header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Владимир Димитријевић: Полност и духовност Штампај Е-пошта
четвртак, 09 октобар 2014

 УВОДНА РЕЧ

Текст који нудимо читаоцима „Борбе за веру“ саставни је део студије „Човек и рањени ерос/ Од свештене љубави до сајбер секса“ потписника ових редова, објављене у књизи „Мушкарац и жена пред тајном тела/ Православље и полност“ (Београд, 2006). Разлог за његово објављивање је чињеница да живимо у свету страховите репаганизације, у коме се из окултних банкократских центара моћи човечанству намеће блуд као начин живота, с једним јединим циљем – да се сруше остаци хришћанског морала и нормалности, јер без тога је немогуће на власт довести антихриста, који ће бити, по православним оцима, потомак дванаест колена блудника. Да видимо од чега је хришћанство ослободило човечанство, и какво нам ново ропство намећу.   

Владимир Димитријевић

+ + +

ПОЛНОСТ И ДУХОВНОСТ

ХРИШЋАНСТВО И ЧЕДНОСТ

Циљ овог огледа је да покаже како сваки тип духовности има свој однос према полности, према том тајанственом простору у коме се људска егзистенција пројављује са свим својим потенцијалима и рањивостима. Само данашња схватања сексуалности, која човека претварају у биће независно од сваке бо-жанске инстанце, нису укорењена у религиозно-метафизичком погледу на свет. Ни у једној култури, све до друге половине XX века, полни живот човека није био одвојен од његове духовности.

Читалац мора имати у виду да је пагански поглед на свет испуњен ставовима који незнабошце воде у неморал и распустност. Од самог почетка, Хришћани су то знали, и својим мучитељима у лице говорили шта мисле о њима и њиховим боговима. У житију Светих Павла и Јулијане (4. март) наводи се овакав дијалог између светог Павла и његовог мучитеља Аврелијана.

"У седми дан седе Аврелијан на свој судијски престо, и нареди жрецима да донесу све идоле што имаху: златне и сребрне, украшене драгим камењем. И пред ногама њиховим распростре цар своју порфиру царску. А кад доведоше свете мученике, Павла и Јулијану, он им разјарен рече: Сада приступите и поклоните се боговима, јер нећете умаћи из руку мојих! - На то се свети Павле насмеја и рече: Никада, мучитељу, ми нећемо оставити Бога, Који је створио небо и земљу. И немој се надати да ћеш нас икада приволети да се поклонимо идолима. - Аврелијан рече: Достојни љуте смрти, сматраш ли да су ово идоли? Зар не схваташ каква је сила у њима? Свети Павле одговори: Овај Зевс, за кога ти кажеш да је бог, беше човек, вешт мађионичар, а страснији и неуздржљивији од свих људи блудник. Кад би видео лепе жене и девојке, он их је разним чинима прелашћивао, јер се претварао, некад у бика, некад у орла и лабуда, а некад у злато. И тако преластивши и оскврнивши многа лица, он је од њих био сматран за бога и поштован. Но да не ређам сва његова блудничка бестидна и безакона дела, јер видим да те то разгневљује. Уосталом, ја се не бојим твога гнева, него ћу одустати од набрајања Зевсових блудничких дела, да не бих повредио уши слушалаца. А овај други што је пород Зевса, звани Аполон, није ли рођен од прељубе жене неке Латоне? И он почини многе гадости, подражавајући свога оца Зевса. Исто тако и знаменити бог ваш Дионис. Еда ли и њега не роди од прељубе Семелија, кћи Кадмова?

Лажеш, гаде, викну Аврелијан, зар Дионис не би рођен од Јуноне, мајке богова? Насмеја се свети Павле, па рече: Постоји ли бог рођен од жене, и који почиње да бива бог, а који раније није био бог? И има ли бог жену, и рађа ли са њом децу? - Тада Аврелијан повика: Безбожниче и брбљивче, докле ћеш својим многобројним лажима и увредама да хулиш и ружиш богове наше? Еда ли није рођен од жене и ваш Христос, за кога кажете да је небески бог? Свети Павле одговори: Ти ниси достојан да чујеш Божју тајну. Али, да твоје речи не би нашкодиле присутнима, потребно је укратко одговорити на твоје питање. У почетку створи Бог небо и земљу, и све што је у њима, мора и све што је у њима. Затим по образу Свом и по подобију створи човека, чиста, без икаквог зла, праведна, побожна: и засади рај пун сладости; онда човеку створи помоћницу од ребра његова. А отац ваш ђаво, не могуђи да гледа човека у таквом блаженству, превари Еву, и њоме наведе Адама да наруши заповест Божју. И би истеран из раја Адам са Евом; и родише синове и кћери, од којих се насели свет. И сав род људски беше подложан смрти, која грехом уђе у свет. И сви праведни оци наши беху низвођени у ад, као и неправедни, јер царева смрт од Адама инад онима који не сагрешише преступивши као Адам (Рим. 5,14). Због тога Отац небески, свемогући Бог, сажали се на род људски и, желећи да му помогне, посла Сина Свог да узме на Себе тело човечје и спасе Адама и с њим држане у узама ада. А Син Божји је Логос Очев, рођен од Њега пре свих векова, његова Мудрост и Сила и Десница. О Његовом ваплоћењу Архангел Гаврило донесе благовест Светој Дјеви, свечистој и свечесној, рођеној од пророчког и царског рода. У њену пречисту и освећену утробу невидљиво се усели сам Бог, то јест Логос Божји, узе на се тело, када Анђео рече њој: Радуј се, благодатна,Господ је с тобом! Дух Свети доћи ће на тебе, и сила Највишега осениће те; зато ће се и свето што ће се родити, назвати Син Божји (Лк. 1,28,35). И роди се Син Божји, Логос Божји, од непорочне Дјеве, обукавши се у тело као у неко одело ради спасења људи. Нико није могао видети Бога истинитог онаквог какав Он јесте, јер је Бог огањ који спаљује; нити може човек који живи на земљи, видевши лице Божје, остати жив. Због тога се Бог наш, роди ваплотивши се, и као одојче би храњен млеком, иако савршен по Божанству; затим Он беше дете, па младић, који телом порасте у човека савршена, и са људима поживе тридесет и три године, проходећи градове, крајеве и села, чинећи добро свима, и избављајући мучене од ђавола; потом би добровољно распет на дрвету крсном, да подари спасење свету који је пропао по ђаволској превари; и умревши телом, сиђе у ад заједно са светом душом Својом, и развали врата бакарна, и поломи пријеворнице гвоздене, и изведе душе Светих из таме и уза ђаволских, и одведе их на небо; и у трећи дан васкрсе из мртвих телом Својим, и јави се ученицима, апостолима Својим, и многим другима који истински вероваше у Њега, и четрдесет дана беше са апостолима једући и пијући с њима; затим се узнесе на небо, и седи са телом Својим с десне стране Оца Свога. Зато сада ђавола муке сатиру, пошто га Христос Бог баци под ноге хришћанима, да га газе они што улазе у Царство небеско. Али ти си туђ Царству небеском, јер је удео твој вечни огањ паклени, наслеђе оца твог ђавола“.          

Тако су хришћани одговарали паганима.

 А пагани су живели неизрециво горе од животиња. Рецимо,приликом археолошких ископавања у древном, од Ханаанаца основаном, граду Ашкалону, у коме се, по свему судећи родио цар Ирод, и који су Римљани величанствено изградили, нађени су докази за овако озбиљну тврдњу.         Пре свега, откривено  је преко 150 уљаних лампи са највулгарнијим сексуалним мотивима, а испод јавног купатила, које је, по свему судећи, сазидано у оквиру комплекса  јавних кућа, нађено је, у древним сливницима,  преко сто крхких скелетића новорођенчади, очито плодова блуда проститутки, које су их одмах убијале, да им не сметају у „раду“. Поред њих, нађени  су остаци животињских костију и разног ђубрета.  Пат Смит, антрополог са Хебрејског универзитета у Јерусалиму, каже:“Знамо да је чедоморство било нашироко примењивано међу древним Грцима и Римљанима. Сматрано је да је то право родитеља ако не желе да имају децу“( Rick Gore: Samson, Goliath, Herod, Alexander. Richard The Lion-Hearted May Have Walked The Streets of Ashkelon, Ancient City of The Sea/ National Geographic,january 2001).

 Е, од тога је, између осталог, Христос спасавао људе.           

Зато се данас блудом ратује против Христа.    

ЗАШТО ДЕМОНИ ВОЛЕ БЛУД? 

Демони су бивши ангели, отпали од Бога, који су изгубили сву своју чистоту и лепоту и постали мрачни и мржњом отровани ђаволи ("ђаво" значи "клеветник", "опадач", "оговарач"). Сатана, вођа демона, је у тренутку кад се заљубио у самог себе и поверовао да је он бог, све ангелско изгубио, и својом вољом се претворио у саму ругобу; то се десило у једном тренутку, пре стварања човека: "Видех сатану како спаде с неба као муња", вели Господ (Лк. 10,18).

Изгубивши заједницу с небеским постали су потпуно земаљски. Када се појавио човек, круна свих створења Божјих, микротеос и микрокосмос, телом сродан васиони, а душом ангелима, демони су почели да му завиде, и, знајући да је он Богу омиљен, решили су да га изведу из заједнице с Њим и гурну у вечну таму.

Међутим, човек није сасвим пропао. И после пада, остала му је могућност покајања и заједничења са Творцем. Али, демони се нису смирили. Наставили су борбу против потомака Адамових, која ће трајати до Страшног суда. У тој борби, демони су потпуно поистовећени са земаљским и страсним.

Свети Игњатије Брјанчанинов каже: "Пали духови напустили су висине духовног достојанства, и пали у плотско (телесно) умовање више него ли људи. Људи имају могућност да прелазе из плотског умовања у духовно, а пали духови лишени су те могућности. Људи нису подвргнути тако снажном утицају плотског умовања, због тога што у њима падом природно добро није уништено, као у овимдуховима.

У људима је добро помешано са злом, палим духовима господари једино зла Плотско умовање међу злима духовима добило је најшире, потпуно развиће које оно уопште може да достигне. Њихов највећи грех је безумна мржња према Богу, која се исказује страшним непрестаним богохуљењем. Они су се у себи узнели и изнад Самог Бога и страх Божји, природно урођен Божијим створењима, преобратили су у непрекидно противљење, у непомирљиво непријател>ство. Услед тога је њихов пад тако дубок, а рана вечне смрти, коју су сами себи нанели - неис-цељива. Главна њихова страст је гордост - обузети чудовишном и бесмисленом таштином, они налазе уживање у свим видовима греха, и стално им се враћају, прелазећи од једнога греха другоме. Они гамижу у среброљубљу, и у преједању, и у прељубочинству. Немајући могућности да врше плотске грехе телесно, они их чине у маштањима и осећајима. Својој бестелесној природи усадили су пороке својствене плоти. Они су у себи развили за њих неприродне пороке неупоредивовише, него што се они могу развити међу људима.

Пали духови, садржећи у себи почетак и узрок свих грехова, настоје и људе да увуку у све могуће грехе, са циљем и желлм да их погубе. Они нас увлаче у разноврсна угађања телу, користољубље, славољубље, приказујући нам предмете тих страсти заносним сликама".

Зли дуси на људе насрћу на разне начине. Они, по Светом Григорију Богослову, делују на два начина - или као најдубља тама (ретко!) или као анђели светлости (2. Кор. 11,14-15), као маскиране варалице. Они нападају човеково тело - могу да убију човека (Тов. 3,8), наводе на њега болести - случај с дечаком који месечари и кога Христос исцељује, или запоседају људе (Лк. 8,33; Лк. 13,16). Ушавши у човека, по светом Јовану Касијану, "бесови страшно помрачују разумне душевне способности, доводећи човека у стање слично пијанству, са осећањем грознице или неке безмерне студени". Они, међутим, не могу ући у људско тело, ако претходно не овладају људским умом и помислима. Сатана је у Јуду улазио постепено - прво у душу (Јоа 12,6), затим у срце (Јов. 13,2), а затим је запосео душевно-телесно биће у целини (Јов. 13,27). А све је почело, на први поглед, безазлено: Јуди се чинило да би он боље од Христа делио новац сиротињи. Прво је завлачио руку у касу ради давања потребитима; затим је узимао за себе. На крају, пало му је на памет да узме паре за издају Христа, верујући да ће се Господ на чудесан начин "извући" и уклонити од гонитеља као много пута до тада. Међутим, ово се није десило. Јуда, не покајавши се, диже руку на себе, и тако се коначно изједначава с демонима који су непокајиви.

Дакле, демони војују против човека путем помисли. Они не знају мисли људског срца - њих зна само Бог; али, на основу спољашњег понашања, поступања и покрета, као и погледа, додира, знају шта је у човеку и убацују му одго варајуће маштарије у ум и срце. По светом Исидору Пелусиоту, "види ли, на пример, да неко испитивачки посматра и насићује очи туђом лепотом, истог часа побуђује таквог човека на прељубочинство". Делујући на тело, "крв и сокове" (са Нил Синајски), он код човека буди похоту, јарост, гнев, итд.

Демони се разликују по "области" зла у којој нарочито вршљају: неки се наслађују гордошћу, други блудом, трећи хулама, четврти гневом итд.

Ако се, по речима светог Јована Дамаскина, ангели хране сазерцавањем Бога, онда демони, који Бога не могу видети, осим као Страшног Судију, животну енергију добијају црпећи је, путем страсти, из човека. Да би то постигли, они човека морају учинити ђавоподобним. Родион Петроградски, у књизи "Људи и демони", с тим у вези каже: "Страстан и грехољубив човек представља за пале духове изузетно "хранљиву" средину. Распирујући у њему енергију страсти, која прождире његове животне силе, демон се храни и сам још више ојачава у таквом енергетском окружењу. Осим тога, овладавши грешником, пали дух користи се његовим телом као оруђем за достизање што већег наслађивања страшћу."

Ето још једног разлога због кога је човек острашћен и грехољубив "буквално облепљен демонима". Демони велику енергију такође црпе и из приношења идолопоклоничких жртава.

Свети Василије Велики каже: "Када се пале жртве, крв се претвара горењем у испарења и, разложивши се на тај начин на фине делове, прелази у стање које одговара природи демона /.../ Демони похлепно прождиру паре које потичу од сагоревања жртава /.../ Уза све идоле којима се клањају пагани, у њиховој близини, невидљиво су присутни и пребивају демони који налазе насладу у нечистим жртвама. Као што у близини месара, око места где се баца покварена и скорена крв, бораве пси, лакоми за том врстом хране, тако и демони, који робују прождрљивости, жудно траже наслађивање мирисом и разлагањем крви жртава, и лете око жртвеника њима посвећених кипова".

Због тога није нимало чудно да су код пагана блуд и жртвовање идолима нераскидно везани. Очито да је полна енергија једна од најснажнијих пројава човекове животне енергије уопште. Наводећи људе да је троше на блудничење, демони се хране њиховом животном силом, као што се хране и жртвоприношењима у идолским храмовима. То може и да објасни такву распрострањеност мушке и женске ритуалне проституције и чињеницу да сви пагани имају богове који су блудници (сетимо се само прељубочинца Зевса.) Тиме они правдају своје понашање; али, тиме и демони, који се крију иза образина богова, себиприбављају "храну". Јер, зли дуси су на самој ивици ништавила, и горе у огњу својих страсти, и осећају глад за људском енергијом. Из тог разлога су блудници стално исцртвени, потрошени људи, бледи, уморни, напети... И, ако се не покају, њихова судбина после смрти, на митарствима, је страшна...

Учење о митарствима, које данас "либерално мислећи" теолози тако нападају, управо се заснива на искуству светоотачког подвижништва, које зна да после смрти демони од човека траже оно што је њихово.

И Господ је, пред Своје страдање, рекао да иде кнез овог света, ђаво, али да у Њему, безгрешном, нема ништа. Дакле, кад се душа одвоји од тела, зли дуси у њој траже своје. У Догматици св. Јустина Ћелијског (III том), блажена Теодора описује митарство за блуд, до кога је дошла у пратњи свог ангела-чувара:

"Тако разговарајући стигосмо до шеснаестог митарства, митарства за блуд. На њему се истражује свако блудничење, и маштање умом о блуду, и размишљање о блуду, и пристајање у мислима на блуд, наслађивање блудним помислима, и похотљива пипања, и страсни додири. Кнез овога митарства сеђаше на свом престолу, обучен у гадну и смрдљиву одећу, пеном крвавом оквашену, којом се он горђаше као царском порфиром. И мноштво ђавола стајаху пред њим. Они кад ме угледаше да сам стигла тамо, до њих, веома се зачудише. И онда изнесоше записана блудна дела моја, и изобличаваху ме, показујући лица са којима сам грешила, и време кад сам грешила дању и ноћу, и места на којима сам који грех учинила. И ја им не могох ништа одговорити, само дрхтах од страха, и, стид ме поједе. Тада свети Анђели рекоше ђаволима у одбрану моју: Оставите та давнашња блудна дела; она је остало време свога живота провела подвижнички у чистоти и уздржању. 'ђаволи одговорише: Знамо и ми да је она давно престала са грехом, али се није како ваља исповедила пред духовним оцем, нити је од њега добила прописане заповести за откајавање грехова. Зато је наша. А ви: или нам је оставите, или је откупите добрим делима. - И положише свети Анђели много од мојих дела, но много више од дара преподобног Василија, те се тако једва избавих љуте беде. И онда продужисмо пут.

Затим стигосмо на седамнаесто митарство, митарство за прељубу. Ту се истражују греси супружника, који нису били верни у браку и нису постељу своју брачну очували неоскврнављеном. Исто тако се ту ислеђују отмице ради блуда, и силовања. Ту грозно истјазавају и она Богу посвећена лица, која су своју чистоту заветовала Христу, па пала у блуд. На том митарству се и ја показах као велики дужник, и бејах изобличена као прељубница, и погани дуси и немилосрдни иследници већ беху готови да ме отргну из руку Анђела и одведу на дно пакла. Али се свети Анђели много препираше с њима, и изнеше насредину све моје потоње трудове и подвиге, и једва ме откупише, не толико мојим добрим делима колико даром оца мог Василија. Од његовог дара врло много узеше и на теразије положише, и тако моја безакоња надмерише. Онда ме узеше, и ми настависмо пут.

И приближисмо се осамнаестом митарству, митарству за содомију. На њему се истражују противприродни греси мушкараца и женскиња, и блуд са ђаволима, и са бесловесним животињама, и родоскврњење, и друге гадости што се тајно врше, које је стидно и споменути. Кнез овога митарства одвратнији је од свих одвратних и гадних демона, сав облепљен смрдљивим гнојем; а такве су и слуге његове. Смрад њихов беше неподношљив, наказност њихова неописива, и јарост и љутина њихова неисказана. Они нас брзо опколише. Али милошћу Господњом ништа такви у мени не нађоше, и постиђени побегоше, а ми радују-ћи се настависмо пут. И рекоше ми свети Анђели: Видела си, Теодоро, страшна и одвратна митарства за блуд. Знај дакле, да их мало која душа прође без муке, пошто сав свет лежи у злу саблазни и поганштине, и сви су људи сластољубиви и блудољубиви, и мисао је човекова од младости његове наклоњена злу, и једва ко чува себе од блудних нечистота. Мало је оних који умртвљују своје телесне пожуде, зато је мало оних који ова митарства пролазе слободно. Велика већина који довде дођу, овде пропадају. Јер опаки иследници блудних дела дограбљују блудне душе и одвлаче у ад, мучећи их горко. И хвале се кнезови митарства за блуд, говорећи: Ми више од свих других митарстава испуњујемо пакао својом огњеном родбином! Но ти, Теодоро, благодари Бога што си већ, молитвама твога оца преподобног Василија, прошла та митарства, и одсада нећеш видети зла ни страха."

Дакле, из овога се види да злодуси који се хране енергијама блудника, по-сле смрти истих полажу и право на њих - ако се ови нису покајали, исповедили и за своје грехе понели одговарајућу епитимију.

Наравно, "откупљивање" од митарства подразумева заступничке молитве Цркве Божје - иначе, својим делима, нико се не би спасао.

Онтологија увек подразумева етику; догматика значи и одређени морал. У том смислу, онтологија паганизма неизбежно води неморалу, развраћености, распаду, супстанцијалном распршивању личности. Ево шта о томе каже руски философ Павле Флоренски у свом делу "Стуб и тврђава истине":

"Без љубави - а за љубав је пре свега потребна љубав Божија - без љубави личност се расипа у крхотине психолошких елемената и момената. Љубав Божија је везиво личности. Управо зато се и молимо: "Љубављу Твојом сједини ме, Невесто Неневестна" - да, "сједини", а не оно - расућу се и начинићу се управо тиме "целином" психичких стања, коју једино и познаје "научна психологија", та "психологија без душе". "Ти си тврђава моја, Господе, и снага си моја Ти" - кликће душа која је схватила своју немоћ и непостојаност.

Грех је момент раздора, распадања и расула духовног живота. Душа губи своје супстанцијално јединство, губи свест о својој стваралачкој природи, губи се управо у хаотичном вихору својих сопствених стања, престаје да буде њихова супстанција Ја се дави у "унутарњем потопу" страсти. Није без разлога загонетни и заводнички осмех свих ликова Леонарда да Винчија, осмех који изражава скептицизам, отпадништво од Бога и самопоуздање људског "знам", у ствари осмех пометености и изгубљености; сами су себе изгубили и то је посебно очевидно код '"ђоконде". У суштини, ово је осмех греха, саблазни и заводљивости, осмех блуда и покварености, који не изражава ништа позитивно (управо у томе и јесте његова загонетност!), осим неке унутарње збуњености, неког унутарњег духовног немира, али и - непокајања. Да, у греху душа напушта саму себе, губи себе. Језик не карактерише без разлога последњи степен моралног посрнућа жене као "пад". Али, сигурно, не постоје само "пале", тј. оне "жене" које су изгубиле саме себе, свој богоподобни творачки живот него постоје и "пали мушкарци"; уопште, грешна душа је - "пала душа", и то пала не само за друге већ и за себе саму, јер није пазила на себе. И, ако модерна психологија стално тврди да она не познаје душу као супстанцију, онда то само у веома лошем светлу показује морално стање самих психолога - они су, очигледно, у великом броју "пали људи". Тада, стварно, "ја не чиним", већ се "са мном чини", "ја не живим", већ се "са мном догађа".

У складу са слабљењем свести о стваралаштву, самоделатности и слободи, читава личност се своди на механичке процесе у организму и, пројектујући напање последице сопствене немоћи, оживљава спољашњи свет. А пошто су разборитост и трезвеност - услови живота личности, онда свака неразборитост и свака учмалост доприносе таквом слабљењу самосабраности духа. Када ти се спава, када си сањив, заборављајући да "бодрим срцем, трезвеном мишљу и трезвеним умом одагнаш потиштеност грешног сна" или, још више, у стању пијанства, под омамљујућим деловањем наркотика, у свим таквим и сличним стањима саме од себе надолазе речи најмучнијег значења. Тада се "земља измиче" - како за тротоар клизав од угаженог снега каже један трогодишњи дечак кога познајем. "Речи се говоре" и "оне хоће да се говоре"; "не говорим их то ја, већ оне хоће да се говоре". "Зидови се мичу" када се наслониш на њих. Ствари "неће" да стоје у руци и искачу из ње, саме се удаљавају и беже. Течности се просипају. Чак и поједини делови тела исто тако објављују своју "аутономију" и "независност". Читав се организам - како телесни, тако и душевни - од сврховитог и уређеног оруђа, од органа личности, претвара у случајну скупину, у хрпу међусобно неодговарајућих и независно делујућих механизама. Једном речју, све у мени и изван мене постаје слободно - све, осим мене самог."

Дакле, блуд и идолопоклонство су узајамно повезани. Како каже свети Николај Жички у "Касијани": "Као што освећени брак символизира Христово јединство са Светом Црквом и Христов духовни брак са душом сваког верног, тако опет, с друге стране, прељуба и блуд символизирају сатанизам, изневеру љубави Божје, раскид јединства са Богом. А то је по вољи сатани, који жели да изигра и осујети Божју љубав у људима. Њему је мрска чиста небеска љубав а пријатна телесна похот у свакој нечистоти. "Бесплодна дјела таме" (Еф. 5,11), то је његов мамац којим мами људе у пакао /.../ Било да муж изневери жену, било да се поклони идолима, у оба случаја он отпада од Бога и твори оно што је ђаволу угодно".

Говорећи о Николајевом схватању брачне љубави у "Касијани", савремени православни француски богослов Жан Клод Ларше вели: "Бог је благословио брак из више разлога. Прво, јер је лакше проводити земаљски животни пут удвоје, него сам. Друго, зато што је у браку телесна пожуда контролисана. Треће, кад је плодна, она умножава оне које спасава и обожује Христов Домострој спасења. Четврто, и то је главни разлог, зато што брак, доживљаван духовно, јесте најизразитији символ брака Христа и Цркве Његове и сваке душе хришћанске".

А сада, погледајмо паганску религиозност и однос према полности на њој заснован.

РИТУАЛНА ПРОСТИТУЦИЈА

Ритуална проституција била је веома раширена у древној Месопотамији. Инана, богиња која претходи вавилонској Иштар, назива се у химнама "проститутком великог бога Ануа". Херодот тврди да је свака Вавилонка морала бар једном у животу да се пода било ком мушкарцу у храму богиње Иштар - и то за новац, који је ту остављан као прилог (ово се сматрало религиозном "дужношћу"). Постојале су три врсте ритуалних проститутки - иштариту (посвећене само боговима), кадишту (племенита рода) и харимту (које су биле и "обичне" и обредне блуднице). Сакрална проституција била је раширена и у древномЕгипту, повезана са богом Амоном и богињом Баст. Храм Афродите Порне (Блуднице) у Коринту имао је око хиљаду ритуалних проститутки.

Веровало се да сакрална блудница у току полног односа пројављује богињу, и тиме уздиже мушкарца у више стање. (Кад богови хоће да Енкидуа уведу у свет људи и здруже с Гилгамешом, они му шаљу Иштарину жену која с њим ступа у однос, изводећи га из крда дивљих животиња с којима је до тада живео.) Краљ и сакрална проститутка су се у вавилонском обреду дочека Нове године - ритуално спајали, то је легитимисало монарха као гаранцију плодности и просперитета.

У Африци, у Гани, Бенину и Тогоу, жречице Данг-гбија, бога змије, проституисале су се у његово име са следбеницима култа. Двадесетих година XX века племе Ибо из Нигерије дало је триста девица храму своје богиње земље. Оне су имале ритуалне односе с неплодним мушкарцима.

Мушке ритуалне проститутке постојале су у култовима Кибале и Артемиде, као и у халдејским и миђанским култовима против којих грме старозаветни пророци.

У Индији су поједини храмови имали и по 400 ритуалних блудница (девадаси).

Оне су играле свете плесове и пружале своја тела поклоницима. Ове несрећнице су усмераване на своје дужности од детињства, јер су их родитељи посвећивали боговима. Сматране су удатима за богове којима је храм посвећен; односе су имале са брахманима, али и са осталима, осим оних који припадају нечистим кастама. Пошто се сматрала живом теофанијом, девадаси су поклоници прали ноге и јели остатке њене хране као светињу.

Чим се незнабоштво обновило, вратила се и ритуална проституција. У вештичарским култовима на Западу и "мистичком феминизму" обнављају се све идеје које су биле присутне у Вавилону и другим срединама. Очито је да човечанство незадрживо стреми власти антихриста, који ђе бити потомак "девет колена блудничења".

КУЛТ ФАЛУСА

У свим паганским заједницама постојао је култ фалуса као пројаве силе рађања. Египатски бог Мин био је и бог плодности и заштитник путника. Хер-месов знак је био фалус са два тестиса - а Хермес вођа душа у свет мртвих. Јапански бог Досађин је бог плодности и заштитник њива. "Просветљени", буда Киситигарба је у Јапану преузео улогу Досађина и представљао се исто као и он.

Аријевци који су покорили Индију у прво време су презирали Дравиде због култа фалуса, али су, напустивши рану монотеистичку интуицију, пали у клањање Шивином лингаму.

У Египту је постојао мит о Озирису, који је донео цивилизацију. Њега је убио брат Сет и раскомадао његово тело. Његова жена Изида скупила је комаде тела, после неколико година тражења. Пошто фалус није нашла, направила га је од дрвета и са оживљеним Озирисом зачела Хоруса. Озирисов уд је, оставши у Нилу, земљу учинио плодном, и египатске жене су му се клањале.

Култ фалуса је код свих пагана повезан са култом змије. Змија је ЗЕМАЉСКА, дух земље - и незнабошци верују да је она заштитница плодности. Шивина животиња је кобра, и жене у Индији јој се клањају и дају дарове да би остале у другом стању.

ОРГИЈА 

Оргије су биле саставни део паганске религиозности свих времена. Веровало се да оргија руши преграде између индивидуа, и да спаја природу, људе и богове. У једном племену са Нове Гвинеје сматра се да оргија цело село претвара у многоглаво, многоруко и многоного биће. Јаство се проширује, али и губи.

Код древних Грка постојале су две врсте изласка из себе: екстаза (која се изазива музиком, дрогама, плесом, алкохолом, оргијама) или поседнуће од стране богова. Најважнији "оргијастички" бог био је Дионис, син Зевса и Семеле, бог плодности и вина. У току његових обреда испијало се вино са халуциногенима, а у његовој пратњи били су сатири богови типа Пријапа или Пана (и сатири и Пан имали су рогове и папке јарца; били су јарцолики, рутави и у непрестаном полном узбуђењу). Жене - пратиље Диониса су менаде, које су носиле мушку одећу (јер оргија је преступање свих граница).

Циљ оргије је био увећање плодности; у руљи која је, четири пута годи-шње, учествовала у "слављу" спајао се ко с ким стигне, и било је скотолоштва. У оргијастичком лудилу било је и људских жртава - менаде су голим рукама растрзале мушкарце. У Риму, у коме је Дионис слављен као Бахус, долазило је и до канибализма. Према римском историчару Ливију, око седам хиљада грађана је ухапшено због злочина у баханалијама.

Вуду - култ, у данашње време присутан на Хаитију, подразумева екстатично играње уз звуке бубњева и жртвовање животиња (петла или јарца), после чега духови "богова" (лое) обузимају плесаче и "јашу" на њима. Бог смрти и гробља Геда  је, истовремено, и бог сексуалне распаљености и оргијазма, па вуду-култ подразумева и распусност. Кад "лоа" довољно "изјаше" опседнутог, оставља га и он се ничега не сећа. Женски еквивалент Геда је Ерзули, која јаше мушкарце. Кад она ухвати жртву, не пушта га и не препушта другоме, све док је жив. Она мушкарца не да другоме јер је веома љубоморна.

КУЛТ ПЛОДНЕ ЗЕМЉЕ 

Паганизам, у најкраћем, значи поклонење твари уместо Творцу. Зато је старозаветно Откривење радикално указало на понор између Творца и творевине, и на то да се овај понор не да премостити људским напорима. Пагани, међутим, обоготворавају природу, и потчињавају себе њеним циклусима.

С тим у вези, култ женске плодности и плодности земље повезан је нераскидивим везама.

Древни Кинези и Монголи веровали су да мушко небо семеном - кишом плоди женску земљу; - слична веровања постоје у Африци и Азији; на Папуи Новој Гвинеји, у неким областима, жене се излажу киши да би остале у другом стању.

У Сумеру је био развијен култ Инане, који је прерастао у култ вавилонске Иштар. Инана/Иштар су, као звезда Даница, девице, али као вечерња звезда, оне су сакралне проститутке. Инана у једној химни (3000 год. п. н. е.) пита ко ће оплодити њену вулву - земљу. Дамузи (касније Тамуз), њен брат (или - син) се прихвата да то уради. Касније ће, сваке године, Сумерци и Вавилоњани понављати ритуални чин спајања краља и храмовне блуднице, да би била обезбеђена плодност земље.

У Грчкој је постојала и идеја светог брака (hieros gamos), која је нарочито била везана за култ богиње плодности Деметре и њене кћери Персефоне-Коре коју је отео бог подземног света, Хад, и због чега земља у зиму остаје бесплодна. Да би се Деметра умилостивила, одржаване су елевсинске мистерије, слављене у фебруару (мање) и септембру (веће). На врхунцу мистерије, хијерафант (жрец) је подизао житни клас, узвикујући да је "Страшни дао живот Страшном".

Клас је символизовао сина који је Персерона родила господару смрти, ука-зујући на то да је смрт извор живота и спаситељ човека. Затим је жрец ступао у ритуални однос са жречицом Деметре, опет да би се обезбедила плодност.

ХОМОСЕКСУАЛИЗАМ

Богате Маје су својим синовима давале робове "на употребу" пре брака.

Грци су упражњавали педерастију ("љубав" старијег мушкарца и дечака) скоро као "философску врлину". Платон је писао о томе, мада је наглашавао да телесна страст ипак треба да буде превладана љубављу према мудрости. На Новој Гвинеји, содомизовање дечака се у појединим племенима сматра чином иницијације. У Авганистану, племе Паштуна је познато по содомији. Док су талибани били на власти, иста је била забрањена, али чим су стигли амерички "ослободиоци", пракса је обновљена.

Лезбејство је, у Грчкој, било нарочито раширено у Спарти (где је доминирао и ратнички хомосексуализам), као на острву Лезвос, где је живела Сапфо.

Овај порок је био веома раширен међу Турцима, који су нарочито били гнусни и мрски окупираним хришћанским народима због истог. Приликом освајања Цариграда, многи византијски младићи су извршили самоубиство да не би били силовани.

Када су Турци освојили Босну, Ашик паша - Зеде пише: "Кад се борба завршавала исламском победом, пре но што би се отпочело робљење и пљачкање, многи су неверник и неверница, младић и девојка, и деца, из страха да их Турчин не би силовао испуштали душу скачући у провалију својевољно".

А о паду Смедерева: "Српске моме су такве да их се човек не може довољно науживати, ма колико се њима наслађивало. А они који су имали прилике да се забаве српским дилберима, кадри су били да се одрекну од сто других пријатности, можда хиљаду, па чак и душу да изгубе. Толико их је тада узето, да се избројати није могло /.../ Камо год погледаш, чини ти се рајски перивој испуњен рајским хуријама и лепим дечацима". Синове и кћери Срба Смедереваца силовани су пред родитељима: "Неверници на видику изљубише младиће и девојке; потезали су их у крај. Неверник је завијао као пас". Турци су препоручивали дечаке док им се не "загараве науснице" - то јест, силовали су мушку децу...

И данас, у Србији, има оних који се боре за права содомиста да усвајају децу, иако се зна какве се ствари,пречесто, дешавају с том децом у земљама Запада које су ово допустиле! Србијо, неће те бити ако се у то упустиш...

Крв србских дечака које су Турци оскрнавили вапијаће на небо за казном Божјом!

ХИНДУИЗАМ

Хиндуизам подстиче и аскезу (тапас) и пожуду (кама): оне су неопходне, као узајамне допуне, једно другом. Шива, један од Тримурти, је аскета чији је знак фалус (лингам), а који има и полне сталне односе, како би се свемир обнављао. Лингам бива предмет поклонења у многим индуистичким култовима, јер означава плодност и репродукцију. Обожавање лингама је у Индији старо 4000 година, и мноштво паганских храмова је посвећено њему.

Кришна, осма инкарнација Вишнуа, познат је као ратник и љубавник. Свирањем у фрулу, он баца у пожуду гопије-чобанице, које луде за њим. Кришни на омиљена гопија је Радха. Радха (Рада) је удата, и њена жудња за Кришном је прељубничка. Веома је значајно да се у кришнаизму, једној од пројава вишнуизма, прељуба сматра мистичком сликом односа Божанства и душе.

У индуизму је јако развијено учење о сексуалним техникама, прописаним у приручнику "Камасутра". "Камастура" се приписује мудрацу Ватсјајани. Ова књига, међутим, тврди да не служи као приручник онима који се воле, јер њих треба да руководи сопствени нагон.

ТАНТРИЧКА СЕКСУАЛНОСТ

У индуизму, пуђа подразумева приношење жртава божанству (хране, цвећа, мириса, музике).

Пошто тантристи сматрају своје тело сликом космоса, постоји обичај приношења пуђе свом полном органу. Такође, спајање мушкарца и жене сматра се жртвовањем семена богињи на жртвенику њеног полног органа.

Ритуални телесни односи почињу узимањем панчамакре (madya - вино, matsya - риба, mamsa - месо и mudra - пиринач, при чему класични индуизам забрањује коришћење меса, рибе и вина (дакле, тантра је свесни прекршај ради одласка "с оне стране добра и зла".) Тантризам је, продирући у будизам, и Тибетанце везао са култовима Шиве и Шакти, који су све само не нормални. У својој књизи "Посвећење и посвећеници Тибета" Александра Давид-Нил наводи један овакав тантристичко-будистички ритуал: "Када се период затвореништва завршио, и биле обављене све неопходне иницијације мужа и жене, Марба се затворио са својом женом Дан-медма у својој молионици. Лама је заузео ритуално место са својом супругом-дакини, а Нгог Чојдор и његова жена су загрљени седели крај његових ногу. Марба је излио своју сперму у чашу од људске лобање и помешавши је са ра-зним састојцима који тобож имају магијска својства, дао ученику и његовој жени да смесу попију. Тај необични ритуал познат је малом броју лама. Према сведочанствима која сам ја скупила, изводи се врло ретко. Говоре да само они који су били иницирани у најскривеније тајне езотеричког учења имају право да га врше. Било ко други, ако се усуди да то учини, родиће се (у наредном животу, нап. аут.) као демон."

Што се тантризма тиче, Мирча Елијаде верује да је реч о духовном противнападу култа мајке - богиње који су упражњавали индијски домороци Дравиди пре но што су стигли ратнички оријентисани пред-ставници беле расе, Аријевци, који су упражњавали соларне култове и прого-нили домородачку религиозност. Он каже: "Основни тантристички став је, као и код осталих пагана, да је стварност једна и јединствена, а да је дуалитет лила, игра божанске свести. За разлику од традиционалног индуизма, тантризам сматра да велови маје, материјалне обмане, могу бити коришћени на путу ка просветљењу. Користећи силе маје, тантриста надилази саму илузију, и враћа се првобитној једноти, која је Бог. Ова првобитна једнота, океан чисте потенције, без облика и појава, постојала је све док нешто није узнемирило равнотежу, после чега се божанство дели на мушки и женски пол. Узнемирење "Бога једноте" у тантризму се сматра неком врстом "божанског лудила", које је постало основа за настанак творевине... Што је време више пролазило, од сат-југе (златно доба) до кали-југе (доба пропасти), творевина се све више регенерисала и у кали-југи велови маје постали су готово непрозирни. Једини начин да се све уреди је уништење творевине." Зато је покровитељ већине тантриста Шива, бог уништења, и његова жена Кали, богиња смрти. Неке од тантричких секти, какве су "тхуг" и "пиндарис", због оваквог религијског става, увеле су приношење људских жртава као део својих обреда. Шива је уз то, бог екстазе, божанског лудила. Он персонификује лилу тј. божанско лудило. Тантристи га обожавају да би "полудели" заједно с њим, и тако продрли са оне стране постојања. Сличан је био култ Диониса, бога вина и разузданости. У култу Диониса - Загреја, кога су убили и раскомадали Титани, упражњаван је ритуал омофага. Приношена је људска жртва, њено тело је комадано, а учесници су, једући месо, учествовали у "божанској" природи Диониса - Загреја. Овај обред у Риму у трећем веку после Христа, због стравичних злочина, био је забрањен.

Коментаришући забрану Дионисовог - Бахусовог култа, Плиније вели да се у баханалијама убијати човека сматрало "најузвишенијим," религиозним чином, а користити његово тело - најпохвалнијим,". Тантра има за циљ буђење кундалини енергије која, склупчана на дну кичме, почива у виду змије. Она се пробија кроз седам енергетских чакри, да би се сјединила са Шивином чакром ("треће око") на челу. Брукс Александер о томе пише: "Када се бог н богиња сједине у сексуалном загрљају, наступа просветлење, ишчезава илузија, и све је само Једно". Циљ тантризма је веома практичан: производња одређеног стања свести. Пошто и тело и душа кореспондирају са поларитетом космоса, и само тело треба користити у обредима за буђење надсвести. Тантрици користе мантре (магијско певање), јантре (магијске цртеже и символе попут мандале), као и јогу, најпре хата-јогу, јер је она физичка. Хата-јога подразумева вежбање асана (положаја тела), мудре (ритуалних гестова) и пранајаме (контроле дисања). Неопходан је и гуру, који тумачи тајна значења тантричких списа и предаје динамизам тантричке традиције. Гуру приликом иницијације ученику налаже да му се поклони и обожава га, предаје му семе "моћи" - мантру, са упутством за коришћење; даје му савете за вежбе визуализације и божанство коме иницирани нарочито треба да се обраћа. Ученик добија и ново име...

Сексуални однос у тантризму се зове "маитхуна". Циљ вежбе је постизање "троструке непокретности - семена, дисања и свести". У току полног односа, пред његов врхунац, тантриста има задатак да заустави дисање и спречи ејакулацију, што, тобож, доноси "просветаење" (мада може бити узрочник смрти). Тантристи се деле на тантристе леве руке и десне руке; леви су црни или црве ни, а десни бели. Леворукаши полни чин описан у својим древним књигама схватају буквално, а деснорукаши фигуративно. Духовни центар тантре леве руке је Шамбала, а десне руке Агарта. (Тибетански будизам се јасно определио за тантру леве руке.) Језик тантричких списа је намерно неразумллв и вишесмислен, да би се тајна чувала од непосвећених. Само гуру и иницирани знају шта то у ствари значи. Ученици сатанисте Алистера Кроулија веома се често служе овим тантричким триком: кад он, на пример, описује жртвовање детета у неком обреду, кроулијевци кажу да се мисли на полни однос, и да дечак кога треба жртвовати значи фалус. Овај тза "интенционални језик" ("сандха-бхаса") има за циљ довођење ученика у "парадоксалну ситуацију". Према Елијадеу, разбијање језика води "уништењу" профаног универзума и замену тог универ-зума неким другим, "просветљеним".

Елијаде каже: "Било који еротски феномен може да означава у том 'интенционалном језику' једну хатха-јогистичку вежбу или једну етапу медитације, као што се било коме символу, било коме 'светом стању', може придодати 'еротски' смисао". - А полни чин? Елијаде каже: "Сексуално сједињавање се претвара у ритуал у коме људски пар постаје божански." Тантристички морал подразумева двојност: оно што је за неке пропаст, за друге је спасење. Тантристички текстови често понављају изреку. 'Истим оним актом због кога неки људи бивају у ватри пакла током милиона година, јогин добија свој вечни благослов'. То је, као што знамо, основа саме јоге коју излаже Кришна у "Багавадгити": "Онај кога егоизам не одведе на криви пут и чија је свест остала непомућена, убио неког или не, неђе тиме бити (кармич-ким ланцем) свезан" (XVIII, 17). Већ се у Брхадархјака - упанишади (V. 14, 8) тврдило: "Онај који то зна, какав год грех учини, све поднесе и остаје прочишћен и неупрљан, не стари и остаје бесмртан".

Као наследник ове традицији, јапански гуру Шоко Асахара је чврсто веровао да је изнад карме: трујући путнике у токијском метроу 1995, он, по свом уверењу, није чинио грех, него нешто за њихово добро. За тантристу оргија, канибализам и свако зло могу бити "религијски чинови".

Уосталом, верује се да је сам Буда сексом савладао демона Мару. То се звало "вежбе на кинески начин". У једној тантри, Вашиста, син Брахмана, одлази да пита Вишнуа у облику Буде како може стеђи наклоност богиње Таре. Кад је стигао у Кину, угледа Буду како ужива са хиљаду жена, у еротској екстази. Запањен, он узвикује да је то супротно Ведама, али му неки глас каже да се наклоност Таре може стећи само коришћењем "кинеске технике". "Мудри" Буда му поручује: "Жене су богови, жене су живот, жене су драгуљи. Треба увек у мислима бити међу женама". Кад је умрла жена Јен-чуа, која је целог животасвоје тело давала младићима, открили се да је она то радила као "просветљени Бодисатва"...

Елијаде каже да се у вишнуитском кришнаизму за идеал љубави узима "илегална", "антисоцијална", љубав Кришне и Радхе, која означава потпуни раскид са нормама друштва који захтева аутентично религиозно веровање. Он сматра да Индусима хришћанска мистика, у којој је Христос чедни женик, а душа невеста, није довољно "јака", зато што "недовољно истиче напуштање свих социјалних и моралних вредности које налаже мистичка љубав".

КИНА – КОНФУЧИЈАНСТВО И ТАОИЗАМ

Кина се обликовала под снажним утицајем конфучијанства, заснованог на култу предака и потреби за што већим потомством. Зато су многи Кинези били полигамни. Припадник средње класе могао је да има од три до дванаест жена, племић више од тридесет, а цар стотину, при чему су односи с њима строго ритуализовани. Жена је била у подређеном положају, и њена дужност је била само да задовољава мушкарца и да рађа децу.

Продор будизма у Кину довео је до аскетизма и појаве монаштва и међу мушкарцима и међу женама, против чега се конфучијанизам борио.

Други религијски правац је таоизам, чији је оснивач Лао Це. Тао је крајња стварност, безлична праоснова свега, која се изражава као енергија, покрет и стална промена. Уравнотеженост и хармонија супротности пројављују се кроз принципе јин (мушки) и јанг (женски), и њихова узајамност се очитује у великом космосу, али и у човеку (микрокосмосу). Смрт је последица раздвајања јина и јанга. У заметку, у утроби, је сва сила непокретног, али делатног, Тао - зато се и мудрацу препоручује да буде као фетус (непокретан, а сведелатан, јер Тао делује кроз њега).

У изворном таизму нема сексомагијских експеримената, али их, у каснијем развоју истог, има много. У делу "Су Ну чинг" (други-трећи век нове ере), Су Ну тврди да је жена јача од мушкарца као што је вода јача од ватре, и да онај ко зна да следи јин и јанг доживљава небеска задовољства. Због веровања да је мушка полна енергија лако потрошива (као ватра), а женска неисцрпна (као море), таоисти препоручују мушкарцу да има што више жена, а да не троши своју семену течност - реч је о узимању женске енергије, својеврсном енергетском вампиризму.

Ко Хунг је тврдио: "Што више мушкарац има односа, има више користи од полног чина." Ако се спаја само са једном или две жене, то тобож води "превременој смрти". Када је митски Жути Цар питао једну посвећеницу о користима полног односа без изливања семена, она му је рекла да, ко се једном уздржи -стиче снагу, три пута биће излечен од болести, осам пута - добија бесмртност, а десет пута - биће божанствен.

За секту "жутих турбана" сексуално спајање значило је ослобађање од свих греха. Они су имали и велику моћ и политичким утицај, успевали су да подигну устанке против државе, који су, на једвите јаде, гушени.

Веровало се да, прецизно изведени, полни односи доносе неку врсту излечења. Положаји у односу повезани су са окултном нумерологијом, и препоручују се за разне болести.

БОГ И ИЗРАИЉ – ВЕРНОСТ И ИЗДАЈА

Однос Бога и Израиља у Старом Завету представљен је сликом брачног савеза, у коме другим, лажним боговима нема места, и у коме Бог остаје веран Својој Невести и "љубоморан" ако Га она напушта Он је увек спреман да за блуд суди и кажњава Израиљ, непокорну и развратну супругу. У тешким речима упућеним Својим људима због идолопоклонства, Господ указује на понашање њихово као на прељубу - још гору од проституције, јер проститутка бар узима новац за оно што ради, а Израиљци се клањају туђим боговима без ичег заузврат. У 23. глави пророчке књиге Језекиљеве дата је слика Самарије и Јудеје, као Оле и Оливе, које су чиниле блуд са Асирцима, и клањале се њиховим боговима, приносећи им на жртву своју децу.

Тајна антихристовог безакоња представљена је у Светом Писму сликама блуднице вавилонске, жене обучене у скерлет. Њу ће Бог, због блуда и убистава о којима се наслађивала најстрашније казнити - казна ће јој доћи изненада (Откр. 17).

Доносимо одломке из ових редова Светог Писма да би се видело колико је Богу мрзак грех блуда, и колико је опасно бити му, ма у чему, причастан. Речи библијских пророка су невероватно оштре, испуњење одлучним прекорима, изречене без зазора, без устезања и замуцкивања, онако како само Господ уме.

Књига пророка Језекиља, гл. 23:

"Опет ми дође ријеч Господња говорећи:

2. Сине човјечји, бијаху двије жене, кћери једне матере.

3. Оне се курваху у Мисиру, у младости својој курваху се, ондје им пипаше груди, и ондје им згњечише дојке дјевојачке.

4. А имена им бијаху, старијој Ола а сестри јој Олива; оне посташе моје, и родише синове и кћери. Имена им бијаху Ола Самарији, а Олива Јерусалиму.

5. И Ола кад бијаше моја курваше се, и упаљиваше се за својим милосницама, Асирцима сусједима.

6. Који ношаху порфиру, и бијаху кнезови и властељи, све лијепи младићи, витезови, који јахаху на коњима.

7. И удари у курвање с њима, који сви бијаху најљепши између синова Асирских, и за којима се год упаљиваше, скврњаше се о све гадне богове њихове.

8. А ни с Мисирцима не окани се курвања својега, јер спаваху с њом од младости њезине и они јој гњечише дјевојачке дојке, а с њом се курваше.

9. Зато је дадох у руке милосницима њезинијем, у руке Асирцима, за којима се упаљиваше.

10. Они открише голотињу њезину, узеше јој синове и кћери, а њу мачем убише; и она изађе на глас међу женама кад судове извршише на њој.

11. А сестра њезина Олива, видећи то, упаљиваше се још горе него она, и курварство њезино бијаше горе од курварства сестре јој.

12. Упаљиваше се за Асирцима, кнезовима и властељима, сусједима, красно одјевенијем, витезовима који јахаху на коњима и сви бијаху лијепи младићи.

13. И видјех гдје се оскврни, и гдје обје иду једнијем путем.

14. И ова се још више курваше; јер кад би видјела људе написане на зиду, ликове Халдејске написане црвенилом,

15. Опасане појасима по бедрима, са шаренијем капама на глави, који сви бијаху на очи као војводе налик на синове Вавилонске из земље Халдејске своје постојбине,

16. Упаљиваше се за њима чим их виђаше очима својима, и слаше посланике к њима у Халдејску.

17. И Вавилоњани долажаху к њој, на постељу љубавну, и скрвњаху је курварством својим, и пошто би се оскврнила с њима, одвраћаше се душа њезина од њих.

18. И кад откри курварства своја и откри голотињу своју, одврати се душа моја од ње као што се одврати душа моја од сестре њезине.

19. Јер умножи курварства своја спомињући се дана младости своје кад се курваше у земљи Мисирској,

20. И упаљиваше се за својим милосницама, у којих је тијело као у магарца, и течење као у коња.

21. И тако си се вратила на неваљалство младости своје кад ти пипаху груди у Мисиру ради дјевојачких дојака твојих.

22. Зато, Оливо, овако вели Господ Господ: ево, ја ћу подигнути милоснике твоје на те, оне од којих се одвратила душа твоја, и довешћу их на те отсвуда,

23. Вавилоњане и све Халдејце, Фекођане и Сојане и Којане, све Асирце с њима, лијепе младиће, кнезове и властеље све, витезове и људе чувене, који сви јашу на коњима.

24. И доћи ће на те с колима и с колицима и с точковима и с мноштвом народа, и опколиће те са штитовима и штитићима и шљемовима; и њима ћу дати суд да ти суде својим судом.

25. И ставићу ревност своју теби насупрот, те ће радити с тобом гњевно, нос и уши отсјећи ће ти, и што те остане пашће од мача, и узеђе синови твоје и кћери твоје, и што те остане прождријеће огањ.

26. И свући ће с тебе хаљине, и узеће красни накит твој.

27. Тако ћу учинити крај грдилу твојему и твојему курвању у земљи Мисирској, те нећеш подигнути очију својих к њима и нећеш се више сјећати Мисираца.

28. Јер овако вели Господ Господ: ево, ја ћу те дати у руке онима на које мрзиш, у руке онима од којих се одвратила душа твоја.

29. И они ће радити с тобом непријатељски, и узеће сву муку твоју, и оставиће те голу нагу, те ће се открити голотиња курварства твога, и грдило твоје и курварство твоје.

30. То ћу ти учинити што си се курвала за народима, што си се оскврнила о њихове гадне богове.

31. Путем сестре своје ишла си, зато ћу дати чашу њезину теби у руку.

32. Овако вели Господ Господ: чашу сестре своје испиђеш дубоку и широку, бићеш потсмијех и руг, јер чаша много бере.

33. Напунићеш се пијанства и жалости чашом пустошења и затирања, чашом сестре своје Самарије.

34. И испићеш је и исциједити, и разбићеш је, и дојке ћеш своје покидати, јер ја рекох, говори Господ Господ.

35. Зато овако вели Господ Господ: што си ме заборавила и бацила ме за леђа своја, зато и ти носи грдило своје и курварства своја.

36. Потом рече ми Господ: сине човјечји, хоћеш ли судити Оли и Оливи? Покажи им гадове њихове,

37. Да су чиниле прељуби и да је крв на рукама њиховијем и да су чиниле прељубу с гаднијем боговима својим и водиле кроз огањ синове своје које су ми родиле, да их једу.

38. Још и ово ми чинише: скврнише светињу моју у исти дан, и суботе моје прзиише (= прљаше).

39. Јер заклавши синове своје гаднијем боговима својим долазише у светињу моју истога дана да је оскврне; и гле, тако чинише усред дома мојега.

40. И још слаше по људе да би дошли издалека, и они, чим посланик би послан к њима, гле, одмах долазише, и њих ради си се купала, мазала очи своје и китила си се накитом.

41. И сједала си на красан одар, пред којим бјеше сто постављен, и на њ си метала кад мој и уље моје.

42. И бијаше ондје вика веселога мноштва, и осим људи из гомиле довођаху Савеје из пустиње, који им метаху наруквице на руке и красне вијенце на главе.

43. И рекох за остарјелу у курварству: још ће се курвати.

44. И долажаху к њој као што иду к жени курви; тако долажаху к Оли иОливи, женама неваљалијем.

45. Зато ће им праведни људи судити као што се суди женама прељубочиницама и као што се суди онима које прољевају крв; јер су прељубочинице и крв је на рукама њиховијем.

46. Зато овако говори Господ Господ: довешћу на њих људство, и даћу их да се злоставе и оплијене.

47. И људство ће их засути камењем, и исјећи ће их мачевима својим; синове ће њихове и кћери њихове побити, и куће ће њихове спалити огњем.

48. И тако ћу укинути неваљалство у земљи, и научиће се све жене да не раде по вашем неваљалству.

49. И врћи ће ваше неваљалство на вас, и носићете гријехе гаднијех богова својих, и познаћете да сам ја Господ Господ."

СВЕТО ПИСМО, МОНОГАМИЈА И МОНОАНДРИЈА

Свето Писмо је књига која одобрава полну љубав мушкарца и жене, називајући је, нимало случајно, ПОЗНАЊЕМ (1. Пост. 4,1), јер управо у том сјединењу могуће је сусрести вољеног на тајанствен и узвишен начин. Али, љубав мушкарца и жене је БРАЧНА, и МОНОГАМНА, МОНОАНДРИЧНА. Ако је таква, прожета узајамном верношћу, она заслужује сваку похвалу. Зашто? Управо зато што је основно откривање Личног Бога свету да је човек личност, да није променљив и заменљив у разним врстама игара моћи и потчињавања.

Твоја жена је твој избор и твоја радост; уживај у њој - Господ то благосиља: "Благословен да је извор твој, и весели се женом младости своје, нека ти је као кошута мила и као срна љупка; дојке њезине нека те опијају у свако доба, у љубави њезиној посрћи једнако. А зашто би, синко, посртао за туђинском и голио њедра туђој, кад су пред очима Господу путеви свачији, и мјери све стазе његове?" (Пр. Сол. 5,18-21). Туђа жена отвара врата ада, вечног понора за боголику душу људску: "Јер с усана туђе жене капље мед, и грло јој је мекше од уља; али јој је пошљедак горак као пелен, оштар као мач с обе стране оштар. Ноге јој слазе к смрти, и до пакла слазе кораци њезини" (Пр. Сол. 5,3-5). Лепота жене није никаква вредност сама по себи: "Жена лепа, а без разума, златна је брњица у губици свиње" (Пр. Сол. 11,22). Сматра се да је жена нечијег живота дар Божји: "Ко је нашао жену, нашао је добро и добио љубав од Господа" (Пр. Сол. 18,22).

Нарочито се у девтероканонској књизи о Товији види колико Господ промишља о томе да мушкарац нађе праву жену. Лично ће Свети архангел Рафаил водити Товитовог сина Товију до Саре, кћери Рагуилове, којој је демон Асмодеј, дух блуда, до тада убијао веренике, који ни сами нису били чисти од пожуде. Товија ће малитвом победити злог духа, и Господ ће га благословити срећним брачним животом.

Уосталом, зар није најлепша љубавна песма свих времена и народа, "Песма над песмама", у Библији? И зар случајно та песма означава, на алегоријски начин, везу између Бога и душе и Христа и Цркве? А суштина ове песме је у моногамији и моноандрији љубави јаче од смрти (Песма 8,6). Речи каквих тамо има нигде нема; али, њихова срж је ЈЕДИНИТОСТ ВОЉЕНОГ. Јер, кћери јерусалимске се чуде, па питају Сунамку: "Што је драги твој бољи од других драгих, о најлепша међу женама?" (Песма 5,9). Али, она, "болна од љубави" (Песма 5,8), зна да је он једини такав "између десет тисућа" (Песма 5,10). Једи-ни - нема другог!

Само у том контексту се може разумети најузвишенија истина црквеног задатка мушкарцу и жени који се воле, а који Христо Јанарас формулише ова  ко: "Јединство човека и жене, кроз обострано одрицање од своје индивидуалне воље и обострано прихватање воље Другога, постепено се изграђује не више на индивидуалној основи индивидуалног полног нагона, већ на основи црквеног заједничења, које јесте самонадилажење и саможртвовање".

Рећи неком да га волиш значи рећи му да никад неће умрети, говорио је својевремено митрополит Антоније Блум. И ту истину зна Свето Писмо, књига Цркве.

ПРАВОСЛАВНО СХВАТАЊЕ ПОЛНОСТИ

1. Бог је створио полност, и човек је од самог почетка мушко и женско. Да није дошло до пада прародитеља, човечанство би се размножавало на неки други, духовни начин. Иако су у Едему људи имали тело, ниси имали телесне потребе. Видови данашњих наших "кожних хаљина" (тако Св. Оци зову последице палости) су привлачност полног задоваљства, телесно сјединење и биолошко рађање, а они нису постојали у Едему. Св. Златоуст тврди да је после пада Бог "преправио" људско тело да би било корисно у новим околностима. Због тога је, сматра он, оваква врста брака плод смрти. Људи су у рају могли (да су тамо остали) да настају без телесног додира - као што су саздани ангели или Адам и Ева! - јер сила која одржава наш род у постојању није брак, него реч Господња која каже: "Плодите се и множите се и напуните земљу" (Пост. 1,28).

Међутим, после пада то више није могуће. Полно сјединење у браку, какво је данас, није ни за какву осуду! Напротив! Пре пада није било неопходно, али сада јесте, и Господ га је освештао. Како Златоуст примећује, ђаво, који је у рају клеветао целомудрије, сад клевеће хришћански брак, и због тога га не треба слушати. Грчки теолог Панајотис Нелас о Божјем Домостроју у области полности вели: "Бог је Својом милошћу преусмерио задовољство према множењу људског рода, и тако га ограничио и оплеменио и омогућио да буде превазиђено када га је претворио из циља у средство. Заиста има примера како се задовољство превазилази, као у случају блажених супружника Јоакима и Ане. Њихово чедо није плод задовољства, него молитве".

2. Из те перспективе, Црква се радује дару људске полности. Свети Григо-рије Нисијски у свом "Великом катихизису" вели следеће: "Читав распоред те-лесних удова начињен је с обзиром на циљ - човеково одржање у животу. И док сви други делови тела врше разноврсне улоге и одржавају овоземаљски човеков живот јер се њима остварује човекова чулна и делатна моћ, чедородни удови воде бригу о будућности. Роду људском обезбеђују нове чланове. /.../ Којим би удовима смело да припадне часније место? Ваистину, наша врста се не продужава у бескрај ни оком, ни увом, ни језиком, нити било којим другим чулом. Тиудови, како рекосмо, служе садашњем уживању, док се у ЧЕДОРОДНИМ УДОВИМА ЧУВА БЕСМРТНОСТ ЉУДСКОГ РОДА (подвукао В. Д.). Због тога је посао смрти безуспешан и узалудан, иако смрт непрестано ради против нас".

Потомство је, на неки начин, икона Васкрсења. С тим у вези, Црква поштује велику тајну зачећа и рађања. У Цркви се славе и Зачеће Пресвете Богородице и Зачеће Светог Јована Крститеља, која, иако благодатна, јесу била зачећа природним путем. У Светој Тајни Венчања Господ се моли да супружницима подари "плод утробе на корист".

3. Једна од последица пада су СТРАСТИ, које ратују против душе човекове. Уместо да воли, човек се препушта пожуди као жељи за господарењем над другим, при чему тај други треба да буде извор његовог чулног задовољства.

4. Људски ерос, рањен палошћу Адама и Еве, мора бити распет да би служио човековој боголикости. Љубав је распињање ероса путем кога човек види Другог - Бога и ближњег. Одатле потиче тврдња Марине Цветајеве да волети неког значи видети га онаквим, каквим га је Бог замислио, а родитељи га таквим нису учинили.

5. Благодат Божја преображава људски Ерос у саможртвену божанску љубав, АГАПЕ.

6. Главни циљ полности није пуко РАђАЊЕ ДЕЦЕ, него духовно, душевно и телесно сјединење мушке и женске личности у "једно тело". Љубав престаје да буде синоним за ПОЖУДУ, па се утемељује као жртва.

7. У хришћанском Откривењу сјединење мужа и жене у браку символички се уздиже на ниво односа Христа и Цркве. Праобраз Женика Христа и Невесте Цркве је темељ светотајинске везе. Ова Света Тајна је један од начина есхатологизације човековог постојања и њеног припремања за вечност.

8. Како каже Бејзил Зајон: "Сјединење личности мушког и женског пола ствара љубавну заједницу благодати у којој се светотајински одражава лик Свете Тројице. Плод заједнице у постојање уводи трећу личност и на тај начин настаје "мала црква" (Св. Јован Златоуст) која је породица, икона Тројице". Наравно, то је могуће само у случају побожног живота; иначе, породица је често извор сурових сукоба и траума, у којој су углавном жртве најнемоћнији - деца.

9. Слобода у полној љубави могућа је само као надилажење биолошке условљености и победа над страстима. Притом треба имати у виду да слобода није пука самоконтрола, него пре свега отвореност за заједничарење с Другим.

10. Полна целовитост је, у ствари, целовитост обожене личности - целомудреност. Само целомудрен човек може да слепи ерос преобрази у агапе која је СВЕСТ О ДРУГОМ И ДРУГАЧИЈЕМ као ВОЉЕНОМ.

11. Постоји аутентични језик полне љубави: "Љубавни полни однос је нешто другачије од обичног полног спајања /.../ Језик љубави често може да се користи као средство завођења, али то је онда само обмана и превара" (Зајон). Истинско полно сјединење у љубави човеку не даје само осећај чулног задовољства, него, пре свега и изнад свега, радости због постојања Другог. Француски мислилац Оливије Клеман сматра да управо зато што је дар полности добар, и Божји, и значи учешће две личности у даху живота који је од Господа, "мушкарац и жена морају постати достојни језика љубави". Приликом "случајних сусрета", "сексуалних излета", сматра Клеман, "ми нисмо достојни своје полности, користимо језик иако на њему немамо шта да кажемо".

12. По Зајону, циљ полног живота није толико телесна веза, колико саможртвовање и самопредавање. Ван љубави у Христу, то постаје извор погубних страсти и разара љубав као потпуно признавање Другог без кога нам нема спасења

13. Полност је, као и све што је Господ уручио човеку, ДАР, али и ЗАХТЕВ. Човек се мора уздићи до поимања дара и бити спреман да испуни ЗАХТЕВ који тај дар пред њега поставља да би се вазнео у славу детета Божјег.

Последњи пут ажурирано ( петак, 10 октобар 2014 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 4 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

ПРАТИТЕ НАШ "ТЕЛЕГРАМ" КАНАЛ:

ЛИНК:

 https://t.me/+SR3oKR0k2lVmODNk

+ + +

 Строго забрањујемо преузимање материјала са „Борбе за веру“ у циљу њиховог публиковања у клиповима на „Јутјубу“ без нашег претходног одобрења.

(Детаљније овде:)

+ + +

ПОЗИВАМО ВАС ДА СВОЈИМ ДОНАЦИЈАМА ПОМОГНЕТЕ ОПСТАНАК И СТАБИЛНО ФУНКЦИОНИСАЊЕ "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

"Борба за веру" на "Рутјубу":

 
На канал ући кликом на слику или овде:
+ + +
 
„Ако кажете да не постоји завера, онда постоје само две могућности: или сте незналица, или сте део завере.“

Уредништво „Борбе за веру“


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.