи ромејско наслеђе, био сасвим свестан хиљадугодишњег  савеза Ватикана са исламским варварством, које Рим одувек користи као уцењивачку и инквизиторску батину према ''источној шизми''. А ко боље од Грузина зна да Турци одавно латинским словима пишу!

Коначно, највећа опасност по папу Фрању лежи у актуелној тевтонској геополитичкој промени са доласком Доналда Трампа на кормило САД.

Како сведочи упућени ватикански инсајдер (према писању Пјера Дела Порте, пренеле су и дневне новине ''Ла Верита''), папи Френсису је јасно да мора доћи до неизбежног сукоба са Трампом (и силама које стоје иза њега) и нада се, сасвим илузорно, да ће моћи да уновчи  наводни утицај и контролу коју има над католичким јавним мњењем  у обрачуну са Трампом. Са друге стране,Доналд Трамп добро зна да је Ватикан (Бергољо, Бертоне и немачки бискупи) наводно огромним новцем финансирао изборну кампању Хилари Клинтон, те да је и сама курија инфилтрирана кадровима Клинтонових и Голдман Сакса. Наводно  се ради о субверзивној групи малтешких кардинала (Захра и Ксуереб) тзв. ''малтешкој банди'' (економских убица) коју је директно инсталирао и наметнуо Обамин (читај Клинтонових) кабинет.

А сам улог или плен је од непроцењиве вредности, јер се ради  о огромној количини новца (трилионима долара) коју су наводно ИОР и АПСА(уз свесрдну помоћ Ј.П.Моргана и Голдман Сакса)раштркали на хиљаде шифрованих рачуна по оф шор зонама диљем планете,не гадећи се ни Кубе (након што је Обама укинуо санкције). Ова оф шор острва се називају и  порески ''рајеви'' ,па неки иронично тврде да је управо Ватикан(као формално хришћанска установа) кумовао овом називу, желећи да озваничи самог себе као модерни Вавилон или Лаодикеју нашег доба(''ја сам богат и обогатио сам се и ништа ми не треба'', Откр. 3.17). А то је она црква коју је Господ упозоравао '' избљуваћу те из Мојих уста... буди ревностан '' (Откр.3.15-16), јер се Ватикан полакомио да буде царски и римски, а не васељенски и правоверни; моћан и богат ,а не кротак и свет.

Као врхунац свега,не треба никако сметнути с ума да Ватикан и папа здушно проповедају апсолутно сиромаштво и подстичу врлине нестицања земаљских блага код својих верника, ритуално се залажући за јединствену светску владу и централну светску банку баш зарад тобожњег превазилажења '' јаза између богатих и сиромашних''!

Ево зашто многи тврде да ће за ове ислужене глумце(остале без режисера и без текста) ,Доналд Трамп можда бити земљотрес разорнији од онога који је управо погодио централну Италију. 

Јер је још Свети Василије Велики давно записао да су „они што добише власт робови оних који им је дадоше“. 

Срђан Новаковић, Рим

 

                                        

 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 23 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

СА СВЕТИМ ВЛАДИКОМ НИКОЛАЈЕМ ИЗ ДАНА У ДАН -

ПОУКЕ:

 

 "О Српче моје златно, вредност твоја у вери је твојој. Ако би, не дај Боже, неки злокобни ишчупао веру из душе твоје, бићеш јефтинији од замуклог славуја и чудовишнији од очупаног пауна!"

"Брани, дакле, веру своју, јер она брани тебе. Вера ти је извор живота, вера - храна, вера - одело душе твоје, вера - здравље твоје, вера - песма твоја и радост и весеље, вера - вредност твоја, вера - цена бића твога, вера - пламен Божанства у теби, Србине брате мој."

 "Борба за веру борба је за душу; борба за душу борба за прави живот; борба за прави живот борба је за једну вредност већу и вишу од свега света и свега у свету. Јер Христова су уста изрекла ону велику реч: шта користи човјеку да цео свет задобије а душу своју изгуби? Заиста велика и света реч, изречена од најсветијих уста."

"Због тога ти говорим: бори се и не клони! Тајанствени сат времена, навијен руком Створитеља, сваки минут избија и откуцава земни рок земнородним. На сваки откуцај анђели изводе из овог живота чете Божје, и пресељавају их у други свет. Кад избије твој минут, ти ћеш морати оставити све и поћи једино са душом својом. Бори се за душу, да би имао с чим поћи у онај свет. А борба за душу, борба је за веру. Јер је речено и потврђено, да само душа са вером има намену и сврху. Душа без вере нема ни намене ни сврхе. Тако је речено и тако потврђено."

"Кад очуваш веру своју, очувао си душу своју. Кад очуваш душу своју, лако ћеш се растати са овим светом, и лако ћеш ући у живот вечни, који обећа Створитељ благословеним Србима Својим."

 

 


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.