Тодор Николић

НЕПОДНОШЉИВА ЛАКОЋА МИСИОНАРЕЊА

У "Православном мисионару" за јануар-фебруар 2011. објављен је чланак "Прима се..." Аутор је јереј Вукашин Милићевић, члан Уређивачког одбора. Да погледамо у тај његов "другачији угао" и да ослушнемо шта нам то душекорисно саопштава овај свештеник. Цитат:

Грешни Милоје улаже жалбу

Све што сам урадио у складу је са законима ове земље и с јеванђељем. Одлука Црквеног суда Епархије жичке је силовање чињеница, каже за „Блиц” Милоје Стевановић, привредник из Чачка који је изопштен из црквене заједнице. Стевановић, донедавно у чачанском крају, а одскора и у целој Србији познат као Грешни Милоје, најављује да ће почетком следеће недеље уложити жалбу на ову одлуку и поднети је Великом црквеном суду.

Поштовани брате у Христу и драги Куме мој,

После силних искушења и препрека кроз које си прошао крајем седамдесетих и почетком осамдесетих година, лутајући и тражећи истину, сазнаде за Господа и љубав Његову. И таман што сазнадосмо за прави Пут, Истину и Живот, а ево ови вукови у јагњећој кожи 'оће да нас преваре, да нас покатоличе, или поунијате. Е неће, јер неће допустити Господ, а пробали су до сада ко зна колико пута. На нама је само да се молимо Господу, да нам пошаље разума, е  да би смо умели направити  разлику  између оних који су на правом Светосавском путу и оних који то нису.  

Митрополит Амфилохије разрешио игумана Никодима

Игуман манастира Дајбабе Никодим Богосављевић разрешен дужности због изјаве Радију Светигора „да црногорску нацију није створио Бог него да је она плод људских сујета и слабости“

Отворено писмо Уреднику „Православног мисионара“

Оче Оливере, благословите!

У дугом временском периоду редовно читам "Православни мисионар", али се нисам обраћао "на адресу" овог значајног црквеног листа. То сада чиним са намером да поставим неко нејасно ми питање, замолим за објашњење, већу будност и одлучност да се у мисионарењу више држимо светоотачког предања:

Свештеник Вукашин Милићевић

Прима се...

Управо то, тај амбијент, ваздух

непријатан нашој сујети, мога би се

означати као литургијски етос.

Има један мали манастир у који много волим да одлазим. Зашто? Зато што је манастир. А то се данас не виђа баш тако често. Е, сад, има један мој друг, па има његова сестра, па и она воли да иде у тај манастир. Али оде она, тако, једном у један други манастир да прошета, што би се рекло ту у близини; у том манастиру живе старе и не много образоване, али заиста честите монахиње. Прича она тако са њима, питају је где иде у цркву. Каже им:

Ништа ново у Епархији Жичкој

Писмо подршке изопштеном из Цркве, брату у Христу грешном Милоју

Правници непобитне чињенице називају истином. Покушао сам у предходном писању да истакнем неке од чињеница из живота грешног Милоја, кога познајем скоро две деценије. Писати опет о његовом Христољубљу, доборотољубљу, истинољубљу, милосрђу, бојим се да би му нанело духовну штету, по оној: боље ме спали, а не хвали.

Казна за грешног Милоја

Милоје Стевановић, који је коначно искључен из СПЦ, не признаје суд Епархије жичке, наводећи да се из Чачка одселио у Београд

Чачак – Црквени суд православне Епархије жичке у Краљеву осудио је мирјанина Милоја Стевановића (62) на казну коначног искључења из црквене заједнице. За грех му је узето што је на своје имање у Лозници код Чачка примио одбегле монахе из Епархије рашко-призренске и тако „оформио монашку заједницу на територији Епархије жичке без благослова епископа” и што је одлазио у Љуљаке, на „богослужења” (наводници судски) бившег епископа рашко-призренског, сада монаха Артемија.