„Ходите к мени сви који сте уморни
и натоварени, и ја ћу вас одморити“
( Господ, Матеј 11,28)

Господ наш Исус Христ, драги моји, „оваплотио се ради нашег спасења“, провео је мало временско раздобље јавног деловања међу људима. Живео је само три године јавним животом, али оставио је неисцрпне трагове доброте у то време деловања. Како? Књигу једну није написао али шта је рекао и учинио сачувано је у једној књизи, чији садржај вреди више од свих књига које су написали филозофи и други истакнути мушкарци.

           Епископ охридски г. др. Николај Велимировић одржао је 1.12. 1930. год. пре подне у Београду у Саборној Цркви проповед.

„У Светом писму стоји написано: колико је обећања Божијих, Христос је да и Христос је Амин!

Што веће богатство сабирате, то сте жалоснији, што више знања трпате у себе, то сте мање радосни. Ваши преци певали су у времена ропства, ви тугујете у слободи. Ваши преци ишли су као робови да буду набијени на колац на Калимегдану, али они су часно одлазили у смрт: за крст часни и слободу златну. Тридесет покољења српских нису знали шта је самоубиство. Још сте ви уз то и писмени.

Свештеник је испрачао следеће:

 Запањујући догађај догодио се у малом селу на грчком острву Лерос пре око 30 година. Испричао нам га је свештеник Христофор, мештанима познат као „Отац Христос“, који је преминуо 2010. године.

Пошто кроз смирење (овде:) човек дође до сазнања да је он, с једне стране, прах и пепео, а с друге, син Божји који се гресима одмеће и удаљује од свога доброг Оца небеског, тада се у човеку јавља жалост што гресима вређа свога Творца и Добротвора, туга обузима његову душу и на очи почну да навиру сузе. О таквом плачу реч је у овом блаженству.