Три прилога која објављујемо вечерас, могу, на први поглед, изгледати неповезаним. Падање Мамријског дуба, под којим се Света Тројица, у лику три анђела јавила праоцу Аврааму, најава јеврејских рабина да ће се ускоро појавити њихов месија, онај кога православни називају Антихристом и удар ђавола преко украјинских расколника на Свету Гору, јесу догађаји који су у директној међусобној узрочно-последичној вези.

Наиме, вишедеценијска издаја вере кроз екуменизам и новотарство, која је кулминирала великим расколом у Православљу, изазваним преко Константинопољског патријарха Вартоломеја, масона и слуге светске закулисе, те масовна отпадија од вере услед погружености у "преваре света", условиле су постепено повлачење Благодати Божије, односно оног који је сад задржава (ср.2.Сол.2,7) зацарење тајне безакоња и Антихриста.

 Треба ли православни да се плаше оног што долази на свет? Свети Владика Николај, у том смислу, каже: „Начало премудрости - страх Господњи.  То су казала два богонадахнута цара, отац и син, Давид и Соломон (Пс. 111. 10; Приче 23, 17) Какав је то страх? Да ли на смрт или на живот? Не на смрт него на живот. Страх животворни, који чисти човека од трулежног зла изнутра и одбија рушилачко зло споља. Очигледно, ко нема страха Господњега, нема бране против два зла...“

Смисао свега шта нам је чинити, дат нам је у речима Господа нашега Исуса Христа, којима је Он започео своју земаљску богочовечанску мисију: „Покајте се, јер се приближило Царство небеско" (Мт. 4,17).

У периоду боловања патријарха Павла, власт у Београдској патријаршији држао је митрополит Амфилохије, који је ту власт освојио црквеним пучем (о томе више прочитати  у тексту Жељка Которанина "У СПЦ извршен црквени пуч"). Али, чим је доведен патријарх Иринеј, ствари се мењају: главни саветник новог патријарха и господар ситуације постаје Иринеј Буловић. На заседању Сабора 2011, Буловић преузима кормило брода Београдске патријаршије, тако што је из игре истиснуо митрополита Амфилохија, одредивши му Јужну Америку да тамо прави нову епархију СПЦ, а за себе задржавши право да нову епархију прави у Бечу (да би био што ближи фамозном римокатоличком фонду "ПРО ОРИЈЕНТЕ").

Владимир Сергејевич Соловјов (1853 – 1900), руски филозоф, теолог, песник, писац и књижевни критичар, у својим младалачким данима одрекао се Православља зарад нихилизма, али је касније његово неодобравање позитивизма виђено као изражавање ставова у складу са ставовима Православне Цркве.