Треба напоменути да ни Никејско-цариградски Символ вере, ни „Тачно изложење православне вере“ Светог Јована Дамаскина, нити Катихизис Светог Филарета (Дроздова) – званична доктринарна књига Руске Цркве – не говоре ништа о потреби царске власти за спасење православног човека.

+ + +

Учење о „Цару-Искупитељу“ (Цар Николај Други Романов) и „Цару-Победнику“ (последњем долазећем Цару, који ће наводно победити Антихриста) чини основу богохулног учења названог царебоштво, чија је суштина приписивање божанских својстава земаљском човеку (Цару) (без сумње, царебоштво је врста хлистовске јереси).

125 Питање: Бог је знао да ће Адам неизбежно прекршити заповест; зашто му ју је дао? И опет, када је Адам прекршио, зашто га је Бог осудио на смрт?

 Одговор: Да му Бог није ставио круну као победника у борби и да му није дозволио да буде самосталан борац, не би га крунисао нити прославио. Да  је забранио држање заповести и да није обећао прекршиоцу смрт, онда би Онај који га је осудио могао бити окривљен.

123. Питање: Грех је непослушност, свако зло. Пре Адама, ниједан човек није сагрешио, и није ни на који начин ни био створен; био је мртав пре, а оживео је када је дошла заповест. Једна од две ствари: или је природа узрок греха, или је грех починио неко пре Адама.

Одговор: Престаните да говорите да је природа зла. Чини се да се грех све више противи и горко клевета, што је ђаволово  ђаволска лукавство. Адам се, не по природи, већ чином воље, променио на горе. Када је ђаво оклеветао Бога пред анђеоским хоровима, назван је „ђаволом“, то јест „клеветником“.