“Наредба КПЈ за Црну Гору  05. 02. 1942. године –  Строго пов: НАРЕЂУЈЕМО: Командантима и политичким комесарима са подручја: Колашина, Мојковца, Берана, Бијелог Поља и Андријевице, да одмах без размишљања или тражења неких додатних обавјештења под хитно организују напад на Васојевићко племе, јер су они велики – Срби. Њих треба најстрожије казнити тако – убијајући све редом, све за кога се зна да није за нашу идеологију. Не руководећи се на пол и старост, жене и дјецу не питајући никога за кривце… “ Ова  монструозна наредба преточена је и у пјесме које су уперене против Васојевића и Срба уопште.У зиму 1942. године Ђиласове присталице пјевају:„Хеј, Васово српско племе, комунизма стиже вријеме/ Црвени се барјак вије, нестат мора Србадије/ Хвала Титу, хвала Блажу, што нацију створи нашу/ Историја сад се пише да нијесмо Срби више.

Многи су приметили да се женске организације попут „Аутономног женског центра“ (који је недавно спровео наштеловано „истраживање“ о насиљу у мушко-женским односима, линк ОВДЕ), као и  „Инцест траума центра“ (познатог по безочном покушају да нашој деци у нашим школама наметну ЊИХОВО сексуално образовање по ЊИХОВОЈ мери, као и по наштелованом „истраживању“ сексуалног насиља над децом) највише баве темом насиља над женама и над децом.

Љубљење три пута у знак поздрава у Србији заживело је  тек током последњих деценија двадесетог века. Основно разумевање значења овога поздрава  у хришћанском свету представља међусобно поздрављање Светог Тројства, посвећујући сваки пољубац: Оцу, Сину и Светому Духу, пише опанак.рс. Поред овога постоји и друго мање познато објашњење, које у себи носи поруку и завете националне части, а оно гласи:„Кад се дуже време нису видели,

 Поводом интервјуа епископа бачког Иринеја Буловића објављеног у "Печату" 29.12.2017. године,, у коме, по ко зна који пут, вођа српских екумениста  глуми патриоту и црквоградитеља, подсећамо наше цењене посетиоце на текст који смо сличним поводом објавили у марту 2013. године.

Уредништво

+ + +

Сајт „Борба за веру“ увек се и свагда радовао сваког гесту правоверја нашег епископата. Радовали бисмо се и најновијој борби владике бачког Иринеја против антицрквених сила и за добро Србије (сад он, наводно, стоји у одбрани СПЦ од неких римокатолика, попут бискупа Немета и хрватске редакције „Радио Ватикана“), када не бисмо гледали његова дела, која већ две деценије противурече овим његовим речима.

УМЕСТО УВОДА

Велики доказ нечије светости је његова доследност у Христу; то је један од доказа светости оца Јустина Ћелијског, који је могао да у стасрости потпише оно што је у младости писао. Диоказ за то је и овај његов текст објављен пре Другог светског рата, у „Хришћанском животу“, у коме је отац  Јустин објаснио зашто се тзв. „Васељенски сабор“ не може одржати у условима у којима су хтели да га одрже. Он је пред своју смрт такође писао о томе. Доследност, та „јустиновска“ особина по преимућству, управо је оно што нам данас недостаје у одбрани истине Христове. Хвала једном правоверном брату који је овај текст прекуцао. (В.Д.)