Литургија се завршава. Свештеник ступа на проповедаоницу са обавештењем верницима:

- „Драга браћо и сестре! Подсећам вас да ћемо следеће недеље почети реновирање парохијског дома. У том смислу, имам две вести за вас: једну добру, другу... рецимо, која захтева веру.“

Један човек је рекао Светом Антонију Великом:

-„Ти си највећи монах на целом Истоку!“

-„Ђаво ми је то већ рекао“, одговорио је Антоније.

„Дете моје, пре свега, морам рећи нешто веома важно.

Црква не учи да је Причешће немогуће у свим случајевима и за све људе без директног исповедања.

У различитим временима и у различитим Помесним Црквама постојале су различите праксе.

Исправније другачије поставити питање: зашто Црква тако нераскидиво повезује покајање, исповест и Причешће?

Дигитално доба је трансформисало духовни живот у сув протокол. Крик јеванђељских слепих људи враћа нас живом искуству заједништва са Богом.

„Исусе, Сине Давидов, помилуј нас“, вапили су јеванђељски слепи људи, о којима читамо на Литургији седме недеље по Духовима, после Христа. Живимо у ери у којој алгоритми и протоколи владају. Савремени људи су навикли на идеју да се сваки проблем – од поквареног паметног телефона до дуготрајне депресије – може решити упутствима корак по корак.