О БЛАГОДАРЕЊУ

Тешко је, борба је непрестана, а живот је сложен. Разочарења је много, а идеали су стално на удару стварности. Па ипак, православни хришћанин нема разлога да се жали; свет нам није коначни дом, и нисмо овде заувек. Напротив – смисао нашег постојања је у благодарењу «о всјех и за всја». Има Неко Ко је свет саздао, и дао му Смисао, Сина Свога, да га утемељи у Свом Васкрсењу, чак и кад спољашње обличје космоса прође. Ми, људи, на први поглед космичка сирочад, плесан на ободу галаксије, у ствари смо синови Оца Небеског кроз Христа у Духу Светоме. И зато, уместо пролазних људских умовања, која нас прате само до гроба, после свега, речи једног свеца наше Цркве нека кажу, за крај, који је и почетак, оно што треба рећи.

Слава Ти, Боже, слава Ти, Боже, слава Ти, Боже!  

Драги мој председниче,

Брате Ралићу,

Веома ми је жао што Вама и српској црквеној заједници којој часно и ревносно преседавате не могу да упутим поздрав на други начин, осим писмено.

“Потом видјех, и гле, мноштво народа

којег не може нико избројати, од сваког

племена и рода и народа и језика, стајаше

пред пријестолом и пред Јагњетом, обучено

у хаљине бијеле, и палме у рукама њиховим.”

(Отк. 7,9)

Ово чудесно виђење вољеног Христовог ученика Светог Јована, који је надживео све друге апостоле. Пред старе дане видео је он Цркву Христову на земљи готово истребљену прогонима безбожника. У тузи својој он је морао питати Господа: “Шта је с Твојим обећањем, Господе, да врата паклена неће надвладати Твоју Цркву?”