Од давнина у руском монаштву реч старци употребљава се за означавање различитих појмова.

Старци могу бити монаси који су заједно с игуманом управљали појединим манастирима, старији калуђери без свештеничког звања, пример је позната историјска личност Филотеј (XVI век) из Елеазаровог манастира код Пскова, спиритус мовенес доктрине о Москви-Трећем Риму. Старци су и искусни монаси који су прошли дугогодишњи строги аскетизам и који су се бринули о духовном животу искушеника и младих калуђера. Често су разговорима и мудрим саветима помагали и световним лицима.

„Људи обично мисли сматрају за нешто неважно: зато их и прихватају олако.

Али од прихватања неправилних мисли рађа се свако зло.

Мисао је налик кормилу брода: од невеликог кормила, од неугледне даске

која се вуче за бродом, зависи кретање и у великој мери

судбина читаве те огромне машине.“

Свети Игњатије Брјанчанинов,

Епископ кавкаски и црноморски

Присилне мисли – то су мисли преко којих нам долазе лажне идеје, које покушавају да загосподаре над нама. Сваки дан наша свест бива подвргнута њиховим активним нападима. То нам смета да трезвено сагледамо ситуацију, да правимо планове и верујемо у њихово остварење; због тих мисли нам је тешко да се усредсредимо и нађемо резерву за превазилажење проблема, те мисли изнурују, а често доводе и до очајања, које за последицу има појаву мисли о самоубиству.

О СПАСЕЊУ ДУШЕ И РАЈУ

1. Сада, у пролеће, када природа облачи своју најлепшу одежду, човек осећа неизрециву радост упоређујући ту природну лепоту са узвишеним духовним стањем. Уистину је свети Бог све премудро створио (в. Пс. 104;25)! Душа не може да се насити посматрајући лепоте природе! О, када би човек само узнео свој ум изнад ове земне сфере, у вишњи Јерусалим, у непојмљиву лепоту раја, где се у потпуности прекида дејствовање ограниченог и овоземаљског ума!

Зашто је тако неподношљиво тешко постало данас се молити? 

 У вечну муку сваки дан иде хиљаде хиљада људи

Ми сви као да желимо да љубимо Господа, али то нам је све некако „некада“. Ми сви желимо да се молимо Богу, али све време треба још нешто урадити. У стварности ми тражимо изговор, да би побегли од молитве и других трудова, који захтевају самоодбацивање, јер је то најтежи посао за нас. То је заиста борба, то је распеће. А како жалимо себе!