Црква је увек осећала своју недостојност и оплакивала ју је. Али је само зато она и могла да сачува свој дух. Управо је плач њених светих због сопствених грехова и црквених мана и био знак њеног још увек неисцрпног духовног здравља.

У том смислу Свети Григорије Богослов каже:

"Такве мисли ме не напуштају ни дању ни ноћу, суше у мени мозак, исцрпљују тело, лишавају бодрости, не дозвољавају ми да ходам високо уздигнуте главе. То смирује моје срце, ставља око на језик и приморава ме да мислим не о архијерејима, не о исправљању других, него о томе како да са себе састружем рђу порока".

а истински узрок је невероватна мржња.

Св. Григорије Богослов

Ми смо изгнали најјачи знак наше вере – љубав.

Преп. Симеон Нови Богослов

Данашњи човек је отуђен од Бога и себе; и кад уђе у Цркву, сав радостан што је нашао Истину, он се суочи са искушењима и изазовима, саблазнима и незгодама; и дође му да искочи из коже. Чини му се: кад је овако у Цркви, разочаран сам до Бога. Нисам се томе надао, нисам то очекивао, где ме ово снађе? Али, утешимо се, утешимо! Све је ово већ било, и Цркву нико није срушио, нити је може срушити. Њу је основао Господ Исус Христос, а не човек. Зато, на утеху читаоцима, доносимо цитате из дела Отаца, од 2. до 20. века, да бисмо видели са чиме су се наши преци у вери сусретали.

Путовао једном приликом неки монах из краја аве Пимена у стране земље, па стигне код некаквог пустињака који беше тамо; јер пустињак беше омиљен и многи долажаху к њему. И исприча му монах све о ави Пимену. А овај, чувши за његове врлине, пожели да га види. Па пошто се монах врати у Египат, након неког времена устане пустињак и из стране земље дође у Египат код монаха који га раније беше посетио; јер му овај беше рекао где живи. А овај како га виде, задиви се и веома се обрадова. Рече му пустињак: