Оче, благословите!

Никако не могу да схватим зашто је Бог, заповедајући нам да љубимо своје ближње, рекао да онај који не љуби свога ближњега, не може да љуби ни Бога, односно,  ако не уме да воли онога кога види и зна, како може да воли Онога Кога није ни видео и Кога не зна?

Нажалост, ниво културе разговорног језика је данас толико катастрофално низак да се људи не стиде да прибегавају „пејоративима“, како се зове псовање у лингвистици, ни политичари у јавним наступима, ни новинари, а шта тек рећи о „обичним смртницима“: многи говоре језиком псовки, успевајући скоро да се не служе другим речима. Све је то веома жалосно, посебно због тога што псовање није само проблем културе. У ствари то је у најмањој мери проблем културе. О томе зашто је сквернословље зло, чиме је оно опасно са духовне тачке гледишта, какве силе призива онај који псује, причају пастири Руске Православне Цркве, дајући и савете како да се уздржимо од сквернословља, како да се супротставимо искушењу да опсујемо.

"Ево шта ћу вам рећи!  Ви сте мени једном говорили да враг пуста стреле своје на вас! Не плашите се!  Ни једна вас неће дотаћи, никакве нечистоте се не плашите. Само примите мој савет као правило и  послушајте: Читајте ујутру и увече испред ваших молитава та два псалма – 26-и и 90-и, а испред њих велики Архангелски поздрав «Богородице Дево, радуј се».  Ако будете тако чинили ни огњем вас неће узети, ни водом потопити!   После тих речи старац је устао са столице, загрлио ме неком посебном снагом  и  громогласно узвикнуо:

Ваше Преосвештенство Јустине, Митрополиту ове Богом чуване епархије,

Часни оци, и возљубљена децо,

Хтео бих да започнем моју проповед тиме што ћу рећи да нисам навикао да говорим пред оволико великим бројем људи, јер су моје способности за то мале. Ипак, због послушности Господу охрабрио сам се да данас будем са вама и да кажем неколико речи које ће, надам се, бити конструктивне.