Познати руски свештеник и писац отворио тему на коју се мрште и неке жене – вернице које долазе у његову цркву

Постоји само једна револуција коју ћу ја прихватити и благословити: револуција којој ћу се обрадовати. То је револуција у свести. При том не било која револуција, већ јеванђељска.

Недалеко од Спарте – царице горњег Пелопонеза и страшног противника Атине налазила се стена, чија се оштра литица завршавала јаругом. Ово место у стара времена нису посећивали свеприсутни туристи, који у наше време с фотоапаратима на грудима трче и јурцају као мрави по археолошкој карти света.

Да ли се у цркви може молити за некрштену децу? Ово питање је само по себи горуће, као да је напојено болом – оно носи у себи посебно трагичан карактер за људе који су починили чедоморство, а затим пришли Цркви и кају се за овај грех. – «Зар је наше дете заувек погинуло, зар нема могућности да му се помогне?» питају они.

Зимска ноћ. Небо је покривено црном завесом, као да је обучено у црнину. Иза зида јеца ветар – тако плаче напуштено дете. Пљусак кише и налети ветра упадају кроз разбијени прозор. У соби је хладно као напољу. На кревету, покривеном гомилом прљавих рита умире полулуда старица. Покрај узглавља је чаша воде и чинија с храном, која се скорила. Ретко ко свраћа у ову собу која личи на кућицу за псе или змијски брлог. Само пацови скачу по соби као газде и инсекти гмижу по лицу жене на умору.