О СПАСЕЊУ ДУШЕ И РАЈУ

1. Сада, у пролеће, када природа облачи своју најлепшу одежду, човек осећа неизрециву радост упоређујући ту природну лепоту са узвишеним духовним стањем. Уистину је свети Бог све премудро створио (в. Пс. 104;25)! Душа не може да се насити посматрајући лепоте природе! О, када би човек само узнео свој ум изнад ове земне сфере, у вишњи Јерусалим, у непојмљиву лепоту раја, где се у потпуности прекида дејствовање ограниченог и овоземаљског ума!

Зашто је тако неподношљиво тешко постало данас се молити? 

 У вечну муку сваки дан иде хиљаде хиљада људи

Ми сви као да желимо да љубимо Господа, али то нам је све некако „некада“. Ми сви желимо да се молимо Богу, али све време треба још нешто урадити. У стварности ми тражимо изговор, да би побегли од молитве и других трудова, који захтевају самоодбацивање, јер је то најтежи посао за нас. То је заиста борба, то је распеће. А како жалимо себе!

Јутро: као што неки воле да молитви пре свега посвете вечерње часове, отац Јован је у својим поукама исказивао да сматра да је за њу најповољније јутарње време, кад је унутрашњи човек слободнији и помаља се испод испразности света и испод мрака своје плоти и кад се с његових духовних очију скида она болесна копрена, која од њега понекад скрива истински поредак духовних и чулних ствари.

У Ватикану данас почиње тронедељно заседање бискупског синода, једног од највиших саветодавних органа Римокатоличке „цркве“, а којем ће се скупу 11. октобра обратити цариградски патријарх Вартоломеј и поглавар светске заједнице англиканаца, архиепископ кентерберијски Вилијамс. Разлог њиховог окупљања је прослава 50. годишњице Другог ватиканског концила. Пошто се новотарије, које у светопредањски поредак Свете Литургије у нашој Помесној Православној Цркви уводи група епископа екумениста и новотараца, управо чине по угледу на реформе Другог ватиканског концила, за наше посетиоце доносимо текст „Шок Другог ватиканског концила“, у коме су јасним језиком изложене далекосежне штетне последице реформаторских одлука поменутог концила по Римокатоличку „цркву“ и њену традиционалну мису. Сличност са оним што се тренутно догађа у Српској Цркви је далеко више него очигледна.

Уредништво