header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Алексеј Солоњицин: Соловки, непокорени грађани вечности Штампај Е-пошта
петак, 18 август 2017

 Много година сам размишљао о овом путовању. Не знам зашто ме је тако призивао Руски Север, али жеља за одласком тамо током година није слабила. Наравно, читао сам и о Кижима, и о Валааму, али више од свега су ме из неког разлога призивали Соловецка острва. Време живота се скраћивало, а путеви су ме водили час на запад, час на исток, час на југ, и никако да се окрену на север. У младости сам се чак пријавио за посао у новинама на острву Шпицберген, али сам одбијен.

Ево већ су и зреле године остале за мном. Сада ме није више романтика далеких путева призивала туда, где се срца челиче у искушењима, већ недефисана жеља да извршим не путовање, него ходочашће на острва монашка, драгоцена, која носе вековну тајну руског народа.

Припремајући се за ходочашће, прочитао сам да је 1589. године енглески путник Корелијус Дутс саставио једну од првих карти Белог мора, уневши архипелаг у облику неколико острва и обележивши их речју "SOLOUFKI". Највероватније, питајући месно становништво о називу острва, Енглез није јасно употребио у називу "Соловки" енглески корен "solo", него корен "soul" - душа.

И то откриће ме је обрадовало, јер Енглез је интуитивно тачно назвао то што се у мојој свести појављивало с времена на време, али није проналазило потребно одређење.

Неочекивано, све се поклопило: и премију сам за свој јубилеј добио, и неодложни послови су завршени, и помоћник се нашао који је пристао на тако дуг пут са мном, јер тешко ходам чак и по градским тротоарима, а камоли по каменитим и шумским острвским стазама.

Предстојало ми је још да летим авионом, путујем возом, препловим моторним чамцем да бих стигао до Соловецких острва. И требало је тако испланирати да маршруту стигнем на сва превозна средства, почевши од аутобуса за аеродром, па све до с моторног чамца који плови по Белом мору према Соловецким острвима.

Али осећао сам само радосну узбуђеност, а не страх, и, помоливши се, кренуо сам на пут.

БЕЛО МОРЕ, СТАРИ БРОДИЋ

У градић Беломорск воз је стигао у тмурно рано јутро. По неравном путу, поред стандардних кућа толико карактеристичних за нашу провинцију, стигли смо до дока, где нас је чекао бродић с цветним називом "Сафир". Стрму обалу запљускивао је сиви, равнодушни талас, и колико је допирао поглед, до хоризонта се простирала суморна вода.

И то је - Бело море?

Не, не може бити, ускоро ће се  разведрити и видећу сасвим друго море. Ишчезнуће и та ружна обала с разрушеним, као после рата, здањем без стакала и врата, с покиданим кровом. И овде су се забављали савремени пљачкаши, уништивши некакво локално предузеће.

Пријатна жена која нас је дочекала рекла је да ћемо морати да сачекамо - мали квар на мотору бродића.

Међутим, чекање се одужило. Пола сата, сат...

Лице жене, која се модерним језиком назива менаџером, постало је сада забринуто и збуњено. Неколико пута се попела на мердевине, и, провиривши кроз врата бродића, о нечему преговарарала с другим менаџером, женом млађом, исто забринутом и строгом, која је стајала на палуби.

У нашој групи, која се стискала поред мердевина, расла је нервоза, и не без разлога.

Обавестили су нас да се путовање отказује, пошто квар мотора није отклоњен. Сада ћемо поћи у хотел, ко жели може сутра да оде у град Кем, одакле вероватно иде трајект за Соловки. А ко не жели, мораће да се врати кући возом.

Почели су да мрмљају - неко о новцу, него о безобразлуку организатора. Неки су журно кренули на железничку станицу да стигну на воз, неки "запретили правима", а ја сам ћутећи почео да се молим брзом помоћнику морепловаца и путника, Светом Николају Чудотворцу, а и чудотворцу наших времена о ком сам недавно писао, Светом Јовану Архиепископу Шангајском и Санфранцисканском. Он је такође помагао свим Русима који су боравили по белом свету - истина, не својом вољом.

Већ ми је пала на ум помисао да нас не примају свете земље Соловецке због великих грехова наших. Остала је само нада у вољу Божију.

Можда трајект сутра исплови из мени непознатог Кема.

Кад одједном, из хотела, у који су нас довезли, излети менаџерка. Њено лице је опет постало пријатно и радосно. Објавила је да је мотор поправљен и да крећемо на пут.

Са олакшањем сам одахнуо и прекрстио се - очигледно се неко јако за мене молио.

ТВРЂАВА ПРАВОСЛАВЉА

Море је остајало исто сиво и недружељубиво.

На хоризонту су се појавили нејасни обриси манастирских зидова и купола цркава. Изгледали су нестварно, као макете. Али постепено, како смо се приближавали, постајали су све видљивији.

И ево израстао је, као брод који се приближава обали, манастир.

И све се одједном утиснуло у душу: и зидине, направљене од громадног, сивог камења, и стражарске куле, моћне као богатири који су изашли да бране домовину, а за њима купола белих храмова с тако блиским, меким, луковичним врховима, овенчаним крстовима. Стреласти звоник је доприносио лепоти тог призора, који као да је испливао из сновиђења.

Наравно, више пута сам листао албуме, видео сам на интернету прекрасне фотографије и манастира, и храмова, али то што сам сада видео није се могло упоредити ни са каквим сликама на папиру или екрану.

Преда мном је стајала видљива Вечна Русија, њена тврђава и упориште.

Сиво камење зидина је на појединим местима било прекривено смеђим флекама - печатима сланих ветрова. Како је сложено камење у такве редове, који се дижу у вис до осам и једанаест метара, дебљине од четири до шест метара, изгледало је исто толико недостижно као и брушено камење уграђено у Кеопсову пирамиду. Али тамо, у Египту, градили су робови, градила два фараона, који су себе сматрали бесмртним боговима. А овде, на Руском Северу, тврђаву су уздизали у славу Божију, нису радили под принудом, већ услед надахнућа, знајући да граде бранећи Отаџбину Земаљску и Отаџбину Небеску.

Али све те речи дошле су ми касније, а сада сам просто посматрао отворених очију, радујући се што сам видео то о чему сам раније само маштао.

Наша група је отишла далеко испред, до табле на којој је приказана карта Соловецког архипелага - локална менаџерка-водич журила се да надокнади пропуштено време не би ли успела да одради програм за тај дан. Ја се нисам журио, зато што сам прочитао све о чему се обично говори у таквим разгледањима, заустављајући се увек поред карти, фотографија, схема, које врло ретко дају могућност и ходочасницима и туристима да се дотакну суштине онога због чега су допутовале, долетеле, препловиле све те многобројне групе које журно тапкају са брзоногим менаџерима.

Али ево поред мене је лагано прошао крупни поп. За њим, као гушчићи за мамицом, у реду су ишли ходочасници. Приметио сам да се сви крећу под полукружни свод у отвору у зиду, и туда сам и ја кренуо.

Придружио сам се својој групи. Наравно, причала је локална жена о томе како је настао манастир и ова црква, најстарија сачувана из 16-ог века. Она је обнављана, али може се видети и старо зидарство, а ево и чудне квадратне просторије, доста високе и простране.

- Шта мислите, за шта је она служила? питала је водич, гледајући нас с осмехом, који је унапред говорио да неће дочекати тачан одговор. Да би одржао престиж групе, прекинуо сам тишину:

- То је пећ.

Није било тешко одредити шта се налазило у подруму камене цркве, овде на острву, усред мора, које не зову узалуд Студеним, и где више од пола године траје зима.

Нећу препричавати то што се може прочитати у било ком водичу и на интернету. Рећићу само о ономе што ми је корак по корак откривало тајну Соловецку, коју хоћу да поделим с тобом, читаоцу мој.

Због тога и пишем ове редове.

Пре свега мора се рећи о светим преподобним Саватију, Херману и Зосими, оснивачима овог рукотворног чуда. Нарочито због тога што ове редове пишем уочи празника Преображења Господњег, славе манастира. А 21. августа слави се преношење моштију преподобних Саватија и Зосиме, а следећег дана обележава се Сабор Соловецких светитеља. Надам се да ћу до тада завршити са писањем ових бележака.

Видите како се по промислу све догађа.

Дакле, преподобни Саватије. Он је духовно чедо светитеља Кирила Белојезерског, монаха којег су још за живота сматрали светим. Преподобни Кирил је и дао благослов Саватију за подвих усамљене молитве.

Саватије је кренуо у глуве шуме, дознао о острвима у Белом мору, докопао их се, и запањио куда га је довео Господ.

На острву су се нашла слатководна језера (на Великом Соловецком има их око петсто), и рибе у изобиљу, и шума са дивљим јагодама и печуркама исто у изобиљу.

Код Саватија је дошао још један монах, Зосима, помоћник неопходан на местима насељеним само дивљим зверима.

Затим се појавио још један помоћник - Херман. Он се истицао не само снажном молитвом, него и образованошћу, оштроумношћу, умећем да нађе потребно решење при уређењу монашког живота.

Тако је постављен темељ и молитвеном подвигу, и тој учености и књижeвности којом су се касније прославили Соловки.

Ускоро се о светом животу монаха прочуло у оближњим местима, а затим и на целом Руском Северу. И ка угодницима Божијим кренули су људи у потрази за спасењем душе од светске сујете и нечистоте. Гради се дрвена црква, онда камена у част Успења Богородице, затим и саборна црква посвећена Преображењу Господњем.

Али то је већ у време Игумана Филипа, чији су подвизи постали познати у целом Московском царству, и Цару Ивану Васиљевичу међу њима.

Соловецка острва постају место преображења душа окренутих ка Горњем свету, неземаљском, небеском.

Игуман Филип, из рода познатих бојара Количевих, преображава манастир својим делатним трудом и молитвом у напредну обитељ. Захваљујући примерној привредној делатности игумана Филипа, манастир је постао најбогатији индустријски и културни центар северног Приморја. Филип је направио мрежу канала међу многобројним језерима на Соловецким острвима, поставио на њих млинове, подигао низ пољопривредних објеката, повећао пољопривредни инвентар; у приморским крајевима умножен је број солана, започета метална индустрија. И братске зграде ничу, а затим се и цео манастир одева у камене зидине, способне да бране и братију, и нову границу Отаџбине, која Соловки постају.

И стојим у празној, пространој просторији где се, као стабло моћног дрвета, утврдио стуб који подупире сводове трпезарије Успенског храма. Храм се реновира. Засад су овде изложени експонати из совјетских времена, када је на светом месту изникао логор затвореника.

Али сада размишљам о другом. Како су 1864. за време Кримског рата, када је Русија морала да ратује против коалиције Енглеза, Француза, Османског царства, манастир гађали надмени Енглези.

Они ни најмање нису сумњали у своју победу. Па како да сумњаш, кад су на Криму већ скоро разбијени Руси.

Соловецком манастиру пришле су две енглеске фрегате. На свакој од њих - 60 топова. Познати су називи тих гордих бродова "Краљице мора" - "Бриск" и "Миранда". Међутим, фрегате нису успеле да доплове близу манастирских стена. Није случајно залив овде још од времена Саватија и Зосиме назван заливом Благодарења. Дно залива је каменито, и Енглези, бојећи се да насучу бродове у плићак, стали су тако да могу на зидине манастира да гађају из оруђа, и у исто време држе фрегате у безбедним водама.

Не треба имати бујну машту да би се замислила монашка братија спремна за битку.

Топова у њих само је два, али нису они одбрана манастира.

Братија се моли.

Братија је спремна да се брани до смрти.

И почиње бој.

Ђулад удара о зидине.

Одскаче од њих.

Оставља понегде рупе.

Али зидови стоје неразрушиви!

"Ајде, опали по непријатељу!" - наређује игуман тобџији.

Тобџија пуца - право у циљ!

На палуби фрегате узбуна, брод се удаљава.

Али други наставља да удара у зидине.

Узалуд.

Девет сати траје артиљерскија канонада Енглеза!

Девет сати! Испаљено је осамсто ђулади и бомби. Према признању енглеског капетана, то би било довољно за уништење неколико градова.

У сумрак паљба се зауставља.

Енглези посрамљено одлазе.

А братија стаје на молитву и захваљују се Господу.

И ту молитву чује Господ.

И пружа руке над монасима.

Над заливом Благодарења.

Над целим острвом.

Над целом Русијом.

Која ће, док верује, док Му служи, стојати, биће неосвојива као зидови манастира Соловецког.

Ишао сам из храма у хотел поред језера, које је овде названо Светим.

Овде је направљен крст крајпуташ. Време је да се зауставим, прекрстим и поклоним.

И да помислим не само на Соловецке јунаке духа, већ и на целу нашу домовину.

 

МОЛИТВА ДО НЕБА

Треба рећи да се молитва, која се узносила на соловецко небо, чула овде од почетка петнаестог века, када су ту дошли преподобни Саватије, Херман и Зосима. Нису само Енглези покушавали да заузму острва. него и Швеђани више пута. Летописи подсећају на нападе 1521, 1582, и 1611. године. Али преподобни нису остављали манастир без заштите ни након свог овоземаљског живота - за време игумана Филипа њихове свете мошти су пренесене у Преображенску саборну цркву. И после варварске пљачке манастира, после језивог пожара, који је уништио Успенски храм и ризницу где су се чувала богатства која су монаси вековима сакупљали а бољшевици опљачкали, још увек су се сачувале мошти оснивача обитељи. Одвезли су их у Лењинград.

19-21. августа 1992, мошти преподобних Зосиме, Саватија и Хермана, соловецких чудотвораца, пренесени су из Петербурга у обитељ. На челу прославе служио је Свјатејши Патријарх Алексије II. 22. август је почео да се прославља као Сабор Соловецких светитеља, што је већ споменуто. 

Преко покривених галерија, које спајају храмове, долазим до Преображенске саборне цркве. Она је потпуно реновирана, и све одише измољеном благодаћу. Петоједрени иконостас се сјаји плаветнилом и пурпуром одежди светаца, златом њихових ореола. На древним, белим зидовима висе иконе у рамовима уметничког резбарства. Иконе су насликали у маниру древњеруском, рубљовском, најбољи наши мајстори.

Ја проналазим место поред појаца, монаха разних узраста, који поју једногласним, манастирским, такозваним знаменим распевом.

Нехотице се загледам у њихова лица. Испричали су ми да међу појцима има и један познати рок музичар, али није то оно што ме занима. Има доста заблуделих који су се нашли на Соловкима. О њима постоје и филмови, и ТВ емисије - истина, различитог квалитета. Север их је ауторитативно узео у своје руке. А тачније речено, узео је душе оних који су стварно решили да се преобразе, а не да оду привремено из света, као неки глумци и други делатници разних родова уметности. Они као да су схватили да се без Бога не може живети, али мало ко од њих је издржао проверу православног живота.

Хтео сам да верујем да су ови монаси наследници оних који су остали верни Богу чак до смрти.

Дошли смо на службу на њеном самом крају. Али умирио сам себе тиме да ћу сутрадан устати раније и доћи овамо на време. Сутра је празник Пророка Илије, за све ће бити времена.

Тако сам и урадио.

Јутро је било дивно.

Сунце је сребрило воду Светог језера и залива Благодарења. Прилазим стражарској кули, додирујем је дланом. Каменчуга дуга пет метара је топла. Гледам је, идем даље. Ево беле капелице, назване Царска. Зато што је Петар Први, дошавши овамо, одмах схватио какав значај за Русију може имати манастир, за њен процват. У прилог императору треба рећи да је он доста урадио на јачању манастира.

Посматрам од капелице на залив.

Како је данас дивно море!

Ни ветрића. Сунце сија равно и ласкаво. Глатку воду боји баш белом светлошћу. На површини су јасно видљиви сребром заливени кругови.

Од чега су они такви?

Не знам.

У срцу је лако и светло - море као да ме је успокојило.

"Утренн‘юет дух мой ко храму святому" - сећам се стиха из молитве. То јест у рано јутро дух мој лети ка храму светом.

Ходам према средишњој капији манастира, где под нагнутом сенком Спаситељев Нерукотворени лик посматра све који су овамо дошли. Крстим се и степеницама пењем према саборној капији. И невољно размишљам који људи су ишли по тим степеницама: ту су били и светитељи, и бојари, и обични смртници, ходочасници жељни исцелења душе, и прогонитељи православаца, и новомученици, који су све претрпели, свему одолели.

Векови су прошли, а тврђава православља стоји, и опет долази на службу народ који је из целе велике Русије дошао овамо.

Улазим у свети храм, видим да се већ дуг ред постројио под настрешницом, под којом  се одмарају мошти светих Саватија, Зосиме и Хермана.

- Прођи, мили, прођи - пушта ме старија жена и узима ме под руку да ме одведе до светих моштију.

- Нека, сам ћу - одговарам ја тихо и захваљујем се жени која се осмехује.

Ево и настрешнице, и црних монашких одежди којима су прекривене нераспадљиве мошти.

"Свети угодници Божији! - изговарам у себи. - Ви имате молитву до неба, до самог Престола Божијег. Спасите и заштитите домовину нашу, као што сте је спасавали и бранили у прошла времена. И још вас молим, помолите се за моје рођаке, живе и упокојене. И за мене, грешног, помолите се. Раније сам вас видео само на иконама - а и то сам морао да загледам да ли сте то ви. А сад сте тако близу".

Идем даље, поклањам се светим образима, заузимам место поред клироса, где су се већ скупили појци монаси.

На амвон излази ђакон, подиже руку у којој држи ленту с крстовима - орар. Она ме увек подсећа на крило неземаљске, можда чак и рајске птице.

- Благослови, владико! - оглашава се ђакон.

- Благословено Царство Оца и Сина и Свјатога Духа, ниње и присно и во вјеки вјеков! - чује се из олтара.

Служба је почела.

И верујем да се данас молитва одавде подиже у отворена соловецка небеса.

Отворена према Престолу Господњем.

"СМРТИ, ГДЕ ТИ ЈЕ ЖАЛАЦ?"

Соловецка острва чине архипелаг. Возимо се тренутно по Великом Соловецком острву на северозапад, на највишу тачку острва. Брдо је названо Секирно - по предању, овде је хтела да се насели једна строга жена са породицом, привучена лепотом и природним богатством ових крајева. Није се обазирала на упозорења анђела, и они су је исекли.

У безбожна времена смисао секирног брда показао се буквалан - овде су погубили стотине затвореника соловецких логора.

А место је стварно задивљујуће. Пролазим поред језера, која ретко откривају своју доминантну лепоту када се разређују борови, јасике. Ево пропловила је иза прозора јела украшена гроздовима оскоруше, која се уз њу приљубила. А ево неочекивао су се појавиле и брезице - танке и дирљиве у својим хаљиницама.

Аутобус се зауставља, даље се мора пешке. Али падина је блага, дан је опет испао диван, и ићи на врх је лако.

На врху Секирног стоји Крст крајпуташ од осам метара, обојен у црвено, с византијским животворним овалом на врху, под плаветнилом. Лево од Крста је црквено гробље, десно се бели камена црква. Куполу цркве овенчава стаклена лопта светионика, над њом се сјаји крст.

То је Вознесењски скит.

На самом крају брда је плато одакле се открива незаборавни призор - зелени покривач тајге, иза кога у даљини почиње морско плаветнило. И небо је данас светлоплаво, чисто, тихо.

Тамо, у даљини, насред зеленог мора, бели се црква. Поред ње види се дограђено здање с црвенкастим кровом. То је Саватијевски скит, где се населио и једно време живео свети угодник Божији. Дознајем да и сад тамо живи само један монах.

Ево и познатих дрвених степеница, којих раније као да је било 365, по броју дана у години. Постоји предање да кад се попнеш на један степеник, скинеш грехе које си починио за један дан. Ако се нађеш на врху Секирног, скинуће се са тебе сви греси, као после исповести.

Али то је предање, а ту је и страшна истина. Затвореницима, послатих на Секирно за неки преступ, пошто су овде стајале казнене бараке, везивали су руке и ноге и бацали доле. У подножју брда уместо човека налазила би се тада крвава маса. Бацали су "страдалнике" које чувари нису хтели да чувају јер нису извршили наређење, или им се због нечега нису свидели. Произвољност се зацарила овде и свуда на Соловкама потпуна, апсолутна, иако би се с времена на време власт брецнула и спроводила казнене мере над самим егзекуторима.

Ево примера наређења према СЛОН-у (Соловецки логор посебног назначења), који је затим постао СТОН (Соловецки затвор посебног назначења) (стон - рус. стењање, уздисање, јаук '- прим. прев).

Или партијске власти уопште нису тога биле свесне, само су волеле све руске речи да испретумбавају и мењају их у чудовишне скраћенице са злокобним смислом, или су им се само свиђале абревијатуре, али се стон чуо по целом свету, и далеко пре Солжењициновог "Архипелага ГУЛАГ-а".

Али о томе мало касније.

Ето на какве "недостатке" је указао заменик председника ОГПУ Хенрих Григорјевич Јагода (Енох Гершенович Јегуда), непосредно одговоран за "организацију" затворских логора:

"Савршено је очигледно да су политика совјетских власти и изградња нових затвора неспојиви. За нове затворе нико неће дати новац. Друга је ствар изградња великих логора с рационално одређеним коришћењем рада у њима".

И онда додаје:

"Искуство Соловака показује шта се може урадити у том правцу (путеви, исушивање мочвара, риболов, смештање питомаца)".

Објаснићемо да је ОГПУ - обједињена државна политичка управа при савету народних комесара - била главни казнени орган совјетске власти, наследник Чеке.

Јагода је један од главних оснивача свих совјетских, укључујући ту и соловецки, концентрационих логора. На крају крајева, Соловки су означили почетак целокупног ГУЛАГ-а (државна управа логора), екпериментални полигон, одрађивање правила држања затворене "буржоазије", свештенства, све интелигенције, укључујући ту и стваралачку, и на крају - криминалаца, "шпана" - малолетних преступника. Јагода је званично носио титулу "идејног творца, организатора и руководиоца социјалистичке индустрије тајге и Севера". У част Јагодиних заслуга за организацију логорских градилишта подигнут је чак специјални споменик на последњем шлајзу Беломорско-балтичког канала. Тај споменик је направљен у облику петокраке од тридесет метара, у којој се налазила гигантска Јагодина биста.

У годинама "чистке редова", Јагоду су "почистили", као и многе друге џелате руског народа.

То пишем зато што о зверствима казнених одреда код нас доста говоре, пишу, укључили су чак и у школске програме Солжењицинов "Архипелаг ГУЛАГ". А о томе ко су били идејни инспиратори и главни извршиоци, говори се некако површно или се уопште о њима ћути.

Није се, на крају крајева, Јосиф Висарионович сам борио с "непријатељима народа", са свештенством, с генијима руске науке и уметности, и он је имао "тим", у којем су били "настављачи дела великог Лењина".

Ево загледао сам се у веома занимљиву фотографију: на изградњи Беломорско-балтичког канала, где се, као што је познато, робовски трудио "социјално-штетни елемент". Поред Јагоде (Јегуде), стоји у белој мајци, са већ приметним трбушчићем, исто начелник, један од "инспектора". Познато лице, рекао бих...

Ха! Па то је наш драги Никита Сергејевич Хрушчов! Исти онај који је "разобличио" култ Стаљинове личности, творац "отопљавања", човек који нам је обећао да ћемо живети у комунизму. Он је обећао и да ће на телевизији показати "последњег попа".

А ево заједно с Јегудом-Јагодом са широким шеширом стоји и сувише препознатљив човек светског гласа - Максим Горки, или Алексеј Пешков. Њега не спомињем случајно, јер се на Секирном брду догодила запањујућа епизода, када су Горког послали на Соловке да би обавестио самог Стаљина какав је прави положај затвореника. Пошто су и до "врховног" стигла сведочанства о малтретирању, мучењу и неизрецивим тортурама затвореника које "прекаљују ударништвом".

 

При доласку комисије, у којој је био и Горки, из "казнене" Секирног "страдалнике" су одвели мало даље у шуму. Оне који су остали обукли су у чисто одело, подове су изрибали, поставили столове и клупе, сместили на њих затворенике и свима дали новине. Тако су организовали читаоницу. Један од затвореника се досетио да држи новине наопачке. Горки му је пришао и новине окренуо, тиме давши до знања да је представу коју је управа организовала схватио.

Схватио, али је написао нешто сасвим друго! Својевремено сам читао његове записе о изградњи Беломорско-балтичког канала. Тамо је написано победничко саопштење! Поштено се излагао "велики пролетерски писац". Уплашио се да ће изгубити и стан у Москви, и безбедан живот у поштовању и слави. А могао је опет да отпутује на Капри и изабере друго место под јужним сунцем - средства за то је имао.

А ево о чему треба написати.

У логору је постојала пракса кажњавања тешким и бесмисленим послом. За ситне преступе, а понекад и просто за забаву "надзора" ухапшенике су терали да преносе воду из једне рупе у леду у другу. "Све до дна!" командовао је при том чувар.

Премештали су с места на место гранитне стене тешке неколико тона.

У зиму на морској обали полуголи гласно су и до изнемоглости "бројали галебове" - до 2000 пута!

Приморавани су да испуњавају друге не мање "корисне" радне задатке, за које је Горки писао да обраћају човека.

На делу су "прекаљивали" овако: оне које су нешто згрешили у зиму су напољу поливали хладном водом, постављали у став "мирно" на снег. Спуштали у рупу у леду или само у доњем вешу слали у казниону - негрејану "камену врећу" или шталу од дасака са рупама.

Лети скинуте заробљенике везивали преко ноћи за дрво - постављали "за комарца", што је у суб-поларним условима означавало убиство.

Казна за озбиљније преступе - нарушавање логорског режима, самоповређивање - "самоодсецање", "самозамрзавање", покушај бежања - слање у унутарлогорски затвор - "казнизолатор". Мушки затвор налазио се на Секирном брду, женски на Великом Зајацком острву.

Режим "Секирног" је био такав да више од 2-3 месеца нико не би издржао.

Несуђене расправе са затвореницима у СЛОН-у практиковале су се свакодневно. Најчешће су се казне спроводиле у малој, полуподрумској просторији под "кремаљским" звоником. Осим тога, дочекавши редовно "следовање", шеф УСЛОН-а Ногтев имао је обичај да већ на пристаништу у сврху заплашивања новопридошлих својеручно стреља једног или двојицу.

Цитирам сведочења или бегунаца или преживелих заробљеника од "образованих", које је управа приморала на рад после кога је ипак могуће било преживети. Цитирам не због тога да бих "ухватио" писце, чак велике - јер је доста њих, који су издржали до краја, све муке одолевши.

Међу тим именима набројаћу писце који су прошли пакао Соловака - Бориса Ширјајева с његовим виспреним причама у "Неугасивом фењеру", Олега Волкова, такође задивљујућег писца и јединствену личност, Дмитрија Лихачова, великог научника, зналца древњеруске књижевности.

Од свештенства које је издржало муке и прошло сва искушења били су ту митрополити, епископи, архимандрити и прости сеоски свештеници, који се нису одрекли Христа чак и под најстрашнијим мукама и понижењима.

То су сада прослављени као светитељи Новомученици и Исповедници Руски, узнесени на Небески Свод.

Међу њима је и знаменити богослов и публициста архиепископ Иларион Троицки, чију успомену чува цела Руска православна црква, а нарочито Сретењски манастир у Москви, где је он био настојатељ.

 

То је и протојерер Павел Флоренски, познати духовни писац, највећи познавалац древности црквених, захваљујући чијем подвигу су се оне и сачувале. Он је и богослов, и публициста, и познати научник. Чак и у логорима, где год би се налазио, он је нешто проналазио, вршио научна открића. На Соловкама, на пример, он је доказао да се из алги Белог мора може добити јод - на крају крајева, многи затвореници су умирали од скорбута. Само на Соловкама отац Павел је извршио десет научних открића који су патентирани.

А ти безимени монаси, свештеници, који су на Соловкама нашли један кутак (сада је тамо Ботаничка башта) где су научили да гаје чак лубенице! И брескве, којима су угошћавали нарочито важне госте.

Али то је било пре "власти Соловецке", власти безбожне, која је све на светој земљи само уништавала. Канали ископани вишегодишњим трудом монаха су запуштани, млинови су престајали са радом, рибњаци запустели, а нове производње, и не отпочевши са радом, брзо су пале у заборав.

Зато што је рад био невољан, ропски. А нови домаћини нису умели ништа, само су пили и забављали се, понижавајући и убијајући затворенике.

Али до тренутка док њих саме, као шефове, попут Јагоде, Јежова и ранг ниже - Бокија, Фељдмана и сличних, нису ликвидирали пуцњем у потиљак иза угла, или на посебним местима за кажњавање издвојених.

Скит на Секирном назива се Вазнесењским, по називу цркве, која се овде налази од давнина.

Како је добро што је тако назван! Јер у Бога нема мртвих, сви су живи.

Помолио сам се и пришао зиду где је стајао сточић, а на њему лежале цедуљице за записивање живих и упокојених, блиских и даљих. Записао сам, подигао поглед са стола на зид, и замало да не узвикнем од изненађења: нетремице ме је посматрао мој Небески покровитељ Свети Алексије Човек Божији.

Код куће имам неколико икона с ликом овог светитеља набављеним по разним градовима. И још сам видео Човека Божијег у разним видовима, укључујући и Рим, на Авентинском брду, у храму где се испод престола чувају његове мошти, где је по предању живео испод степеница у кући својих родитеља који нису знали да је тај просјак њихов рођени син.

Али овакву слику, као овде, никад нисам видео!

Посматрао ме је снажни, чак широки човек с дугом, до пода, сивој кошуљи, сличну затвореничкој. Лице широко, кошчато. Поглед, тврд, суров. То јест није приказан као смирен, са рукама на грудима, како се обично слика Алексије Човек Божији, већ као војник Христов, снажан и мужеван, који се ничег не боји, који је све претрпео, све преживео.

Као и ти затвореници, везани и бачени са Секирног, али ни на секунду не помишљајући да се предају греху Јудином.

И одједном сам се сетио речи из уводне васкршње речи Светог Јована Златоустог: "Смрти, где ти је жалац? Аде, где ти је победа?!

Васкрсе Христос, и ад се стропошта! Васкрсе Христос, и падоше демони. Васкрсе Христос, и радују се анђели! Васкрсе Христос, и живот живује! Васкрсе Христос, и ниједног мртвог у гробу!"

СО ЗЕМЉЕ

Силазим са Секирног не по стрмим степеницама, низ које су кренули ходочасници, него по истој стази којом сам дошао. Потребно ми је да сам сам, да се смирим. Идем, гледајући у земљу испред себе. Подижем обичан соловецки каменчић. Нека он увек лежи на мом радном столу поред дивејевског камена и још једног каменчића који сам давно донео из Јекатеринбурга, са места где је стајала кућа инжењера Ипатијева, у којој су зверски убили Царску породицу.

То камење је за мене стално подсећање на то шта се десило мојој земљи, и да треба увек чувати срце.

Идем, и јасно схватам да сам на светој земљи. Нека тако зову само земљу Палестинску, која чува трагове Спаситеља, али се и наши Соловки исто могу звати светима. Јер овде су се, као нигде,  сјединили светост молитвеног подвига, радост, коју пружа умна молитва, која води ка цветању душе и обитељи Господње, са страдањем, чији је обим и ужасе тешко и замислити. Нећу причати о другим соловецким скитима, где се затвореници ништа мање жестоко нису подвргавали истезањима, мучењима, ругањем. О скиту Голготском Светог Распећа на острву Анзер, где је израсла бреза у облику крста, о скиту Светог Андреја Првозваног на Зајацком острву, где су мучитељи организовали казнено оделење за жене, може се много причати.

Али не желим да намећем ужасе онога што је наш народ преживео - о њима се ионако доста говори.

Кад нисам могао да спавам, и када сам пришао прозору и посматрао звездано небо, и осећао морски ветар на свом лицу, размишљао сам, наравно, о великим страдањима нашег народа.

Али код нас је све велико, огромно. И пространства, и шуме, и реке. И плина и нафте имамо више од свих, чиме смо у последње време нарочито почели да се хвалимо, као да је у томе наша заслуга. А ево о чему смо почели да заборављамо или да стидљиво прећуткујемо, о томе да руска душа садржи све - и та пространства, и страдања, и радост.

По целој нашој Русији ничу манастири. И не радују се сви када виде да се из мрзости запуштења, право из пепела дижу, као бели лабудови, као војници који су испливали из воде живе и васрсли, наши манастири, наш понос и слава. Него чујеш: "Зашто све то? За кога? Као да немамо других брига! Па и монаха, погледајте, сасвим мало имају".

Да, монаха је стварно мало. А нисте помислили на то да је на Соловке у почетку дошао само један монах? Онда други, па трећи...

А за време игумана Филипа (Количева) било их је већ више од хиљаду.

Али, рећићете, друга су времена, као што воли да каже ТВ водитељ Познер, са својим ироничним осмејком на дугим, танким устима.

Па, сложићемо се да су друга времена.

Али молитвени подвиг је остао исти.

Као и пре хиљаду година, монаси траже и налазе усамљење ради молитве. Јер монах долази од имени монос. И у појму Соловки искри значење solo (један), что одговара грчком mono-monahos-усамљени. Могуће. Господ је одредио острва да постану светим центром Русије, а можда и целог света.

Још ћу подсетити да инок - значи ини, другачији, не такав као ми.

Управо о таквим инима Спаситељ је рекао:

"Ви сте со земље".

Управо со, јер као што со чува од кварења сву храну, тако и они који умеју да врше умну молитву спасавају све нас, наше душе од трулења.

Монаси су увек први предосећали приближавање невоље. Они су били и остају стражари на утврђењима која бране домовину.

Али треба се још присетити шта је рекао Христос говорећи даље народу:

"Ви сте со земљи; ако со обљутави, чиме ће се осолити? Она већ неће бити ни за шта, осим да се проспе напоље и да је људи погазе".

(Цитирам овде и даље Јеванђеље од Матеја, гл. 5, рд. 13-16).

Ето зашто је безбожна власт на сваки начин стремила томе да искорени, уништи манастирски живот. И управо због тога у манастирима су смештали затворе, луднице, дечије домове, а некад и магацине, за хемикалије, на пример. Да би саме зидове манастирске напојили отровом.

Али с каквом год би се жестином играли творци "комунистичког сутра", нису знали безбожници да "не може се град сакрити кад на гори стоји. Нити се ужиже свјетиљка и меће под суд него на свијећњак, те свијетли свима који су у кући".

И зато су манастири не само со, већ и "светлост свету".

И ту велику проповед Спаситељ завршава обраћајући се онима што су решили да иду путем који је Он указао:

"Тако да се свијетли свјетлост ваша пред људима, да виде ваша добра дјела и прославе Оца вашeга који је на небесима".

Већ сам говорио да корен речи сол није случајно уграђено у назив ових острва насред мора Белога, мора Студенога.

. . .

Ево већ исти бродић испловљава са дока, и манастирске зидине почињу да се удаљавају.

Опет је топао дан, сунчан, и вода се сребри за крмом, шири се као клин од ње с белом ивицом. На крми је скоро цела наша група, погледи су уперени на манастир.

Почињу да круже изнад горње палубе галебови, и деца им бацају парчиће хлеба. Галебови их вешто хватају.

Нека деца парчиће хлеба држе на испруженој руци. Галебови, охрабрени, на радост младежи хватају хлеб право из руку.

Радост, сунчано, весело.

Сунце постепено залази за хоризонт, палуба се празни.

Манастирски зидови још се добро виде. Куполе храмова су обојене у роза боју заласка. Облаци на светлоплавом небу постројили су се као стадо оваца. Као да пасу на небесном лугу.

Али дунуо је ветар, и овце су нестале, претворивши се у лакокрили летећи гребен. Море је попримило гладак, месинган сјај, као да га је небо изглачало.

И ја сам замислио као да облаци не плове по небу, него се светле и куполе белих цркава, и ликови свих твојих светих, твојих праведника, исповедника, преподобних мученика и новомученика. Соловки, којима нема броја.

Међу њима је и тако познат, тако близак лик Митрополита Мануила, учитеља и духовног наставника нашег Владике Јована, који је ушао у историју као Митрополит Санкт-петербуршки и Ладошки. И учитељ и ученик имају и сада у Самари тако много духовних чеда.

И сви су они, митрополити и архиепископи, архимандрити и прости сеоски свештеници, безимена чеда Православне руске цркве - непокорени грађани вечности.

И зазвучао је у мени глас јеромонаха Романа (Матјушкина):

Беле цркве плове у бесконачности,

О, бунари неземаљске чистоте,

Непокорени грађани вечности

Беле цркве, свети крстови...

Хтео бих да манастир и даље остане видљив.

Али ево већ видим само његове светле обрисе на хоризонту.

До виђења, Соловки. Шта знам, можда ће ми се још једном посрећити да се сретнемо. Нисам додирнуо све твоје светиње, дознао сам само оно што ми је допустило да мало откријем твоју вековну тајну, да пробам да је одгонетнем.

Можда ћу, размишљајући о теби, схватити зашто твоји монаси нису прихватили Никоновске реформе, осам година се нису предавали, док издајник није показао тајни пролаз, и царски стрелци нису успели да се докопају манастира. Ви сте изабрали смртну казну, али нисте се сложили с вашим соловецким монахом Никоном, који је постао Патријарх и одлучио да реформише црквени живот.

Можда ћу моћи непосредно да разумем, и онда ћу написати како су вршили подвиг руски архијереји, архимандрити и најпростији православци који су постали заробљеници СЛОН-а и СТОН-а. Открићу још један кутак твоје тајне, Соловки.

А сад ћу се помолити гледајући како ишчезаваш у даљини.

Помолићу се молитвом светог праведног Јована Кронштадског. Не сећам је се целе напамет, али главног се сећам:

"Оче наш, иже на Небеси!

Да свјатитсја имја Твоје у Русији!

Да придет царствије Твоје у Русији! Да будет воља Твоја у Русији! Ти усади у њој веру истину и животворну! Еј, Господе, устани нам у помоћ, у садашње дане безверја једина си радост у истинитог хришћанина и сина Цркве - непроменљиви, бодри, свеблаги, премудри и свесилни Промисао Божији".

Себи ћу дозволити да додам:

Оче наш, нека буде воља Твоја, као у непокореном упоришту Русије - манастиру Соловецком.

Ти помози вери православној да буде неприступачна, као зидови манастира Соловецког, да ниједан тајни и јавни издајник не покуша да продре у Твоју обитељ.

А ако и продре, онда да се обеси, као Јуда, да падне од метака својих издајника.

Нека гори Несагорива Купина силе Твоје и славе, гори и не сагори, и светли се целом свету, ниње и присно, и во вјеки вјеков.

Извор: http://www.благовестсамара.рф/-public_page_20348

Преузето са: backshopjournal.com

Последњи пут ажурирано ( петак, 18 август 2017 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 19 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

СА СВЕТИМ ВЛАДИКОМ НИКОЛАЈЕМ ИЗ ДАНА У ДАН -

ПОУКЕ:

 

 "О Српче моје златно, вредност твоја у вери је твојој. Ако би, не дај Боже, неки злокобни ишчупао веру из душе твоје, бићеш јефтинији од замуклог славуја и чудовишнији од очупаног пауна!"

"Брани, дакле, веру своју, јер она брани тебе. Вера ти је извор живота, вера - храна, вера - одело душе твоје, вера - здравље твоје, вера - песма твоја и радост и весеље, вера - вредност твоја, вера - цена бића твога, вера - пламен Божанства у теби, Србине брате мој."

 "Борба за веру борба је за душу; борба за душу борба за прави живот; борба за прави живот борба је за једну вредност већу и вишу од свега света и свега у свету. Јер Христова су уста изрекла ону велику реч: шта користи човјеку да цео свет задобије а душу своју изгуби? Заиста велика и света реч, изречена од најсветијих уста."

"Због тога ти говорим: бори се и не клони! Тајанствени сат времена, навијен руком Створитеља, сваки минут избија и откуцава земни рок земнородним. На сваки откуцај анђели изводе из овог живота чете Божје, и пресељавају их у други свет. Кад избије твој минут, ти ћеш морати оставити све и поћи једино са душом својом. Бори се за душу, да би имао с чим поћи у онај свет. А борба за душу, борба је за веру. Јер је речено и потврђено, да само душа са вером има намену и сврху. Душа без вере нема ни намене ни сврхе. Тако је речено и тако потврђено."

"Кад очуваш веру своју, очувао си душу своју. Кад очуваш душу своју, лако ћеш се растати са овим светом, и лако ћеш ући у живот вечни, који обећа Створитељ благословеним Србима Својим."

 

 


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.