У Грчкој ври због одлуке владе Алексиса Ципраса да покрене уставне промене које би раздвојиле цркву од државе, односно учиниле државу „религиозно неутралном“.

Постало је срамотно бити Американац. Ова земља је имала четири председника, заредом, који су ратни злочинци. Клинтон је два пута покренуо војне нападе на Србију, наређујући НАТО пакту да бомбардује бившу Југославију два пута, 1995. и 1999. године, тако да је Бил због тога двоструки ратни злочинац.

Једна од основих карактеристика екумениста и новотараца, поред издаје и грамзивости, је лакрдијаштво, односно циркузанерство. Ако се зна да је највећи комедијаш ђаво, онда није необично што су то исто и његове слуге. Из тог разлога заседања Сабора Београдске патрјаршије, у коме екуменисти и новотарци имају апсолутну већину, често се претварају у (траги)комедију, што је, претежно, било и данас, другог дана саборског заседања.

У интервјуу који је недавно дао Русима (овде:), митрополит Амфилохије је понудио предлог решења питања упада Цариграда на канонску територију Руске цркве:

Ме­мо­ран­дум СА­НУ је на­стао због не­сно­сног по­ло­жа­ја Ср­ба у СФРЈ, у свим обла­сти­ма ма­те­ри­јал­ног и ду­хов­ног жи­во­та др­жа­ве и дру­штва, а на­ро­чи­то због ан­ти­срп­ских фал­си­фи­ка­та у исто­ри­о­гра­фи­ји. По­сле ге­но­цид­ног са­ти­ра­ња у НДХ на­стао је од 1944. ко­му­ни­стич­ки те­рор над Ср­би­ма и у „но­вој” Ср­би­ји и дру­гим срп­ским зе­мља­ма „ком-со­ци­ја­ли­стич­ке” Ју­го­сла­ви­је. Кул­тур­ни и ду­хов­ни ет­но­цид на­ста­вљао се то­ком ус­по­ста­ве ан­ти­срп­ског Бро­зо­вог ре­жи­ма, ко­ји се на­ро­чи­то око­мио на бо­га­ту српску на­род­ну и вер­ску тра­ди­ци­ју...

У јучерашњем прилогу посвећеном заседању Сабора (овде:), између осталог, написали смо: „...Врх СПЦ одавно је под окупацијом, и, по свему судећи, неће смети да се оглашава по питању даљих преговора о предаји Косова и Метохије Шиптарима иза којих стоји НАТО.“ Да смо били у праву потврђено је већ данас, првог дана јесењег заседања Сабора Београдске патријаршије.

Поводом текста „Одговор клеветнику, др Миодрагу М. Петровићу“

 Са разлогом се обраћам читаоцима текстова Зорана Ђуровића, како онима који му се диве, тако и онима који га сажаљевају. Кад би имао уши да чује и очи да види, свакако бих се непосредно њему обратио. Али он спада у оне који „гледајући не виде, и слушајући не чују, нити разумију“ (Мт 13, 13).