Недавно сам добио писмо са питањем, које ми се учинило толико значајним, да сам одлучио да се не ограничавам на уобичајени кратки одговор у рубрици "Питање свештенику". Такође, чини ми се, да је нарочито важно замислити се на ову тему током Божићног поста, када се искушења увећавају и истовремено знајући да је глави циљ поста - утврђивање у истинској вери. Живот свих светих, који су се подвизавали (и подвизавају се) у посту и молитви, - непрекидна је борба "против духова злобе у поднебесју", међу којима би и најмањи, по сведочењу преподобног Серафима Саровског, могао једном канџицом преврнути читаву земљу.

Људски живот понекад открива уникалне истине, иако се оне испољавају на најобичнији начин. 2006. године умро је бивши чилеански диктатор, 91-годишњи Августо Пиноче. Годину дана пре његове смрти, бивши вођа чилеанске комунистичке партије, 90-годишњи Луис Корвалан, који се целог живота борио против Пиночеа, изјавио је да ће из принципа надживети Пиночеа. И наступио је дан кад се, наизглед, испунила његова давнашња жеља, али је Корвалан неочекивано признао: „Страшно сам се зачудио кад сам добио вест да Пиночеа више нема. Кад умире највећи непријатељ у твом животу, појављује се нејасан осећај да ти нешто недостаје... Толико година сам чекао на ово, и сад сам, ето, дочекао... и шта даље?“

За време једног од прогона на Хришћане епископ никомидијски Антим (свештеномученик) се на молбу своје пастве удаљио из града и живео је, а да нико за то не зна, у селу као обичан сељак. Римска власт је тражила епископа како би га извела на суд и погубила. Одред војника је свратио у село у којем се Антим крио, и, сусревши га, војници га упиташе да ли зна где се крије Никомидијски епископ. Антим одговори да зна и да ће им показати, али је замолио да они, уморни од пута, сврате у његову колибу и одморе се.