header image
НАСЛОВНА СТРАНА
В. Димитријевић: О тајни мучеништва у светлости васкрсења Штампај Е-пошта
среда, 02 август 2017
   - Поговор за роман „Чекамо васкрсење мртвих“ Бранка Марковића
(„Духовни луг“, Крагујевац, 2017) -

О ОВОМ РОМАНУ         

         Роман – првенац Бранка Марковића „Чекамо васкрсење мртвих“ настао је управо из потребе да се нађе истина о ономе што нам се дешавало у времену у коме смо, духовно мртви, живели, и у коме је срећа једне државе, која се распала у крви, грађена на костима невино побијених, између осталог и у Миљевини код Фоче. Литерарне реконструкције прошлости често настају тамо где се не може доћи до пуне историјске истине о неком догађају.

 Тако је и овде: знало се, у крају из кога писац потиче, да је један од мобилисаних младића преживео, и да га нису убили; али, ко је он био, и шта се с њим после дешавало, то није откривено. Зато је Марковић у свом роману – првенцу прибегао књижевној реконструкцији, надајући се, да ће, бар мало, доћи до осветљавања оне таме која је однела толико људских живота. Док се у земљама попут Словеније државна власт труди да пронађе, истражи и обележи масовне гробнице, последице комунистичког џелатства, код нас се још увек мора прибегавати литерарним средствима да би се ушло у лавиринте прошлости.   

Марковић је писац – почетник  који  има дара да води радњу, и да појаву својих ликова образложи на уверљив начин. Ликови Зорана и Јоке Јарамаз носе књигу у жељеном правцу – ка разрешењу многих чворова кога не би било без силне руке Господње. И споредна линија радње, у коју је уплетан капетан Миле, Зоранов командант, дата је уверљиво: реч је о команданту Треће крагујевачке бригаде, Милету Милутиновићу, који се дуго после рата борио против ОЗНЕ, а затим успео да побегне на Запад, обманувши удбаше који су га пратили преко границе с циљем да ухвате још једног четничког јунака, команданта Млавског корпуса, Синишу Оцокољића Пазарца.                             

Скривено срце романа је прича о племенитом србском свештенику из славног рода Соколовића, у роману Влада, у стварности Будимира, који је такође пострадао на овом месту, и запечатио га својом мученичком крвљу. Јер, мучеништво је сведочанство – мученик је, у православном Предању, сведок који сведочи својом крвљу. И сведочи васкрсење из мртвих као меру и проверу стварности.           

Зато није нимало случајно да се синови свештеника Соколовића и преживелог страдалника Зорана нађу да би наставили велику причу која је почела рађањем Христовим и трајће до Његовог Другог доласка, а наставиће се у вечности.

Роман је, у позној ренесанси, почео као житије несветих, буржуја који су стекли самосвест. Али, Достојевски је осетио да роман умире, и решио је га врати житију – зато је у средишту „Браће Карамазова“ житије са поукама старца Зосиме. Тим путем кренуо је и Бранко Марковић.                  

Али, како је постао могућ злочин у Миљевини, који, као и сваки сатанистички злочин, превазилази речи?      

ЗЛОЧИН У МИЉЕВИНИ            

Историчар равногорског покрета, Милослав Самарџић, о једном од највећих злочина комуниста према Србима, о убиству огромног броја људи у Миљевини код Фоче 1945. године, пише: „До ушћа Сутјеске у Дрину стигло је више од 10.000 четника и неколико хиљада небораца. Многи су изгинули, али већина је заробљена. Када је 13. маја престао организовани отпор, колоне небораца, а са њима и доста четника без оружја, кренуле су према Србији, носећи објаве о амнестији, у којима је писало да је рат завршен и да им се ништа неће десити.                                                                               

Међутим, били су похватани и готово сви убијени. Према комунистичким изворима, од 13. до 20. маја 1945. године у источном делу Босне убијено је најмање 9.300 заробљених четника, одмах по заробљавању, или после краћег држања у заробљеништву.       Не може се рећи да ли се међу 9.300 убијених подразумевају и цивили који су пратили четничку главнину (рођаци, омладина за које није било оружја, итд), као и припаднике цивилних формација Југословенске војске (чланови Централног националног комитета Краљевине Југославије, чланови пропагандне, културне и других секција, санитетско особље, свештена лица, и сл).           

Највећа група жртава је данима, на камионима, довожена до превоја Вратла код Фоче. Ту су везивани бодљикавом жицом, по троје или четворо, и преко села Оцркавља у дугим колонама спровођени до крашке јаме Понор, удаљене два километра од села Миљевине. Изнад јаме, метком је убијана само по једна жртва, вукући за собом двојицу или тројицу. “Данима се из јаме чуло запомагање недотучених“, сведочио је очевидац Миленко Мирков Вуковић из Миљевине.

Други очевидац, Миладин Кебара, бележи: Понор о коме је реч удаљен је од моје куће 1,5 километара, дубок је око 200-300 метара. Када сам се приближио Понору угледао сам партизане изнад пута. Обзиром да је терен брдовит, изашао сам иза кривине, чуо пуцње из машинке, и угледао страшан призор.             

Изнад пута који је поред саме јаме, падао је човек и повлачио још тројицу са собом. Нагиб је толико велики да је било довољно толико потезање да остали губе равнотежу и суноврате се у јаму. Из рупе се чуо страшан одјек пада. Када сам погледао испред, видео сам непрегледну колону поред пута – били су повезани по четворица један до другог. Челу колоне прилазе по два партизана, одсјецају од колоне прву четворицу и нареде им да стану изнад јаме; пуцањ из машинке два партизана која то врше у седећем стању, одјек из јаме и све поново…          

Већина побијених била је испод 20 година, готово сви сељачка дјеца у србијанским опанцима, сукненим оделима.         

Били су то ненаоружани младићи, који су пошли са четницима да би се склонили од комунистичке насилне мобилизације. Многи од њих нису ишли на север, када су јануара 1945. последње четничке колоне напустиле ове крајеве, већ су их ту сво време чувале српске фамилије. Кебара сведочи да су им убице псовале “српску мајку“. То су били партизани 16. муслиманске бригаде. Сем у јами Понор, “убијали су их и где су их затекли, тако да сам гледао лешеве по ливадама и у шуми где сам чувао стоку“, пише Кебара

Трећи очевидац, Милорад Ј. Вукосављевић, сведочи да је на челу једне од колона пред Понором био један пуковник, кога су ударили у стомак, па је “повукао и остале за собом“.

Четврти очевидац, фочански свештеник Новак Станојевић, сведочи да је у овој области убијала и 10. херцеговачка бригада:Доживео сам дане месеца маја када су вршена масовна стрељања шумадијских четника на теренима Фоче – Зеленгоре – Миљевине – Калиновика и када је Дрина била пуна лешева. Ноћу између 17. и 18. маја у селу Оцркављу били су заробљени и те ноћи стрељани свештеник Будимир Соколовић и ђакон Бошко Живадиновић…           

Био сам над јамом о којој пише Вуковић, у селу Будњу код Миљевине. Опојио сам многе гробове у које су, већином саме жене, сахрањивале по 30 и више лешева. Било је међу њима свештеника, па су ми сељанке доносиле њихове ствари које су пронашле. На једном требнику било је написано: “Данас, 24. маја, убили смо попа издајника – 3. батаљон 10. херцеговачке бригаде“…

Последња група од око стотину била је спроведена за Сарајево 26. јуна, на трећи дан Духова.        

ПРЕ СРБИЈЕ, БИЛА ЈЕ РУСИЈА           

Оно што су Срби видели у грађанском рату 1941-1945 (а и касније), већ је било у бољшевичкој револуцији у Русији. Митрополит петроградски Јован (Сничев) у својој књизи „Царственост духа“ пише:“ Грађански рат дао је много примера суптилног религиозног дивљаштва. Један од доказа велике раширености тих језивих појава - доказ снажан јер су га проверили очевидци, запањујући по својој немаскираној суровости и ругачкој безочности - објавиле су новине "Јалтијско вече", у фебруару 1920. године.

Крајем маја 1919. године Бела армија је освајала Мелитопољ. Та операција је стављена у задатак Мешовитом гардијском пуку под командом пуковника Лукашка, у чији је састав, делом, улазио четврти стрељачки гардијски батаљон. Супротстављали су им се делови познате Дибенкове дивизије. 2. јуна, у области села Черниговка Бердјанске области чета четвртог батаљона под командом пуковника Ухтјомског водила је борбу с надмоћним снагама непријатеља. При одступању, кнез Ухтјомски био је рањен, и кад је постало јасно да неће успети да га извуку, он је, да би избегао мучење коме би га црвени подвргли, наредио једном од официра да га убије, што је и извршено. Осим Ухтјомског, на бојном пољу остао је још 21 човек - рањеници и погинули.

После два сата, село је заузето бочним ударом две стотине кубанских козака из трупа генерала Виноградова. Нађена су тела свих претходно остављених бораца. Али - у каквом стању! На свим лешевима посматрањем су откривени трагови ритуалног религиозног изругивања. Оно најсветије за хришћане - крсна страдања Спаситеља - увек је служило као предмет најсвирепијих богохуљења христомрзаца. Ругајући се жртвама, они су символички понављали страшни злочин богоубиства, потврђујући своје одрицање од Сина Божијег. Мноштво сличних мученика Православна Црква је канонизовала, и верници свештено поштују спомен њихов... И тако - на сваком од 22 леша били су пробијени дланови и стопала (ране од клинова, који прободоше руке и ноге Спаситеља), пробијен леви бок (рана, коју је Христу нанео римски стражар), и комадић коже одеран с чела (траг трновог венца). Богохулство је спроведено како над лешевима, тако и на још увек живим људима, који су за време тог мучења умрли“.                           

Терор, и то демонски, је био у основи комунизма.

Али, како су Срби на то пристали?       

КО СУ БИЛИ СРБСКИ КОМУНИСТИ?     

У јесен 1944, у Београду, одржава се Антифаштистичка  скупштина ослобоћења Србије АСНОС), на којој се "антифашистички Срби" утркују у давању поданичких  изјава. Они кличу Титу, називајући га: "понос Југославије", "највећи син Југославије", "наш иредводник и неимар", "ратни геније", "наш узвишени друг", "наш велики вођа", "наш љубљени друг маршал", "генијални војсковоћа, "наш омиљени друг", "највећи син свих Јужних Словена", "велики гигант" који је Србе спасио од "братоубилачког рата". Инжењер из Лазаревца, Павле Алексић назива Србију (коју   су   основали   Свети   Сава   и Симеон!) новороћенчетом, тражећи од Тита и његових сарадника да "остану поред колевке новорођенчета док иоворођенче не одрасте и постане силан грм народне слободе и народног јединства. Не треба нам никаква тетка, не треба нам никаква стрина, никаква маћеха, поред колевке овог новорођенчета... Потребни су јој родитељи који су то створили, а то је Народноослободилачка војска и њен славни вођа маршал Тито".     

Универзитетски професор, Синиша Станковић, у наступу самолустрације, узвикује: "Србија је главни стуб реакције на Балкану и у читавој Европи", а студент из Ужица, Добривоје Видић, правда Павелићеве злочине: "Шестотинаипедесет хиљада стрељаних Срба у Босни и Херцеговини, то је дуг који је српски народ платио за злочиначку политику београдских властодржаца". Распоп Владимир Зечевић, Титов министар полиције, каже да су представници бивших странака, који траже да у новој земљи буде опозиција, на страни окупатора и издајника. Мајор из Краљева, Душан Ристић, прети: "Морамо пречистити са свима онима који данас нама чангризају, те причају: "Не знам докле ће границе бити, чије ће Косово бити, надвладаће нас Хрвати! /.../ Свесне народне масе прегазиће све те шпекулације".  

Зато је србски песник Танасије Младеновић, у младости партизан и комуниста, у интервјуу „Погледима“(20. новембар 1989 ) поштено је признао:“Ми, српски комунисти, објективно смо издали свој народ. Наглашавам – објективно, јер субјективно смо се борили стварно за неке друге циљеве и идеале. Данас се све своди на то да смо одиграли једну лошу улогу. Освешћење је дошло касно. Код неких раније, код неких касније, а код неких, на жалост, ни до данас“. Код већине, на жалост, ни до данас – већина комуниста се не кају што су служили злочиначком Брозовом режиму, већ настављају по старом, до пропасти. Њихови наследници су глобалистички другосрбијански нихилисти, спремни да пљују све светиње и поричу све Богочовечанско у србском народу.

Али, истина се мора знати. Роман Бранка Марковића кренуо је истином.

СУШТИНА ЈЕ У ВАСКРСЕЊУ    

Славни руски философ, Иван Иљин, и знаменити руски приповедач, Иван Шмељов, годинама су били у преписци. Обојица хришћани и родољуби, обојица „бели“, који су изгубили родину због бољшевичке окупације, имали су о чему да пишу један другом, да један другог теше и бодре. Шмељов је, у грађанском рату, остао без Сергеја, сина јединца, и много је због тога туговао. Ипак, и њега је тешило васкрсење Христово. Тре­ћег дана Вас­кр­са 1933,18. апри­ла, Шме­љов пише Иљи­ну да је три сед­ми­це пред Пас­ху био тешко боле­стан, и да није могао да мрд­не. А тре­ба­ло је ићи на вас­кр­шњу слу­жбу: „Како сте Ви у пра­ву када сте напи­са­ли: „Да није вере и моли­тве, одав­но не бих живео на овом све­ту.“ Схва­там, баш схва­там. Ових дана сам то тако спо­знао!Три сам сед­ми­це опет боло­вао, и тако сам духов­но осла­био, да ми се није мили­ла ни све­тлост. Да се подиг­нем и пођем у цркву – воље нисам имао. И Олга Алек­сан­дров­на ( супруга Шмељова, нап. В.Д) се мучи­ла. Нисам могао да се молим... И дође Вели­ка Субо­та... Боло­ви, тако, пре­ста­до­ше – поди­гох се, а срце се сте­же: па како то, да не могу да се придиг­нем да идем у цркву, да душу отво­рим за моли­тву! Сла­бост – ни рука­ма, ни нога­ма да мрд­нем... И Олга Алек­сан­дров­на тужно каже – како ћемо тако дале­ко до Подвор­ја (Све­то­сер­ги­јеввс­ко подвор­је у Пари­зу, нап. прир.), да оста­немо (код куће, нап.В.Д)... А три годи­не на Вас­кр­шњем Јутре­њу нисмо били, или смо ишли на дачу, или сам ја био боле­стан. Осе­тих ја како је њој бол­но без – цркве. Не, морасве да се савла­да! И одлу­чим се. Боло­ви ме муче. И, тако, око пола девет... кроз цео Париз, из Севра. Боло­ви су ме уби­ја­ли, сав сам се сквр­чио док сам седео у метроу... У десет смо сти­гли до Све­то­серги­јев­ског Подвор­ја. Све­та тиши­на оза­ри­ла ми је душу. Боло­ви су пре­ста­ли. И гле, поче­ла је да ми достру­ја­ва – да се у мени рађа... радост! Бодро, не осе­ћа­ју­ћи ни сла­бост, ни бол, с нео­бич­ном радо­шћу слу­шао сам Јутре­њу, испо­ве­ди­ли смо се, одсто­ја­ли целу Литур­ги­ју, при­че­сти­ли се... – и таква чуде­сна уну­тар­ња све­тлост је заси­ја­ла, такав спо­кој, такву бли­скост неиз­ре­ци­вом, Божи­јем, осе­тих да не пам­тим – кад сам тако осе­ћао! Као да сам додир­нуо тај­ну: нема смр­ти, све што је оти­шло – посто­ји, ево овде, око нас... И кад сам тако осе­тио, погле­дао сам, сав у суза­ма, понад ико­но­ста­са, увис... – то је било изме­ђу Јутар­ње и Литур­ги­је... – нешто чуд­но се деси­ло! Мислио сам о нашем деча­чи­ћу, Сер­јо­жи­ци нашем...-у душев­ној тихо­сти сам мислио, нема смр­ти, он јеовде, с нама... и све с нама нити је „било“, нити ће „бити“, него јесте, веч­но јесте... И Кара­та­шов (Антон Кар­та­шов, руски цркве­ни исто­ри­чар, нап. прир.), који је седео три кора­ка од мене,због нече­га се поди­гао, при­шао ми је, шап­ће!... – „каква се побе­да сада пра­зну­је!...тре­ба само пази­ти...! Јер нема смр­ти... сви умр­ли су живи... и нема ни живих, ни мртвих... а све је, све – јед­но...веч­но! Оте­то од смр­ти и ада! Вели­ким чудом Вас­кр­се­ња Хри­сто­вог!...“Само сми­сао њего­вих речи изла­жем. Али се то тако сли­ло са мојим, тако је потвр­ди­ло оно што је моје интим­но, да ме је оси­ја­ло! Нисам са њим о томе при­чао, и он није могао да зна о чему сам мислио, с леђа ми је седао, није видео моје лице, очи... пре­да­ло се ( од јед­ног ка дру­гом, нап. прир. ) Јер је то – исти­на. Ето какву сам радост сте­као, савла­дав­ши сла­бо­сти и иску­ше­ња Зло­га, што ме је задр­жа­ва­ло – не иди, тешко је, нећеш издр­жа­ти. Пођох, – и боло­ви пре­ста­до­ше, и при­че­стих се, и такву радост, такав Све­тли Пра­зник дав­но нисам дожи­вео, ма какви – никад још нисам дожи­вео! /…/Не, не, заи­ста, зар је могу­ће живе­ти без цркве?“

Није могуће живети без Цркве.

Или, како је певао још један руски емигрант, Иван Буњин:

Цвеће, и бумбари, и траве, и жита,

И жега у подне, плаветна красота.

Свог сина ће Господ блудног да упита:

„Окуси ли срећу земаљског живота?“

Све заборавићу. Памтиће се стаза

Што води кроз траве и жита вољена.

У сузама слатким, ништа нећу казат,

Грлећи Му милосна колена.

И зато је књига Бранка Марковића књига о васкрсењу, које је суштина православне вере. Сви момци, који су невини страдали бачени у Понор код Миљевине, устаће о Другом доласку Христовом, и Господ милостиви ће их погледати, и повести их Собом, тамо где нема туге, уздисања и муке, него живот бесконачни. И овај роман је о тој нашој, неуништивој хришћанској нади.

Последњи пут ажурирано ( четвртак, 03 август 2017 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 31 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

СА СВЕТИМ ВЛАДИКОМ НИКОЛАЈЕМ ИЗ ДАНА У ДАН -

ПОУКЕ:

 

 "О Српче моје златно, вредност твоја у вери је твојој. Ако би, не дај Боже, неки злокобни ишчупао веру из душе твоје, бићеш јефтинији од замуклог славуја и чудовишнији од очупаног пауна!"

"Брани, дакле, веру своју, јер она брани тебе. Вера ти је извор живота, вера - храна, вера - одело душе твоје, вера - здравље твоје, вера - песма твоја и радост и весеље, вера - вредност твоја, вера - цена бића твога, вера - пламен Божанства у теби, Србине брате мој."

 "Борба за веру борба је за душу; борба за душу борба за прави живот; борба за прави живот борба је за једну вредност већу и вишу од свега света и свега у свету. Јер Христова су уста изрекла ону велику реч: шта користи човјеку да цео свет задобије а душу своју изгуби? Заиста велика и света реч, изречена од најсветијих уста."

"Због тога ти говорим: бори се и не клони! Тајанствени сат времена, навијен руком Створитеља, сваки минут избија и откуцава земни рок земнородним. На сваки откуцај анђели изводе из овог живота чете Божје, и пресељавају их у други свет. Кад избије твој минут, ти ћеш морати оставити све и поћи једино са душом својом. Бори се за душу, да би имао с чим поћи у онај свет. А борба за душу, борба је за веру. Јер је речено и потврђено, да само душа са вером има намену и сврху. Душа без вере нема ни намене ни сврхе. Тако је речено и тако потврђено."

"Кад очуваш веру своју, очувао си душу своју. Кад очуваш душу своју, лако ћеш се растати са овим светом, и лако ћеш ући у живот вечни, који обећа Створитељ благословеним Србима Својим."

 

 


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.