У сусрет 25-о годишњици обретења моштију светитеља Јована (Максимовића)

Архиепископ Јован (Максимовић) се упокојио 2. јула 1966. године за време архипастирске посете граду Сиетла са чудотворном иконом Божије Мајке Курско – Коренском. Након богослежења отишао је у своју келију и однео икону пред којом се убрзо и упокојио. Сахрана се одржала у Сан Франциску али не одмах, јер је било потребно много времена да би се окупили сви архијереји. Митрополит Лавр ( у то време још у чину игумана) путовао је заједно са архиепископом Аверкием (Таушевим) три дана аутомобилом у Џорданвил, који је удаљен од Свето – Тројицког манастира више од 5000 км. Иако је време било необично топло, за време опела тело владике Јована није показивало знаке трулежности иако га нису балзамовали.

НАПОМЕНА ПРЕВОДИОЦА 

Трагајући по својој архиви, нашао сам овај текст блаженопочившег митрополита петроградског Јована (упокојио се 1995. године), истинског ревнитеља побожности и државотворства руског. Текст је објављен 1993, на врхнуцу Јељцинове погубне власти, кад је изгледало да нема никакве наде за Русију. Ипак, ствари су се промениле. Видимо како. Иако овај текст говори о Русији, његов духовни увид тиче се и нас, данас и овде. Вреди послушати владику Јована, човека који је сазирао истину и умео да је саопшти.  

Владимир Димитријевић

Ово доба је чудно доба. Ми знамо да су кроз људску историју постојали тренуци духовних и културних криза, моралног пада и уздизања, били су тренуци такозваних „превредновања вредности“. Али само у нашем добу, у свету се појавило нешто много више застрашујуће и претеће: то је губитак вредности, њихов катастрофични нестанак из живота, са духовног и интелектуалног хоризонта, из савременог човечанства.