header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Владимир Димитријевић: На сахрани оца Мирослава Милетића Штампај Е-пошта
понедељак, 10 септембар 2018

 Часни оци, драге матере и сестре монахиње, драга браћо и сестре, данас у вечни живот испраћамо свештеника Мирослава Милетића.                 

Он је рођен 22. априла 1949. у Великој Јежевици, од оца Владана и мајке Милеве, као треће од четворо деце. Рукоположен je од стране епископа жичког Василија Костића 1972. године у цркви у Миоковцима, и постављен за пароха у Горњој Горевници. Ту је саградио цркву Св. Петке. Цркву је осветио епископ жички Стефан, 1978. године. Након проведене једне године у епархији у Краљеву, бива постављен за пароха у Прељини 1979. године, где остаје до пензионисања 2012. године.

Саградио је:

- цркву посвећену Св. пророку Илији у Доњој Трепчи, коју је осветио епископ жички Стефан 1991. године.

- цркву Лазарицу на гробљу у Прељини, 1998., осветио епископ Никанор.

- цркву крајпуташицу у Прељини, посвећена Св. Василију Острошком, у част 2000 година хришћанства. 

- цркву у Соколићима посвећена Сретењу Господњем, 2004, у част 200 година Првог Српског устанка. Због црквеног градитељства, добио је од Синода СПЦ на дан одласка у пензију орден Св. краља Милутина. 1993. године заједно са Милошем Рајовићем и Вјекославом Марковићем (Србима из Швајцарске) оснива Хуманитарни фонд Црквене општине Прељина, који је ове године прославио 25 година успешног рада. Фонд помаже сиромашне, болесне, студенте, као и изградњу цркава широм Србије. Звона Фонда звоне од Тутина, преко Чукарице до Херцеговине. 2006. године је добио децембарску награду града Чачка за хуманитарни рад.                   

Отац Мирослав био је свештеник у доба кад је, како народ каже, гуја гују за реп уједала. Од почетка ревносан и одлучан на делу Божјем, решио је да у Горњој Горевници сазида храм Господњи. Историчар Милош Тимотијевић о томе пише:“Права провала нетрпељивости државе према јавном исказивању побожности демонстрирана је 1976. године када је у општини Чачак, први пут после 1945. године, подизана нова црква. /.../Верници су у Горњој Горевници поред старе цркве почели да подижу нови храм. Имали су све дозволе, званичан пројекат, радили су добровољно, а новац су прикупљали од приложника из земље, али и из иностранства. Све је то засметало локалним комунистима. Жалили су се да их нико ништа није питао око изградње цркве, истичући да има и пречих послова у селу. Неки су тврдили да новац из иностранства стиже и од четничке емиграције и да „случај изградње цркве није безазлен”, већ га треба подробно испитати. Постојала је бојазан да ће верници, захваљујући изградњи нове цркве, а по жељи четника у емиграцији, добити код народа водеће место у селу, премда то није било „довољно проверено“./…/Локалне новине су писале: Сама градња цркве у Горњој Горевници представља дрзак покушај непријатеља нашег друштвеног уређења, да се преко религије и њених малобројних поклоника наметне овоме селу, које је у току НОР-а пламтело жаром Револуције и дало велике жртве на олтар слободе, наше самоуправне социјалистичке заједнице.” Хистерија је ишла до краја:»Ко су ти верници овог села што дају прилоге за цркву, када се зна да су сви чланови бивше хришћанске заједнице у овом селу за време рата били помагачи квислинга Љотића и Драже Михаиловића? /.../ Сигурно да је циљ непријатеља да преко религиозних грађана и нове цркве, оживи неке четничке и љотићевске страсти у овом селу, а то значи и организовану акцију непријатеља против идеала нашег самоуправног социјалистичког друштвеног уређења.”        

Отац Мирослав је био јунак, и није се дао. Храм је подигнут јер су свештеник и народ били једно срце и једна душа.

Ипак, не сме се заборавити да наш народ каже:„Триста – без попа ништа“. Триста људи да се сакупе на добро дело, ако пред собом немају часног и честитог духовног пастира, често не могу много да постигну. Отац Мирослав Милетић је баш био тај, насушно потребни, поп из народне изреке (ПОП -Пастир Оваца Православних, како је Турчину који га је водио у смрт пред Стамбол капијом рекао један од заробљених свештеника, учесника Хаџи Проданове буне 1814. године ). Свуда је стизао – да исповеди, причести,поучи,благослови,укрепи,утеши. И да ради, неуморно, не правдајући се никаквим тешким околностима. За време комунизма, под паском идеолошких кербера, он је, упорно и достојанствено, одстојавао право Цркве да зида, и материјално и духовно. И, како потписнику ових редова рече један од присутних активиста Хуманитарног фонда – отац Мирослав је успео да своје парохијане, тешко подељене још од доба грађанског рата 1941 – 1945, уједини око благословених подухвата, и тако их, на најбољи могући начин, смири и помири. Уз помоћ своје одане супруге ( без које се није могао замислити хор прељинске цркве ), с којом је добио двојицу синова, честитих и вредних  породичних људи, успео је овај народни свештеник у много чему.      

Ко није знао оца Мира? Ко се није радовао оцу Миру? Кога отац Миро није благословио? Кога није утешио? Коме није упутио лепу реч? А увек и свагда свештенички, пастирски, без политиканства. Он је живео у складу са речима Светог Јустина Ћелијског да „светосавски свештеник у сваком човеку увек тражи, негује и подиже оно што је свето, бесмртно и вечно. Стога су за њега подједнако важни, и мили, и драги сви људи, припадали ма коме слоју, позиву, партији. Што је неко већи грешник, свештеник му поклања већу братољубиву бригу и пажњу. Јер је његов позив и дужност: наћи и спасти оно што је изгубљено. То значи: светосавски свештеник никога не сматра за непријатеља, стога и нема непријатеља. За њега сви људи представљају духовну њиву, духовни расадник. Он иште и подиже човека: и у раднику, и у сељаку, и у чиновнику, и у државнику, и у сиромаху, и у богаташу. У свакоме тражи човека, и у човеку оно што је свето, бесмртно и вечно. А тога има и у највећем грешнику.  

Из побожне куће, са две тетке - угледне монахиње, са супругом из дивног свештеничког дома, са часним синовима и добрим снајама, са унучићима који су га волели и које је волео, дочекао је отац Миро псаламске године за прелазак из овога света – „Живот је“, рече цар Давид, „човеков до седамдесет година, а код јачег до осамдесет година, и све преко тога је мука и невоља“.( Псалам 89 ). Испраћају га многи и многи, који су га волели и у њему видели правог слугу Божјег. Испраћају га са молитвом пред Првосвештеника Христа, Који жртвује и Који Се жртвује, Који прима и Који се раздаје на свакој Светој литургији. И сви  му желе Царство Небеско, баш на данашњи дан, дан Сабора Свих Светих Срба, на које се на које се отац Мирослав угледао целог живота. Нека му Бог душу прости и нека га Небеска Србија, на челу са Светим Савом и Светим владиком Николајем, дочека онако како се трудио и како је целог живота стремио. Амин, Боже дај!       

Последњи пут ажурирано ( понедељак, 10 септембар 2018 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 55 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

Чувај се сине мој јеретика и њихове приче, јер се наша земља такође испунила њима! Ако ће ико да спасе душу своју, то ће бити само кроз живот у Православној вери. Јер нема боље вере од наше свете Православне вере. Сине мој, није добро хвалити нечију туђу веру. Ко год хвали страну веру, он је као онај који напушта своју властиту Православну веру. Ако неко хвали своју а и туђу веру, он је као човек са две вере и близу је јереси. Ако ти ико каже: "Твоја вера и моја вера су од Бога," ти сине мој треба да одговориш: "Јеретиче! Да ли мислиш да Бог има две вере? Зар не знаш шта пише у Писму: Један Господ, једна Вера, једно Крштење." (Ефе. 4,5) Зато се чувај таквих људи и увек стој у својој вери. Не братими се са њима него их избегавај и ходи у својој вери и добрим делима! Сине мој, чак ако буде потребно и да умреш за своју свету веру, не бој се смрти! Тако су и светитељи умирали за своју веру, и сада су живи и са Христом.

Св. Теодосије Кијевски
Из његовог писма принцу кијевском кога су паписти хтели обратити


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.