Драги пријатељи,

Имамо част да Вас обавестимо да је чланак Диогениса Д. Валаванидиса, председника Центра за заштиту хришћанског идентитета из Београда, који је на сајту "Борбе за веру" објављен 3.11.2025. године  https://borbazaveru.info/, под насловом "ЛИТУРГИЈА ПОД АНАТЕМОМ", данас, 28. новембра 2025. године је објављен као централни наслов на првој страни једног од најугледнијих православних листова на свету "Ορθόδοξος Τύπος - Православна штампа", који Вам достављамо у прилогу у целости (видете на крају овог чланка).

За многе хришћане, укључивши и православне, духовност је само привремено  и повремено занимање. Темпо нашег дневног живота и наше прекомерно поклањање пажње  бригама овога света остављају нам мало или нимало времена које би могли посветити духовности. Ради тога, за велики број хришћана духовност је  непознато или веома мало познато и веома ретко доживљено искуство.

„Пошто свештеници не познају све грешнике и људе који се недостојно причешћују Светим Тајнама, Бог често кажњава те људе попут Јуде и предаје их Сатани.

Ћутање Москве и осталих Помесних Цркава у вези са демонстративно екуменистичком специјалном операцијом Ватикана и Фанара изгледа као сагласност и саучесништво.

Озбиљан унутрашњи сукоб, који су посматрачи већ назвали „грађанским ратом“, бесни унутар Грчке православне архиепископије Америке (GOARCH). Дошло је до сукоба између предстојатеља архиепископије, митрополита Елпидофора, и утицајне групе донатора познате као „Архонти Васељенског трона“.

Кипарска православна црква доживљава дуготрајну унутрашњу кризу која се прелила на јавну сцену. У центру сукоба је случај бившег митрополита Тихика пафоског, за који посматрачи сматрају да поткопава положај Кипарске архиепископије.

Архиепископ Теодосије (Хана) Севастијски издао је оштру изјаву одбацујући сам концепт „хришћанског ционизма“, називајући га потпуно неприхватљивим.

Зашто је судбина РПЦЗ (МП) осуђена на екуменизам

Увод

Унутар америчког православља (а и у осталим јурисдикцијама светског православља, прим. прир.), људи често немају довољно разумевања о томе ко су њихови епископи-јерарси и како су њихове јурисдикције организационо структуриране. Ово неразумевање и забуна углавном постоји унутар светског православља јер су многи индоктринирани идејом да све док неко има „традиционалистичког свештеника“ (у СПЦ их зову „старци“ или свештеници који служе по „старом“, прим. прир.), није битно ко им је епископ или у које активности је он стално укључен на хијерархијском нивоу.