Да би читаоцима „Борбе за веру“ било јасније проватиканско настројење појединих православних првосвештеника, зашто се један (номинално) православни митрополит петља у спорове у Римокатоличкој „цркви“, и одакле таква блиског Ватикана и Америке (овде:), даћемо не тако давну историјску перспективу – са адекватним подацима - из које се види да иза стоји језуитска завера.

1959 Конгрес САД донео је закон који је био резултат сарадње власти САД и Римокатоличке „цркве“. Његов иницијатор био је професор језуитског универзитета у Вашинтону - Лев Добрански - Украјинац. У складу са тим законом сваке године у Америци обележавају у трећој недељи јула месеца „Недељу поробљених народа" (Латвија, Украјина, Естонија, Белорусија, Поволожје, Казакија, Туркестан). Без обзира што је комунизам срушен Русију и даље сматрају непријатељем.

Украјина је у плановима претходног папе Бенедикта ХVI, дужна да пређе под пуну (испрва сакривену) контролу латина.  Политика Ватикана иде у неколико праваца, а циљ им је био један - интеграција православних и грко-католика у једну „цркву“ ради каснијег сједињења са Римом.

Главну улогу у процесу одвајања украјинског дела Руске Цркве добио је Константинопољски патријарх. Данас Ватикан и константинопољски патријарх имају исту политику, у њој нема хришћанства и у основи те политике је - јеретички екуменизам.

Почетком 20 века при Папи Пију Х, у Ватикану је развијена идеја „источног обреда" за коју су говорили да је то „мост по ком ће Рим ући у Русију“. Тај обред је допуштао следеће: примати у унију православне духовнике, који имају остати на својим местима у православним храмовима, који не морају помињати филиокве (римско изопачење Символа вере) и не морају помињати папу. Тражило се само једно - признање римског првосвештенства.

После фебруарске револуције, кад су се у Русији сложиле погодне прилике, у Риму је саздана Конгрегација за источну цркву, на чијем челу је био Бенедикт ХV, где су обједињењене све снаге католика „источног обреда“. Тада је у Риму отворен Источни институт (касније део Григоријанског универзитета) а у белгијском месту Шеветон почео је да делује римокатолички манастир Светог  Крста византијског обреда (са циљем припреме бенедиктанаца за прављење манастира у Русији). Тамо је остваривана тачна имитација Православне Литургије и црквеног живота. Те институције данас су главни центри за припрему теолога за Православни Исток.

Касније се „идеја источног обреда“ допунила новом тактиком Ватикана - тајним римокатолицизмом (криптокатолицизмом) чији аутор је био француски језуит бискуп де Ербини. Циљ - гутање Православне Цркве римокатолицизмом уз најмање напоре. Начин: постављање на патријаршијски трон епископа, који је дао тајну заклетву Риму (прешао у римокатолицизам) са циљем даљег потписивања уније са Ватиканом.

Тактика криптокатолицизма и „источног обреда“ крајње искусно се примењује данас у политици папе Фрање, као и његовог претходника папе Бенедикта ХVI, при ком римокатолицизам, избегавајући отворене конфликте и снажно спољње деловање, остварује постепеније и дубље продирање у Православни свет.

Делатности неких представника РПЦ  и СПЦ толико се не слажу са православним погледима и моралним нормама, да се и невољно намеће мисао о њиховој припадности тајним римокатолицима…