header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Владимир Димитријевић: На сахрани оца Мирослава Милетића Штампај Е-пошта
понедељак, 10 септембар 2018

 Часни оци, драге матере и сестре монахиње, драга браћо и сестре, данас у вечни живот испраћамо свештеника Мирослава Милетића.                 

Он је рођен 22. априла 1949. у Великој Јежевици, од оца Владана и мајке Милеве, као треће од четворо деце. Рукоположен je од стране епископа жичког Василија Костића 1972. године у цркви у Миоковцима, и постављен за пароха у Горњој Горевници. Ту је саградио цркву Св. Петке. Цркву је осветио епископ жички Стефан, 1978. године. Након проведене једне године у епархији у Краљеву, бива постављен за пароха у Прељини 1979. године, где остаје до пензионисања 2012. године.

Саградио је:

- цркву посвећену Св. пророку Илији у Доњој Трепчи, коју је осветио епископ жички Стефан 1991. године.

- цркву Лазарицу на гробљу у Прељини, 1998., осветио епископ Никанор.

- цркву крајпуташицу у Прељини, посвећена Св. Василију Острошком, у част 2000 година хришћанства. 

- цркву у Соколићима посвећена Сретењу Господњем, 2004, у част 200 година Првог Српског устанка. Због црквеног градитељства, добио је од Синода СПЦ на дан одласка у пензију орден Св. краља Милутина. 1993. године заједно са Милошем Рајовићем и Вјекославом Марковићем (Србима из Швајцарске) оснива Хуманитарни фонд Црквене општине Прељина, који је ове године прославио 25 година успешног рада. Фонд помаже сиромашне, болесне, студенте, као и изградњу цркава широм Србије. Звона Фонда звоне од Тутина, преко Чукарице до Херцеговине. 2006. године је добио децембарску награду града Чачка за хуманитарни рад.                   

Отац Мирослав био је свештеник у доба кад је, како народ каже, гуја гују за реп уједала. Од почетка ревносан и одлучан на делу Божјем, решио је да у Горњој Горевници сазида храм Господњи. Историчар Милош Тимотијевић о томе пише:“Права провала нетрпељивости државе према јавном исказивању побожности демонстрирана је 1976. године када је у општини Чачак, први пут после 1945. године, подизана нова црква. /.../Верници су у Горњој Горевници поред старе цркве почели да подижу нови храм. Имали су све дозволе, званичан пројекат, радили су добровољно, а новац су прикупљали од приложника из земље, али и из иностранства. Све је то засметало локалним комунистима. Жалили су се да их нико ништа није питао око изградње цркве, истичући да има и пречих послова у селу. Неки су тврдили да новац из иностранства стиже и од четничке емиграције и да „случај изградње цркве није безазлен”, већ га треба подробно испитати. Постојала је бојазан да ће верници, захваљујући изградњи нове цркве, а по жељи четника у емиграцији, добити код народа водеће место у селу, премда то није било „довољно проверено“./…/Локалне новине су писале: Сама градња цркве у Горњој Горевници представља дрзак покушај непријатеља нашег друштвеног уређења, да се преко религије и њених малобројних поклоника наметне овоме селу, које је у току НОР-а пламтело жаром Револуције и дало велике жртве на олтар слободе, наше самоуправне социјалистичке заједнице.” Хистерија је ишла до краја:»Ко су ти верници овог села што дају прилоге за цркву, када се зна да су сви чланови бивше хришћанске заједнице у овом селу за време рата били помагачи квислинга Љотића и Драже Михаиловића? /.../ Сигурно да је циљ непријатеља да преко религиозних грађана и нове цркве, оживи неке четничке и љотићевске страсти у овом селу, а то значи и организовану акцију непријатеља против идеала нашег самоуправног социјалистичког друштвеног уређења.”        

Отац Мирослав је био јунак, и није се дао. Храм је подигнут јер су свештеник и народ били једно срце и једна душа.

Ипак, не сме се заборавити да наш народ каже:„Триста – без попа ништа“. Триста људи да се сакупе на добро дело, ако пред собом немају часног и честитог духовног пастира, често не могу много да постигну. Отац Мирослав Милетић је баш био тај, насушно потребни, поп из народне изреке (ПОП -Пастир Оваца Православних, како је Турчину који га је водио у смрт пред Стамбол капијом рекао један од заробљених свештеника, учесника Хаџи Проданове буне 1814. године ). Свуда је стизао – да исповеди, причести,поучи,благослови,укрепи,утеши. И да ради, неуморно, не правдајући се никаквим тешким околностима. За време комунизма, под паском идеолошких кербера, он је, упорно и достојанствено, одстојавао право Цркве да зида, и материјално и духовно. И, како потписнику ових редова рече један од присутних активиста Хуманитарног фонда – отац Мирослав је успео да своје парохијане, тешко подељене још од доба грађанског рата 1941 – 1945, уједини око благословених подухвата, и тако их, на најбољи могући начин, смири и помири. Уз помоћ своје одане супруге ( без које се није могао замислити хор прељинске цркве ), с којом је добио двојицу синова, честитих и вредних  породичних људи, успео је овај народни свештеник у много чему.      

Ко није знао оца Мира? Ко се није радовао оцу Миру? Кога отац Миро није благословио? Кога није утешио? Коме није упутио лепу реч? А увек и свагда свештенички, пастирски, без политиканства. Он је живео у складу са речима Светог Јустина Ћелијског да „светосавски свештеник у сваком човеку увек тражи, негује и подиже оно што је свето, бесмртно и вечно. Стога су за њега подједнако важни, и мили, и драги сви људи, припадали ма коме слоју, позиву, партији. Што је неко већи грешник, свештеник му поклања већу братољубиву бригу и пажњу. Јер је његов позив и дужност: наћи и спасти оно што је изгубљено. То значи: светосавски свештеник никога не сматра за непријатеља, стога и нема непријатеља. За њега сви људи представљају духовну њиву, духовни расадник. Он иште и подиже човека: и у раднику, и у сељаку, и у чиновнику, и у државнику, и у сиромаху, и у богаташу. У свакоме тражи човека, и у човеку оно што је свето, бесмртно и вечно. А тога има и у највећем грешнику.  

Из побожне куће, са две тетке - угледне монахиње, са супругом из дивног свештеничког дома, са часним синовима и добрим снајама, са унучићима који су га волели и које је волео, дочекао је отац Миро псаламске године за прелазак из овога света – „Живот је“, рече цар Давид, „човеков до седамдесет година, а код јачег до осамдесет година, и све преко тога је мука и невоља“.( Псалам 89 ). Испраћају га многи и многи, који су га волели и у њему видели правог слугу Божјег. Испраћају га са молитвом пред Првосвештеника Христа, Који жртвује и Који Се жртвује, Који прима и Који се раздаје на свакој Светој литургији. И сви  му желе Царство Небеско, баш на данашњи дан, дан Сабора Свих Светих Срба, на које се на које се отац Мирослав угледао целог живота. Нека му Бог душу прости и нека га Небеска Србија, на челу са Светим Савом и Светим владиком Николајем, дочека онако како се трудио и како је целог живота стремио. Амин, Боже дај!       

Последњи пут ажурирано ( понедељак, 10 септембар 2018 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 53 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
 


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.