У Србији је прошле године рођено најмање беба од Првог светског рата, сведоче најновији подаци Републичког завода за статистику.

Постоји код Срба, нажалост не свих, грјехота и срамота. Грјехота свакако код верујућих у Бога, обично код њих и срамота, а код неких ни грјехота ни срамота.

У једном католичком селу украо комшија комшији прасе па кад је отишао на исповјед фратру овај му за казну да 5 пута измолити „Здраво Маријо“ и новчано га казни 50 куна. Крадљивац сав сретан измоли 10 пута молитву и даде фратру 100 куна. Онда га фратар запита: зашто тако?, а овај му рече: „па кад је тако јефтино будем украл још једнога“.

Један од најраспрострањенијих митова код нас је мит о Балканцу. По том миту, мушкарац на Балкану има изразито патријархалне црте. Он је господар у својој кући и жена му се беспоговорно покорава.

Митрополит Амфилохије стигао је данас у Скупштину да посјети и подржи посланике ДФ-а који већ четврти дан бораве у згради парламента. Посланици су испред улаза сачекали митрополита, а лидер ДФ Андрија Мандић, казао је да је предсједник парламента Иван Брајовић Амфилохију забранио улазак у зграду.

Предлажемо вашој пажњи интервју са старцем, схиархимандритом Илијем (Ноздриним) који је водио новинар портала „Православие.ру“.

– Баћушка, видимо да има пуно младих породица које су се распале. Па и не само млади супружници, него и они који су проживели заједно 20-25 година се разводе. Зашто се то догађа? Шта је неопходно урадити да би се сачувала породица?

ЦРТЕ ДОСАДАШЊЕГ ЖИВОТА И РАДА

Рођен 1952. године у Београду, правник и политиколог, сарадник Института за политичке студије у Београду, један од оснивача Института за геополитичке студије, уредник часописа „Национални интерес“, Милош Кнежевић је аутор низа књига, међу којима су и:

 У периоду Васељенских Сабора јереси су имале претежно тројични и христолошки карактер. Духовни и интелектуални напори православних богослова били су управљени на то да са тачношћу, која је могућа за човечији језик, формулишу догматско учење о Светој Тројици и о Христу као Богочовеку. Црква је схватана као непосредна, емпиријска реалност, која се душом може доживети, као поље божанске светлости и благодати, као животворна атмосфера у којој се рађа и формира човекова личност, као ваздух којим дише човечија душа.