Владика Георгије не ствара раскол. Неред у Канадској епархији последица је безаконог и нецрквеног понашања јерархије и свештенства.

Руска православна црква је поздравила иницијативу папе Франциска  да се католици и православни врате „јединственој традицији рачунања када пада Васкрс.

Американци су почели - на то упућује цео низ околности - да раде на томе да изведу дефолт сопствене земље, али да то „остатку света“ изгледа убедљиво.

Епископ Канадски г-дин Георгије је пети светосавски владика Српске Православне Цркве, који је смењен на неканонски и незаконит начин. Неканонски је смењен, јер нису поштовани Светоотачки канони Васељенских Сабора. Незаконито је смењен, јер је прекршен Устав Српске Православне Цркве. Шта је циљ овог свргавања и линчовања?

ПИСМО РЕАГОВАЊА ОМЛАДИНЕ МИЛЕШЕВСКЕ ЕПАРХИЈЕ  КУРИРУ НА ИЗЈАВУ МИЛОМИРА МАРИЋА ДА У СВОЈ РИЈАЛИТИ ШОУ ПАРОВИ ПОЗОВЕ И ВЛАДИКЕ СПЦ

Ми омладина из Рашке области у Милешевској Епархији смо згрожени предлогом Главног и одговорног уредника телевизије Хепи господина Миломира Марића да у свој ријалити шоу Парови позове и разрешеног управљања милешевском епархијом  владику Филарета.

Дрско и набусито, као што лопову и приличи да се брани од прозивке за крађу туђега блага, загаламише удружено институције државне и удруге хрватске на истину, аргументовано изнету од високо стручног тела руске државне администрације.

У априлу месецу ове године Светогорски Оци су публиковали брошуру „Картица Грађанина – увод у жигосање“. Циљ ове брошуре је разоткривање сатанског плана стварања електронског система трговине и евиденције, - чија се реализација креће ка завршној фази, - како би се помоћу њега увео жиг антихриста и човечанство брзо и подмукло погубило и низвргло у вечну пропаст.

Не дај Боже да се католички и православни Ускрс славе истог дана. Зашто бисмо ми слушали папу Фрању и погазили нашу историју и традицију коју смо вековима поштовали?!

У ИМЕ ЈЕДНЕ ЗАХВАЛНОСТИ

У „Геополитици“ сам већ писао о Драгошу Калајићу, и утицају његове мисли на обликовање мојих погледа на свет. Сада, када је умро Зоран Петровић-Пироћанац, хоћу да се и њему одужим, макар овим текстом, и да кажем како ми је жао што сам га срео само једном, прошле године, на београдском Сајму књига, на штанду „Вечерњих новости“. Пришао сам, пружио му руку, захвалио за све што је учинио за исправну оријентацију Србства у 20. и 21. веку; он је, претпостављам као и увек, био у некој журби, одустно је узвратио поздрав, и наставио да жури, јер је свагда журио, на неки нови задатак, у неку нову победу над лажју доба у коме живимо.