header image
НАСЛОВНА СТРАНА
УГ "Законоправило": Писмо јавности Србије Штампај Е-пошта
четвртак, 18 фебруар 2010

УГ „Законоправило“

 ПИСМО ЈАВНОСТИ СРБИЈЕ О БЕЗАКОЊУ У ЕПАРХИЈИ РАШКО-ПРИЗРЕНСКОЈ

         УГ „Законоправило“, настало у фебруару 2008. ради заштите одлука СА Сабора СПЦ о богослужењу, као и канонског поретка Светосавске Цркве, обраћа се јавности Србије овим саопштењем поводом безакоња, које група самовољних архијереја у СА Синоду СПЦ, спроводи у име црквене пуноте над канонским епископом рашко-призренским Г. Артемијем. Ови архијереји (црногорско-приморски, бачки, захумско-херцеговачки и далматински) су, прегласавши Његову Светост Патријарха српског Г. Иринеја, а под видом борбе против „корупције и криминала“ у Епархији рашко-призренској, прекршили канонско предање и Устав СПЦ, намећући Владики Артемију као администратора човека који НЕМА ПРАВО да буде администратор, јер је поднео оставку на епископство, после чега се прихватио друге епархије (ово му је четврта по реду) – Атанасија Јевтића.

Ми се овде нећемо бавити „политичким“ разлозима за смену владике Артемија (а он смета НАТО-у и шиптарским властима „независног“ Косова управо зато што не признаје „независно“ Косово).

Желимо да укажемо само на кршење црквеног закона и вапијуће неправде учињене овом скромном и смерном епископу, који је симбол Косовског завета крајем 20. и почетком 21. века.

Да унапред кажемо: нико не спори право СА Синоду СПЦ да, у складу са чланом 70, тачка 35б, у првој инстанци суди „канонске кривице архијереја“. Али, такође, 19. правило Картагинског сабора указује да нико нема право да се према Еп. Артемију понаша као према осуђеном заточенику.

 

О одлуци СА Синода СПЦ поводом Владике Артемија

Позивајући се на члан 70, тачка 35б, по којој СА Синод СПЦ „суди у првој инстанци „канонске кривице архијереја“, садашњи СА Синод СПЦ ставља епископа Артемија под забрану управљања Епархијом и одређује му администратора. Овим је прекршен 111. члан Устава СПЦ, који каже да само СА Сабор СПЦ може уклонити са управе епархијског архијереја на основу канонске осуде или доказане немоћи, итд. СА Сабор СПЦ није ни судио Епископу Артемију, нити га је за било шта осудио. Зато СА Синод није могао да наметне администратора живом и здравом Епископу Артемију, јер се, по члану 112. Устава СПЦ администратор поставља само на УПРАЖЊЕНУ ЕПАРХИЈУ. Овим је прекршен и 16. канон Деветог помесног сабора који велегласно објављује да се „Ни на који начин не поставља епископ у оној Цркви чији је предстојатељ жив и још је у својој части“.

Такође, изричито је забрањено администратору упражњене епархије да изводи било какве важне промене у епархији у пословима које је претходни епископ започео (члан 112. Устава СПЦ). Ако је тако на епархијама чији су епископи умрли, како тек мора бити на епархији чији је епископ жив. А бивши владика Атанасије је почео да руши ред и поредак Епархије рашко-призренске чим је дошао, и прети прогонством угледних духовника, монаха и монахиња верних свом КАНОНСКОМ епископу.

Овакво насиље није забележено у новијој историји СПЦ – осим од стране Брозовог режима!

 

О бившем епископу Атанасију Јевтићу

Бивши епископ Атанасије Јевтић, садашњи администратор Епархије рашко-призренске, поднео је, наводно због болести, оставку на управљање Епархијом захумско-херцеговачком и повукао се у пензију. Од тада он нема право да учествује у раду СА Сабора СПЦ, осим по позиву (ове, 2010. године, није учествовао у раду изборног Сабора.)

Давши оставку, бивши епископ Атанасије је прекршио низ светих канона Православне Цркве (Ову оставку је, да би избегао канонске осуде, Еп. Атанасије дефинисао као „добровољно повлачење“).

По 17. канону Антиохијског сабора, епископ Атанасије својом оставком заслужио је ОДЛУЧЕЊЕ у Цркви. Јер, по 9. канону Трећег васељенског сабора епископ је дужан до краја живота остати на Епархији која му је Богом поверена. По 3. канону Св. Кирала Александријског, свештена лица не смеју подносити писмене оставке.

Међутим, иако се „повукао“ јер је „болестан“, епископ Атанасије долази да управља Епархијом жичком, поред њеног још увек живог и здравог, епископа Стефана, иако то изричито забрањује 16. канон Деветог помесног сабора. У Епархији жичкој овај бивши епископ прави хаос: служи Литургију упркос правилима Типика и Служебника, рукополаже кога стигне, сеје раздор између млађег и старијег монаштва.

Када на Епархију жичку долази владика Хризостом, бивши епископ Атанасије не престаје да ровари, подстичући да не извршује одлуке СА Сабора СПЦ о богослужењу и да прогони свештена и лаичка лица која на безакоње упозоравају. У међувремену, стиже да, са полицијом и Владиком Јованом шумадијским, упадне у венчанску парохију Шумадијске епархије да би одатле протерао свештеника верног одлукама СА Сабора СПЦ. Његово сејање смутње и хаоса УГ „Законоправило“ је већ помињало у својим саопштењима.

Бивши епископ Атанасије је, на сахрани Епископа жичког Стефана, 6. фебруара 2003. године, у беседи молио СА Сабор СПЦ да га што пре разреши дужности администратора Епархије жичке: „Ваша Светости и Свети Оци, хвала Вам за овај крст којег сте ми дали, да дођем овде и да помогнем Владики Стефану у болести: болестан он – сакат ја! А, и вас молим да ускоро дате Жичи и Владики Стефану достојног наследника (...)“ (Жички благовесник, ванредни број, фебруар 2003).

Одједном, сад тај исти „сакати“ владика Атанасије, у стилу Џемса Бонда, улеће у Грачаницу, разваљује браве на вратима епархијских канцеларија, и, уз подршку дечанских монаха и шведског КФОР-а, окупира задужбину Св. краља Милутина. (А чувају га четири тенка).

Сада у Епархији рашко-призренској, по извештајима тамошњих монаха, прави хаос какав нису правили ни Турци ни Латини. Ово је извод из монашког извештаја: „Шта се тачно јуче дешавало у Грачаници“, објављеног на сајту „Борба за веру“ на Сретење 2010:

>> У суботу ујутро, Атанасије је сазвао архијерејске намеснике ЕРП са наређењем да мора да се појаве у манастиру Грачаница. Значи, седница Синода била је само параван, јер је све раније одлучено и Атанасије послан да крене да заводи терор. Нешто касније, у Грачаници се појављује и Теодосије, са четворицом најоданијих Дечанаца (познатих батинаша Исаије, Андреја, Језекиља - иначе човека који је дуже времена био лечен на психијатријској клиници и Данила). Морамо напоменути да се братија у Дечанима држи на узици страхом и разним повластицама, много братије Теодосија и Саву не воли, али, мора да трпи, јер сви који су се успротивили, лоше су завршили.

Дакле, по доласку дечанских батинаша и Теодосија, проваљује се у епископију, иако је касније на синодској седници било одређено да се владика Артемије врати у Грачаницу и да се сутрадан изврши примопредаја управе епархијом. Мењају се браве на келијама, претура се по келијама, оцу Дамјану, владикином ђакону, закључавају компјутер, мењају шифру, укидају фиксни телефон у келији владике Артемија и прекидају интернет везу.

У међувремену, по заповеди Атанасија, који, дакле, још званично и није преузео администрирање, долазе архијерејски намесници, у страху и дршћући, где им Атанасије, како он зна, безобразно и арогантно, не само даје на знање да је до даљег "он епископ", почиње своју стару причу о Виловском, лоповлуку итд. (познато је да он годинама о. Симеона мрзи из дна душе, давно пре прича о новчаним трансакцијама), а након тога креће да даје упутства свештеницима о служењу Свете Литургије (наравно, креће да забрањује "махање дверима" и даје упутства да мора да се служи новаторска литургија). Свештеници, саблажњени, у муци и страху за себе и своје породице, не знају шта да кажу, осим да они друкчије не знају да служе и да су тако годинама и деценијама служили. На то Атанасије, сав запењен, одговара да ће он да крене у контролу и обилазак парохија и да ће он да покаже да како ће да се служи. У исто време малтене растура часну трпезу у цркви манастира Грачанице, скида стакло са трпезе јер и то, ваљда, није по његовим канонима, јер оне друге је, већ, обесио мачку о реп. Ваља напоменути да су неким свештеницима у епархији тога дана још рано ујутро долазили српски полицајци, који на Косову раде у цивилу и тражили информације ко од свештенства присуствује протесту пред Патријаршијом у Београду, јер им такве информације траже из њихових центара у Краљеву, Куршумлији, Јагодини...)!!!

Касно после подне у Грачаницу стиже и владика Артемије, изненађен присуством Теодосија и његових батинаша, који ни по каквој Синодској одлуци не бораве тамо, говори Теодосију да иде кући и да нема шта он да тражи у епископији. Овај одбија и каже да је он у Грачаници по благослову надлежног архијереја. Још веће изненађење чека владику кад види да су проваљене све келије осим његове (Атанасије му је касније рекао: (сиц) из поштовања према њему!!!). У кујни се разбацао дечански табаџија Данило, коме владика каже да напусти кухињу, јер је то део његовог приватног стана у коме он живи. Овај одбија, уз викање и добацивања владики Артемију и тек касније, по наређењу Атанасија, излази из кујне.

Увече стиже још братије из манастира ЕРП, готово све сестре манастира Грачанице (само су две, уз игуманију, признале Атанасија) и братија остаје уз владику да га чува, јер су свесни да су ови на све спремни. Атанасије најављује да ће ујутро он и Теодосије да служе литургију, на шта владика одговара да он сутра неће служити.

Ујутру почиње литургија. На литургији се окупила једна шаролика гомила, која не прелази неколико десетина присутних (а не двеста, како пише у вестима које сада пушта у име нове администрације ЕРП протосинђел Сава Јањић).

Верни народ, који иначе редовно долази на литургију, не улази у цркву и остаје испред црквених врата, јер не жели да присуствује безаконој литургији. Они сведоче о побожности "Срба" који присуствују литургији, јер сваких десетак минута излазе из цркве да би испред црквених врата попушили цигарету, а понављам, ради се о људима који црквеним службама никад раније нису присуствовали.

У току преподнева Атанасије даје неке инструкције владики Артемију, које се крећу од тога да ће одмах да продају кола до тога да неће моћи више да буде духовник братији наших манастира. На то реагује и владика и монаси око њега и креће вербални сукоб. Атанасије прети братији и тера их из салона у коме се налази, што братија одбија, говорећи да су ту да буду уз свог владику.<<

Постајући администратор Епархије рашко-призренске после своје оставке и администрирања Епархијом жичком, епископ Атанасије је прекршио све црквене каноне и погазио, по ко зна који пут, Свето Предање. То је било могуће само зато што у Синоду седе четворица архијереја који презиру СА Сабор СПЦ и његове одлуке о богослужењу: Митрополит Амфилохије, Епископ Иринеј (Буловић) и његов духовни син, Епископ Фотије (Сладојевић), као и Атанасијево духовно чедо, скандалозни фудбалер и херцеговачки „бизнисмен“ Григорије (Дурић), чијим „бизнисом“ се СА Синод не бави (Наравно! Човек има моћне пријатеље у земљи и иностранству.) Епископи – новотарци прегласали су Патријарха српског Иринеја, и послали Атанасија Јевтића да до темеља сравни Епархију рашко-призренску, прогонећи свештенство и монаштво верно Епископу Артемију.

УГ „Законоправило“ оштро протествује против овог безакоња, и моли чланове СА Сабора СПЦ да безаконицима стану на пут једном и заувек. Јер, ако се безакоње буде наставило, а бивши епископ Атанасије не приведе „к познању права“, раскол у СПЦ је неминован. Знамо ко тај раскол хоће, али верујемо да га српски епископи не желе.

У недељу праштања, бивши епископ Атанасије је каиновски ударио на свог брата у Христу, Епископа Артемија, који га је, као Зорана Јевтића, привео Св. Јустину Ћелијском. Саблазнио је народ Божји и Цркву Христову, и бес неће одступити од њега док се јавно не покаје за недело које је учинио. Уместо да оде у Призрен, где је СА Синод СПЦ још 2009. године одредио да опет обитава епископ рашко-призренски, бивши епископ Атанасије Јевтић је отишао у мирну Грачаницу, да, у пратњи својих дечанских преторијанаца и КФОР-а, врши духовно насиље над Епископом Артемијем и сестринством манастира. Уместо да је отишао у Дечане, које је одавно побунио против Владике Артемија, он је дошао да сеје страх и смутњу у Милутинову Грачаницу.

Од сада сви Срби знају ко је бивши епископ Атанасије Јевтић!

 

Преклињемо!

Нож у срце забоден је свим православним Србима насиљем извршеним над Епархијом рашко-призренском и њеним епископом. Ово је освета Владики Артемију зато што не признаје НАТО окупацију Косова и Метохије, али и зато што служи и проповеда по Светом Предању. Ово му је освета зато што се није поклонио папи и зато што је, још 2008. године, од СА Сабора СПЦ тражио да се испитају неправославна учења Епископа браничевског Игњатија (Мидића), професора догматике на Богословском факултету Универзитета у Београду (који је некад припадао СПЦ.) Сви искрени православни Срби знају да се над Епископом Артемијем не врши правда, него освета. Чак и да до њега има неке кривице, тако се не поступа с правоверним епископом. Свети Јустин Ћелијски, чије је владика Артемије верни духовни син, писао је СА Сабору СПЦ о Васкрсу 1975. (поводом америчког раскола владике Дионисија, рашчињеног на брзину и без расуђивања):

>>Као што сви знамо, тај кобни раскол је настао по питању суђења епископу Америчко-канадском Дионисију и око поделе Епархије Америчко-канадске. Тим поводом су се православна браћа Срби у Америци, и свештенство и народ, поцепали и расколили у два непријатељска табора, који се од тада до данас још увек гложе и суде. До тог трагичног по Српство раскола дошло је још пре саме пресуде о рашчињењу епископа Дионисија од стране Св. Архијерејског Сабора, и тај раскол још и данас траје. Из докумената и казивања очевидаца јасно је сваком непредубеђеном православном Србину да све скупа у том расколу и његовој позадини показује да његови узроци и разлози нису тако једноставни и једнострани, као што се то некима чинило или још увек чини. Свети Архијерејски Сабор и сам је констатовао (у својој Ускршњој посланици 1964.г.) да се „не памти да је икада у нашој светој Цркви један епископ рашчињен". А наше је питање, којим се већ одавно питају многобројни православни и светосавски Срби на свим странама: да ли је онда само рашчињење једног епископа узрок тако трагичног раскола? Да ли је и овога пута до тога морало доћи и то тако да се у резултату добио овај и овакав погубни раскол и расцеп Српског Црквеног народа? Да ли се тај разлог могао избећи, кад је свима било јасно да ће он користити само непријатељима Србиновим и непријатељима Светосавске Православне Цркве? А најважније од свих тих питања јесте питање овог историјског момента и часа. Зар није могуће да се на неки богомудри светоотачки и светосавски, а Богу угодни начин, тај раскол излечи и уклони управо сада после горког искуства, после судова, и при погодном расположењу многих српских синова с обе стране за узајамно покајање и помирење?

 Свети Оци Архијереји, ми православни хришћани смо истински следбеници Христа Спаситеља не тиме што имамо мање грехова од других људи и народа, него што имамо веру, покајање и смирење пред Христом Богочовеком, јединим Непогрешивим и Свебезгрешним. Ако ли Он буде гледао на безакоња наша, ко ће од нас људи опстати? - говорио је велики Пророк Божји Давид (Пс. 130,3), а за њим говорили су то, и поступали по томе, и сви Светитељи Божји, особито богомудри Оци и Пастири Цркве Христове. Зато су они тако правдољубиво и милостиво, богоугодно и човекољубиво руководили Црквом Божјом и повереним им душама људским. Знајући да спасење људи може бити остваривано и достизано само у јединству Цркве, у јединству Црквене благодати, мира и љубави, они су као мудри, „економи различите благодати Божје" (1.Петр.4,10) тако мудро и спасоносно „економисали" спасењем поверених им душа браће и деце своје, да су и у далеко тежим и сложенијим приликама и околностима бурног живота Православне Цркве у историји васпостављали и обнављали мир и помирење једноверне браће по Богу и пред Богом. Сетимо се само богомудрог помирљивог поступка светих Никејских Отаца на Првом Васељенском Сабору према епископу Мелитију Ликопољском и Мелитијанцима у Александрији; па поступка светог и Великог Атанасија према Источним епископима на Александријском Сабору 362. године; па поступка Четвртог Халкидонског Сабора према епископу Јувеналију Јерусалимском; па поступка Св. Патријарха Тарасија и Седмог Васељенског Сабора према многобројним епископима иконоборцима - између којих је еп. Григорије Неокесаријски био чак оптуживан за јавне прогоне, бијења и мучења православних иконопоштовалаца —, итд. итд. У свим тим, и многобројним другим ранијим и каснијим случајевима, које нећемо сада наводити, Свети Оци су богомудро и човекољубиво поступали мирољубиво, са једним јединим циљем: чувати јединство Цркве у вери, миру и љубави, ради спасења поверених им људи и народа. Код њих није било свадљивости и осветољубивости, злопамтљивог неопраштања и тражења сопствене правде, него „човекољубивије неке одлуке", као што каже, на пример, пети канон Св. Првог Васељенског Сабора, који управо налаже да се на свакогодишњим - и чак два пута годишње, Саборима епископа душебрижнички расправља о црквеним проблемима и изналазе „човекољубивије неке одлуке“ о људима који су у раздору и одлучењу (ср. и Канон 12. истог Вас. Сабора). Знали су добро богомудри Оци Цркве да многе ствари црквеног живота, па и саме одлуке епископа, треба поново преиспитивати: „да ли нису неки услед малодушности, или свадљивости, или неке сличне недобронамерности били искључени из општења".

Све пак ово говорили су, и тако поступали, свети Епископи Цркве Божје не што нису веровали у непогрешивост Цркве Христа Богочовека, напротив, у питањима вере и догмата они су свагда били неотступни и непопустљиви чувари светог Апостолског Предања и, силом Духа Светога, непогрешиви тумачи његови. Међутим, Свети Оци су тако поступали што су као Епископи и Пастири Цркве Христаве знали да се ради црквене користи, - а то може да буде само спасење људи у Цркви, у Христу — може преиспитати и „икономијски" преиначити чак и правилно донета ранија одлука, а камоли одлуке које су дале повода или и изазвале веће немире и нереде него ред који су у почетку хтеле да заведу. То су управо Свети Оци и називали црквеном икономијом, а исту називали „одличним и премудрим средством“ (Св. Кирил Александријски, Писмо 72) и „леком" за болна места и ране на црквеном организму. Свагда, наравно, уз оно златно правило Св. Златоуста: „Треба примењивати икономију тамо где то неће бити кршење закона". А сигурно је, и јасно је, и људима и Анђелима да уједињење једноверне и једнокрвне браће наше у Америци није никакво „кршење закона", него, напротив - спасење и исцељење и радост по Богу свих добронамерних људи, особито правих верујућих Срба хришћана/.../

Нема сумње, да смо за врховно мерило имали Свете Каноне Светих Отаца и Сабора, не бисмо дошли од овог убиственог раскола, јер бисмо гледали не само на Дионисијеве погрешке већ пре свега на опште црквено добро – спасење, мир и јединство деце Божије, једноверне и једнокрвне браће наше – и оне са мањим и оне са већим гресима, у јединству једног Црквеног Тела Христовог. <<

Зато, пре но што дође до нових и тешких последица по јединство СПЦ, преклињемо СА Сабор СПЦ да стане на пут насиљу над Владиком Артемијем и његовом паством. Клечимо на коленима пред оцима архијерејима: спасавајте нас душегубног раскола и свесрпске несреће!

Како радили, тако нам Бог помогао!

 

4./17. фебруар 2010.                                                                  УГ „Законоправило“

Последњи пут ажурирано ( четвртак, 18 фебруар 2010 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 36 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
ПОЗИВАМО ВАС ДА СВОЈИМ ДОНАЦИЈАМА ПОМОГНЕТЕ ОПСТАНАК И СТАБИЛНО ФУНКЦИОНИСАЊЕ "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

"Борба за веру" на "Рутјубу":

 
На канал ући кликом на слику или овде:
+ + +
 
„Ако кажете да не постоји завера, онда постоје само две могућности: или сте незналица, или сте део завере.“

Уредништво „Борбе за веру“


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.