Једног Великог поста, у манастиру је живео један стари монах. Био је строг према себи: скоро ништа није јео, много се молио и једва је говорио. Браћа су га поштовала, па чак и мало плашили — чинило се да је скоро свет.

О томе како је Бестрасни постао страдајући, зашто Бог не „спасава одозго“ и како се отров патње претвара у лек љубави.

Крст је најдубља тачка мистичне теологије. Централни парадокс Крста формулисао је још Кирило Александријски: „Бестрасни страда“. Бог је, по својој природи (суштини), апсолутно самодовољан; Он је пуноћа, без потребе, бола или промене. Али на крсту се дешава незамисливо: Друга Личност Свете Тројице, у јединству две природе, божанске и људске, доживљава смрт. Крст је тренутак када смрт „гута“ Бога и тиме се сама смртно отрује.

Трећа недеља Великог поста: ентузијазам се завршио, молитва је на аутопилоту. Мислимо да смо пропали, али у стварности, то је само почетак. Негде око краја друге недеље откривамо нешто чудно: досадило нам је.