Аристотел је једном рекао, да је толеранција последња врлина једног друштва у пропадању. Наравно, ово је само врлина - ако је врлина то - да наша цивилизација умире, несумњиво се њоме не можемо похвалити. Само ми волимо да је зовемо "саосећајност". Дејвид Камерон, премијер Велике Британије, јуче је говорио да његова држава, наводно, гаји "изузетну саосећајност према сиријским избеглицама". Остали национални лидери не заостају у конкуренцији саосећајности. Господин (или госпођа) „Саосећање“ у Европи изгледа да je немачка канцеларка Ангела Меркел, а конкурент за глобалну круну је Аустралија [1].

Много сам маштао, ја то нисам крио,

Да постанем  доктор, почаснога звања,

Јер од тог заната, духовног имања,

Може да се живи ко бубрег у лоју

О трошку других а у корист своју.

Шта је казна Божја?       

То је кад се Бог повуче и пусти људе да жању оно што су са ђаволом сејали.

Једно од највећих проклетстава Србије, њена брука и срамота пред Господом, јесу  риалити шоуи, којима се на стотине хиљада људи увлачи у грех и зло блуда и неморала. Ево шта о томе пишу новине:

Тамни облаци надвили су се над бродом Српске Цркве.Нечисте силе у свом сулудом походу на све што је свето и честито у нашој Цркви запоселе многе архијереје, монахе и свештенике. Садашњи Патријарх у свом екуменистичко - апокалиптичном походу успео је оно што многим непријатељима Цркве Христове вековима није полазило за руком.

Пред цењеним посетиоцима „Борбе за веру“ су потпуни одговори наших сарадника  мр Владимира Димитријевића и др Зорана Чворовића, дати дневним новинама „Информер“, који су се, у изводима, појавили у том листу 29. септембра 2015.

СА СКУПШТИНЕ СВЕШТЕНИЧКОГ УДРУЖЕЊА У НИШУ 1897.

Већ се увелико пише и говори у нас и на страни о некаквом верском уговору, који се мисли закључити између Србије и Ватикана, српске православне вере и папског католицизма. По томе се уговору мисли установити у Србији католичка бискупија, са свим правима и привилегијама, којој као таквој припадају. Пишући о томе конкордату, узгред и специјално, већ су исказана довољно одређена мњења, која се, узгред напомињемо, не слажу међу собом јер им и аутори не полазе са једних истих тачака гледишта.

У СПЦ-и данас је у званичној употреби народни језик, односно то је нека мешавина где свештеник служи на српском, а народ (певница) одговара на црквенословенском. И рекло би се да је све је на свом месту, реформатори су добили своје,а традиционалиста скоро да и нема више.

Људи и народи су различити. Има их и оваквих и онаквих. Нису сви људи ни у једном народу исти. Има и добрих и лоших. Али, постоји једна нарочита сорта острвских дегенерика (ЧАСТ ИЗУЗЕЦИМА!), који већ вековима настоје да чудовишно упливишу на судбину људи Европе и света, и којима то, по неком загонетном Божјем допуштењу, полази за руком.